О НАРКОМАНИЈИ…

Sinisa_Jovovic

Др Синиша Јововић, психијатар,
домаћин Испоставе Српског Славјанског Саборја у Лозници

Нар­ко­ма­ни­ја, то је бо­лест, зло­чин, страст, не­сре­ћа. Нар­ко­ма­ни­ја – то је бо­лест те­ла, ду­ше, ду­ха. То је још јед­но, мо­жда и нај­ве­ће ис­ку­ше­ње људ­ског ро­да у овим пре­да­по­ка­лип­тич­ним вре­ме­ни­ма.

Да ли се мо­же по­мо­ћи ду­ши ко­ја про­па­да, ако њен вла­сник то не же­ли? Мо­же и тре­ба. А ка­кви су то љу­ди, ка­кав је то  мла­ди свет ко­ји по­се­же за тим ђа­вол­ским ис­ку­ше­њем, за том “хе­миј­ском шта­ком”? То су не­си­гур­не лич­но­сти ко­ји­ма те­шко па­да сва­ка фру­стра­ци­ја, сва­ки бол, тен­зи­ја, не­при­јат­ност, сва­ка си­ту­а­ци­ја у ко­ји­ма њи­хо­во на­ду­ва­но гран­ди­о­зно “Ја” не мо­же да се ис­по­љи, где та су­је­та, та гор­дост, и нар­ци­зам на кра­ју про­жди­ру са­мог се­бе.

Упо­тре­ба би­ло ког нар­ко­ти­ка фор­ми­ра нај­пре пси­хич­ку, а по­том фи­зич­ку за­ви­сност. То ка­сни­је по­ста­је страст. “Ду­ша нај­пре од­би­ја, а он­да ра­ђа грех”, ка­ко ле­по ре­че Ава До­ро­теј. Ми смо да­ли на­шу во­љу и при­хва­ти­ли грех. Она ви­ше ни­је под на­шом вла­шћу, већ под вла­шћу “хе­ми­је”.

За ле­че­ње ова­квих љу­ди ле­кар тре­ба да има Си­зи­фов­ску упор­ност, да има без­гра­нич­но љу­ба­ви, да има и сам бес­пре­ко­ран жи­вот, и да жи­ви у мо­рал­ној чи­сто­ти. Па и та­да, увек вре­ба опа­сност не­у­спе­ха. Сва­ки пси­хи­ја­тар је имао у сво­јој прак­си слу­ча­је­ве ле­че­ња по­не­ког нар­ко­ма­на. И сва­ки пси­хи­ја­тар зна и осе­ћа ко­ли­ко је то ве­ли­ка од­го­вор­ност, и ко­ли­ки је ту ри­зик не­у­спе­ха. Ако је има­ло ве­ру­ју­ћи, он зна да је дро­га страст, а сва­ка страст је ду­ше­губ­на, и не мо­же се ле­чи­ти пси­хи­ја­три­јом, или са­мо пси­хи­ја­три­јом, без Бо­жи­је во­ље и по­мо­ћи.

Пре­ма да­на­шњим про­у­ча­ва­њи­ма, на са­да­шњем ни­воу ака­дем­ске пси­хи­ја­три­је, 95 % ле­че­ња је без­у­спе­шно. И ско­ро сва­ки пси­хи­ја­тар има све­стан, или не­све­стан, от­пор пре­ма њи­хо­вом ле­че­њу. Има ту и ле­кар­ске су­је­те, јер не же­ли да бу­де не­у­спе­шан, а има и стра­ха да не ис­пад­не на­и­ван у раз­го­во­ру и ра­ду са нар­ко­ма­ном. Њи­хов и дух и ду­ша су оп­сед­ну­ти том про­кле­том стра­шћу ко­ја не пре­за ни од че­га (мо­ле, пре­кли­њу и сл.). Тре­ба са­мо ви­де­ти те симп­то­ме кри­зе аб­сти­нен­ци­јал­ног син­дро­ма или гла­ди за дро­гом (та сли­ка се не за­бо­ра­вља).

У сво­јој прак­си сам ле­чио ви­ше нар­ко­ма­на. Кад год сам био јак у ве­ри, и кад сам се мо­лио Бо­гу за њих и би­ло је мо­жда не­ких ре­зул­та­та. Кад сам год ишао чи­стим ср­цем, да им по­мог­нем, а не са сла­во­љу­би­вом же­љом да се по­хва­лим, ре­зул­та­ти су би­ли бо­љи. Сва­ки од њих (нар­ко­ма­на) је ко­ли­ко сли­чан, то­ли­ко и раз­ли­чит. Раз­ли­чит у сми­слу кад је по­чео, ка­квог је обра­зов­ног про­фи­ла, из ка­кве по­ро­ди­це по­ти­че, ко­ју вр­сту дро­ге узи­ма, да ли је “са­мот­њак” или то ра­ди у дру­штву, да ли је оства­рио и не­ку нор­мал­ну парт­нер­ску ре­ла­ци­ју, тј. да ли је до­жи­вео љу­бав, а слич­ни су јер су из­гу­би­ли осе­ћај сми­сла, јер их је пре­пла­ви­ла пинк кул­ту­ра, јер сма­тра­ју да су бо­гом­да­ни, да се све њи­ма мо­ра под­ре­ди­ти, је­дан гран­ди­о­зни хе­до­ни­зам, јед­но осе­ћа­ње рав­но­ду­шно­сти, све­јед­но­сти, без оне то­ли­ко по­треб­не људ­ске ра­до­зна­ло­сти, или по­тре­бе да се об­ра­ду­ју не­чем са­свим обич­ном и сл. што ви­ди­мо код љу­ди ко­ји има­ју ве­ре.

Из­ву­ћи их из кри­зе је те­шко, и са­вре­ме­на пси­хи­ја­три­ја ту је до­ста на­пре­до­ва­ла. Али то је са­мо она пр­ва сте­пе­ни­ца, мо­жда и нај­лак­ша. Шта по­сле, куд по­сле са њим? Ако про­ме­ни на­ви­ке, стил жи­во­та, ако по­ста­не ве­ру­ју­ћи чо­век, ако по­но­во осе­ти онај из­гу­бље­ни сми­сао, он­да има на­де. Не­кад пси­хи­ја­три са­ве­ту­ју да се осо­ба укљу­чи у дру­штво здра­вих мо­ма­ка, осо­ба, лич­но­сти. Са­мо по се­би то је до­бар са­вет, али то мо­же да по­ста­не по­губ­но по те љу­де, то је као ви­рус ко­ји ин­фи­ци­ра и дру­ге, и по­ди­ла­зи и њи­хо­вим стра­сти­ма, јер сва­ки чо­век има у се­би по­тен­ци­јал да по­ста­не то.

Па­ци­јент Д.Ј. ко­га сам ле­чио пред­ста­вља ин­те­ре­сан­тан слу­чај сам по се­би јер је ле­че­ње за­по­че­то у окол­но­сти­ма кад му ро­ди­те­љи ни­су ту, кад је про­ме­нио сре­ди­ну и кад је по­сто­ја­ла јед­на и кул­ту­рал­на и до­не­кле је­зич­ка ба­ри­је­ра. Д.Ј. је по­ред то­га по­себ­но те­жак при­мер со­ци­јал­не па­то­ло­ги­је и пси­хи­ја­триј­ске па­то­ло­ги­је и свих мо­гу­ћих ком­пли­ка­ци­ја. Ушав­ши у свет дро­ге са 14 го­ди­на, и упо­знав­ши ра­но „нар­ко­ман­ску кул­ту­ру”, њи­хов сленг, на­чи­не при­ба­вља­ња дро­ге, за­тим кри­ми­нал­но по­на­ша­ње, уз стал­но бе­жа­ње од ку­ће, од сво­јих, од Бо­га или про­тив Бо­га (стал­но скри­ва­ју­ћи ли­це сво­је пред ли­цем Бо­жи­јим), он је бе­жао и од се­бе. Тај адре­на­лин као нај­ја­ча уну­тра­шња дро­га се вр­ло успе­шно сје­ди­нио са ко­ка­и­ном, хе­ро­и­ном, ма­ри­ху­а­ном и сл, ства­ра­ју­ћи јед­ну чвр­сту и не­про­ла­зну страст. Ин­те­ли­ген­ци­ја му је вр­ло успе­шно ра­ди­ла ( ин­те­ли­ген­ци­ја не од Бо­га, не­го зна­мо од ко­га), ка­да је тре­ба­ло на­ба­ви­ти дро­гу, по­бе­ћи од по­ли­ци­је и сл. Сва­шта је про­бао. Од не­ких је имао ко­шма­ре, као да га сам ђа­во на­па­да, да га ви­ди и слич­но. У стра­ху је по­се­зао за но­вим и дру­гим дро­га­ма. Ње­гов мо­зак је, бу­квал­но, кон­зу­ми­ра­њем дро­га по­стао про­гра­ми­ран за сва­ку вр­сту зла и по­ро­ка. То је био ње­гов свет. Он за дру­ги свет као да ни­је знао. И то је та опа­сност. Су­ви­ше ду­го је био у том све­ту, су­ви­ше ра­но по­чео, ње­го­ва деч­ја ду­ша се „раз­ви­ја­ла са дро­гом”, они су би­ли јед­на ве­ли­ка љу­бав и не­про­ла­зна страст ко­ја се те­шко раз­два­ја.

Drugs and money.

Ја сам и раније саветовао пацијентима да се укључе у Цркву, да се оправославе, али сада смо ја и Славиша (свештеник-теолог) кренули у немогућу мисију, покушавши да од ове посрнуле душе, уз Божију помоћ, створимо зрелу и интегрисану верујућу особу. У неку руку то је била и врста професионалног изазова, у смислу “комбиновања” Душебрижништва и Психијатрије (наиме, док је Душебрижништво помоћ у вери, Психијатрија је помоћ у развоју). После обављеног разговора са њим и договора око почетка лечења ми смо кренули са терапијом “чишћења” такозваном детоксикационом терапијом, (која се састојала у примени инфузија, витамина, седатива, као и другим лековима за лечење кризе). И поред тога, врло брзо је упао у абстиненцијални синдром (кризу), један од најтежих који сам до тада видео. Некако се изгурало и то.

Касније смо кренули са постепеним разговорима о смислу и бесмислу живота, 0 његовом претходном животу. Тешко се отварао. Понекад нам је причао о тим авантурама, о почецима, о уласку у “Врли нови свет”. Били смо запањени. Причао је и о уласку у криминал, о бежању од полиције и слично. Када сам са њим радио сам, тј. неку врсту психотерапије, уз истовремену примену лекова, отпори терапији су били врло присутни, тј. све оне препреке које чекају једног класичног психијатра (тј. и ћутање и негација и рационализација, минимизирање проблема, обећавање, и други механизми одбране, мање-више незрели). Али и код њега као и код осталих наркомана, постојао је, и поред свог труда психијатријског приступа, осећај код психијатра једне ледене хладноће, дистанцираности од савета лекара, као да је то неки други свет, као да је то нека друга страна сила у њему. Када смо га почели постепено уводити у веру (разговори о Вери, о Господу, о светим тајнама, греху и сл.), у почетку му је то све било страно, али када смо одлазили у манастире он се полако мењао. Тада је био чист од дроге, и лице му је постало другачије, био је некако озарен. За њега је све то било неко чудно искуство. Присуствовао је литургијама, чак је и једно време био у манастиру. Тада је био најјачи. Тада је упознао неки нови свет, неке друге топле људе, који му желе добро, који га воле без обзира ко је био и шта је био. Имали смо осећај као да га је Божија рука додирнула.

Међутим, тај период није дуго потрајао. Донекле због породичних разлога, као и попустљивошћу бабе и деде са којима је живео, он је постепено почео одседати по кафићима и остајати до дубоко у ноћ, до јутра. Осетио се јак и пре времена, да може да ђавола зачикава, и изазива, а онде ђаво вреба кад мислимо да смо најјачи, да смо га победили. Опет она људска гордост, уздање у себе, без Бога и сл., а шта можеш без Бога? Ништа. Временом се нама све мање јављао, опет је, чини ми се, био у претходном “програму”. Не можемо да тврдимо да је узимао или узима дрогу, можда повремено дува марихуану, али једно је сигурно: није променио стил живота, навике, није нашао свој циљ. Молећи Бога може се десити да се опет сети месеци кад је водио здрав и нормалан живот (наиме, у периоду од августа 2003. до априла 2004. год. је био у контакту са нама, и тада је био опорављен), да тако и настави, да почне да ради, да створи породицу, потомство, да мисли на будућност, да се не осврће натраг, на понор над којим је био. То је она срећнија и најбоља варијанта.

Оно чега се прибојавам, и што је вероватније, је да опет почне са узимањем дроге, са “убијањем себе” и “својих ближњих”, јер посматрајући га и у најбољим данима, повремено би ме као бич “ошинула” мисао да ту (у њему) још увек има чежње за том прошлом љубави. Изгледа да сам делимично, на жалост, био у праву – као да је та љубав победила у смислу враћања не дроги, али неком таквом празном и бесмисленом животу. То је онај други исход, мање повољан, јер постоји увек ризик да се “уради”, да крене опет стазом “Деце цвећа”, у физичку болест, у патњу, у смрт. Где душа није здрава ни тело не може бити здраво. А још је више тачно, где Дух није здрав, ни душа не може бити здрава.

Остаје нада кад нам је причао о неким својим импресијама док је био у манастиру, да се та Божанска жица и нит у њему поново настави. Осећам да је то у њему постојало, па Бог је увек јачи од ђавола.

2. Најсавремнији методи у медицини у лечењу наркоманије и њихов учинак без Бога

Описивање програма и метода лечења болести зависности, као и резултати, врло је незахвалан посао. Не постоје веродостојне информације од појединих центара јер колеге које у њима раде у рекламне сврхе настоје да око себе створе ореол тајанствености и свемоћности, као и то да је једино њихова метода права, каузална и најсавременија, а по правилу резултати су “одлични” и сл.

Поменућу неке методе, а пре тога да изнесем податак да велики број метода долази из Русије, логично, јер је наркоманска плима захватила широка пространства ове велике и напаћене земље.

Метод Назаралијева: Принцип је у фазама. Прва фаза је лечење кризе, атропинским комама. Атропин је хемијска материја која уношењем у организам блокира извесне центре у мозгу, бацајући пацијента у дубок сан, боље рећи кому (што је врло ризично, јер распон између детоксикационе и смртне дозе је веома мали, тако да сам пацијент мора да потпише пристанак на ово). У другој фази Назаралијев примењује “специјалне” психотерапеутске методе које се базирају на гушењу пацијентовог самољубља, те смањење његовог осећаја достојанства. Рехабилитациона фаза се завршава тиме што се болеснику убризгава препарат који је разрадио др Назаралијев и који само он зна, а који изазива смрт наркомана, ако узме хероин док је лек у организму.

Програм “Детокс”: Суштина процедуре Детокс представља убризгавање човеку, који још спава под наркозом, препарата из групе опијумских антагониста. Препарати из те групе потискују остатке морфина из нервних ћелија наркомана. И најболнији период абстиненцијалне кризе заиста протиче безболно и брзо. У другој фазои после такве детоксикације, пацијенту се убризгава “магични” ендорфински препарат, који би током пола године требало да, по мишљењу стручњака из тог програма, отклони опијеност, која настаје код наркомана после узимања хероина, као и патолошку потребу за наркотиком.

Метод Марсака: Назван по њеном аутору, састоји се из две фазе. Прва фаза је абсолутно иста процедура као у детокс методу, а друга фаза је чисто психотерапеутска или рехабилитациона. Она се базира на два правца религиозне психотерапије: или на тзв. јога кундалини (која се у датом случају назива лого терапијом), или на програму 12 корака према методама рада покрета “Анонимних алкохоличара” или “Анонимних наркомана”. Методе медитације у центру су засноване на развоју нарочито фине “енергије кундалини” која представља резултат тог облика јоге. Психолошке вежбе уз коришћење “енергије кундалини” користе у центру за моделирање стања наркотичке опијености. Претпоставља се да се човек тренира да по сопственој жељи изазове код себе стање наркотичке опијености без помоћи дрога. Рад са “чакрама” (хиндуистички назив за енергетске центре у организму) и “енергијом Кундалини” може да помогне у борби против против наркотика, али се за такву помоћ може платити “пуцањем” најистанчанијих психичких механизама болесника. Неки пацијенти који су били на третману по овој методи су имали осећај да такви центри нечим подсећају на секту.

“Кодирање”: Метода настала 80-их година, а првобитно је била намењена лечењу алкохоличара, да би се касније широко примењивала и у наркологији. У ствари, то је комплекс изузетно простих процедура познатих одвајкада, а ту су методу користили чак и врачеви у старом Египту. У класичној психотерапији овај метод је познат као “шок терапија”. Циљ шок терапије је да се пацијенту усади осећај страха и кривице према некој појави, субстанцији или човеку; у овом случају конкретно субстанцији. Она има две фазе. Прва фаза је групна терапија уз сугестију, а у другој индивидуалној фази, на болеснику се примењује сама “стресотерапија” или “кодирање”, када пацијент у својој имагинацији доживљава изузетно негативне и неочекиване догађаје. Ипак је све то манипулација, јер, на срећу, нема на земљи тог човека који би могао да угради “Код” у мозак другом човеку. Са хришћанске тачке гледишта ствар стоји још горе. Ако се на земљи, сматрају Хришћани, појави човек који би био у стању да кодира било кога, то ће бити антихрист из Новог завета. Православна Црква категорички забрањује својим верницима да учествују у “лечењу” такве врсте.

Хемосорпција и “Вештачки бубрег”: У области нарколошке помоћи постоји веома велики број митова и легенди у којима непросвећен човек понекад врло тешко може да се снађе. Један од најраспрострањенијих митова је мит о “чишћењу крви”. У стварности се ради о реално постојећој и животно нужној групи метода у општемедицинској пракси који се у целини називају “екстракорпоралном” (“вантелесном”) детоксикацијом. Методе плазмаферезе и хемосорпције, ван сваке сумње, индиковане су наркоманима у случајевима предозирања дрогама или тровања субстанцама, којима је продавац наркотика разблаживао прашак. Процедура је индикована код оних наркомана још и у случајевима код којих, из разних разлога, отказују бубрези. Ако није то у питању, та процедура је просто бесмислена. Такође, ако наркоману није неопходна реанимација, онда му значи нису нужне ни методе екстракорпоралне детоксикације. Са тачке гледишта хемизма, односно биохемије, једино што можемо постићи помоћу хемосорпције је то да избацимо из крви производе метаболизма самог хероина, који су се тамо сачували. При томе ћемо постићи само једно – изазваћемо појаву “кризе”.

На крају, набрајајући ове методе, поменимо једну која за озбиљног стручњака пре представља фарсу, него нешто стварно и могуће: Стереотаксичка операција на мозгу. Мозак човека је највећа загонетка на свету. Сви “центри” у структури мозга у човеку које су научници описали су динамични, њихов положај је покретљив и променљив, тј. у динамичкој равнотежи. Постојање центра задовољства – то је хипотеза, ничим доказана. Али, чак и ако постоји, отклонити га из мозга није могуће, не учинивши човека психичким инвалидом до краја живота. Овим су се рекламирали научници познатог института Бехтерев у Москви. Познато је у неурохирургији да се може одстранити и највећи тумор, а да се у психи пацијента ништа не промени, а може се извршити и синусна операција на делићу нервног ткива мањем од милиметра и да човек остане малоуман до краја живота. Због тога постоји оправдана претпоставка да се никаква операција и не ради, већ једноставно болесник прође преоперативну припрему, ставља се у веома сложен апарат за обављење стереотаксичких операција и то је све. Операциона атмосфера служи као тај исти повод за шок “психотерапију”, док, у ствари, представља, повод да се заради што више новца на скупоценој опреми.

Шта онда преостаје? Не сме се рачунати само на обичан чаробни штапић. Сваки од описаних програма се може применити и помоћи ће у одређеном проценту и одређено време. У принципу, увек се почиње прво са детоксикацијом, затим по изласку приступамо лечењу депресије у које наркоман неминовно упада, и то антидепресивима, хипнотицима за сан, те психотерапијом, ресоцијализацијом, укључењем породице, групном терапијом и то је то.

Али шта даље: ГДЕ ЈЕ СВЕТЛОСТ НАДЕ?

Sveta-Trojica-A-Rubljov

Света Тројица, Андреј Рубљов

Наркоманија неће проћи као модни тренд. Наркоманију није у стању да излечи лекар. Наркоманија је страст. Страст не пролази, она је незасита. Наркоманија је – идол, који хвата све више и више маха, те човек жртвује најдраже, најсветије – лик Божији у себи.

Наркоманија је сложен проблем, те и приступ његовом решавању треба да буде комплексан. Наркомана можете ефикасно лечити само зналачки радећи на његовој личности, људима који га окружују и оној животној ситуацији, у којој се он нашао. Утицај треба да се одиграва не само на нивоу организма (односно помоћу лекова или физио и психотерапије), наркоману треба да буде пружена помоћ, и то је најважније. То је она помоћ која је усмерена на промену система вредности личности наркомана, на промену његовог начина живота и начина мишљења. И овде се не може без свештеника. Добри помоћници овде могу да буду психијатар, психолог, социјални радник, али укупан њихов рад треба да усмерава човек који се бави духовним исцељивањем. Григорије Богослов је још у своје доба говорио о предностима духовног исцељивања над физичким, јер је оно усмерено на исцељивање душе човека, а то значи -најбитнијега у личности, њеног Језгра.

3. Пошто је лечење наркомана мукотрпно, значај превентиве је огроман. Веронаука као превентива

Како се можемо супротставити том злу, најсуптилнијем оружју сатане који до танчина познаје све начине утицаја на људску душу? Само вером. Само учвршћујући њу, можемо се борити са грехом. Мислити да нас се тај проблем не дотиче је лакомислено јер чак и деца православних родитеља напуштајући кућу, доспевају у друштво које преживљава своје последње дане, а клонути духом или окретати леђа несрећи значи прелазити на страну противника. “Ко није са мном, тај је против мене”, говорио је Господ, а то значи да изабравши абсолутно порицање, борбу против наркотика, ми бирамо пут који води ка љубави и добру.

Превентива против наркоманије – то је продуховљавање човека, његов улазак у Цркву. То је обнављање повезаности са Богом, поштовање закона Божијега. Ако човек свој живот промени на такав начин – то је најбоља превентива, најбоља вакцина и најбољи начин лечења болести. Веронаука, то је оно спасоносно семе које ће, ако се на време посеје у душу детета, родити плодом. Наиме, само ономе ко има представу о духовном животу може се објаснити шта је то грех. Ако дете нема духовни живот, врло ће му бити тешко да одговори на питање зашто се не смеју пробати дроге. Упозоравање на опасност је мало кога спасило. На сваком паковању цигарета је написано да је пушење опасно по здравље. Зар то упозорава пушаче?

4. Верујући психијатар / психијатар атеиста

Свештеник, као посредник између Бога и човека, исцељује Божијим чудом, а психијатар лечи болесника својим умом. Човек је човечанство у малом. Он је троспратна пирамида. Најнижи део је тело, изнад тела је душа, а на врху је дух. Духовно здравље човека је оствариво једино у заједници Љубави са Богом, са Светом Тројицом: “Када вечна енергија Љубави Тројичине степенасто прожме човека, почев од врха, његовог духа, па преко душе, све до тела – то је доживљај мистичке свадбе са Богочовеком Христом, то је нешто неупоредиво узвишеније од стања здравља, то је неизрецива радост обожења”. (Епископ Будимски Д. Крстић)

“Папа” савремене психоанализе, атеиста Фројд пориче постојање лика Божијег у човеку, па је тиме онтолошки окрњио тростепену пирамиду где стоји Дух Свети у духу човека.

Психијатрија, …. ах; чини се да у медицини не постоји наука чија би се судбина могла упоредити са судбином психијатрије. У фокусу теорије и праксе психијатара је човекова душа – она што нас издваја из животињског света, она што је створена по образу Божијем. Данас се мало ко од историчара медицине сећа да се прва етапа у развоју психијатрије назива манастирском, а процес одвајања психијатрије од Цркве почео је негде крајем 18. века (не случајно, тада се одиграла и крвава француска револуција и сл). Ситуација у западној психијатрији као да је погодовала формирању “савремених револуционамих погледа”. У Европи се психијатрија развијала на бази и темељу рационалистичких идеја. Душевни проблеми и болести били су у искључивој надлежности психијатрије. Познати професори, упадајући један другом у реч, по сваку цену су настојали да изразе свој негативан став према религији. Један од најчувенијих психијатара у историји психијатрије, Немац Курт Снајдер, сматрао је да је испољавање религиозног живота равно психичкој болести. Пролазиле су године, а ситуација се није мењала, уз понеки светао пример, поготово мислим на Руску психијатријску школу.

Захваљујући том глобалном погледу на лечење душевних болести и сцијентизму у психијатрији, данас имамо ситуацију да је никад више психијатара и никад више душевних болести и сметњи (од дубоких неуроза, психоза и психосоматских болести до породичних и брачних неуроза, наркоманије и слично). Одговор смо већ претходно дали: у Хришћанској антропологији се личност, како је већ речено, посматра у јединству духовних, душевних и телесних манифестација. У складу са наведеним сферама личности, и свака болест има, у првом реду, духовну, а затим и психофизиолошку природу. Духовни приступ, а то је православни приступ болесном човеку, не замењује медицинско-биолошки поглед, него обогаћује, допуњује и заокружује представу о личности.

Главни циљ психотерапије је “ослобађање човека”, како би могао да задовољава своје страсти слободно, спонтано и са ужитком. Главна метода психотерапије своди се на подизање вредности пацијента у сопственим очима, на уливање вере у самог себе. Осећање кривице и стида процењују се као нездрави и стога их треба, по могућству, отклонити или барем смањити. Поглед на сопствено жалосно унутрашње стање доводи атеисту до очајања, против кога као заштита служи самољубље и вера у себе. Православни, пак, увиђају своју немоћ и греховност, полажу наду на милосрднога Бога који је пун љубави. Само захваљујући томе ми можемо сагледати стање своје душе, своју немоћ и слабост и не западати у стање очаја и туге.

Сваки од традиционалних праваца у психотерапији има своје “идеолошке претпоставке” (ово се односи и на психоанализу и на Бихејвиоризам).

Потребно је нагласити да у сфери психолошких психотерапеутских услуга које се данас презентирају свету, поготово у САД, а има их преко 200, постоји такав хаос да је једноставно немогуће и образованом стручњаку да се снађе, а камоли образованом лаику. Проблем је у томе што у савременој научној психологији и психотерапији не постоји јединствен поглед на човекову природу, на извор који га покреће у акцију, на узрок нервно психичких поремећаја. Постоји више од двадесет концепција личности које признаје савремена психологија. И свака од њих има своје присталице. И свака од тих концепција или теорија личности, у својој суштини, није ништа друго до “психотеологија” или “психорелигија”, на чијем челу стоји моћни проповедник. Како да се у свему томе снађе обичан човек који данас остаје сам са својим невољама, проблемима, душевним патњама? Коме на тој шареној пијаци психолошких и психотерапеутских услуга могу да се обрате они који још нису пришли Богу, нису нашли штит вере, нису се наоружали молитвом?

Сматрам да решење и плодан спој и излаз из ћорсокака може дати пастирска психијатрија, која признаје и научне методе у психијатрији тј. биохемијски субстрат настанка душевних болести, а такође и оне “загонетке душе” чији је узрок у греху и тешким моралним огрешењима, које човек често није ни свестан.

При крају овог излагања цитирао бих речи руског архимандрита Виталија Устинова који је упутио поруку православном болничком особљу које ради у клиници за умоболне:
“Ви носите тешко бреме. Гледа-јући на вашу борбу, ми свештеници дивимо се и желимо да вам помогнемо у ношењу вашег крста. Ваш посао захтева не само телесни напор, него и душевни стрес због тужног присуства умоболних око вас. Снага душе ослаби … Не губи се разум одједном, али увлачи се у њега најпре равнодушност, а потом беспомоћ, јер ваш противник је невидљив. Дешава се да и лекари душевно оболе, па доктори постану пацијенти … “

Највећа заблуда је кад неко мисли да тамне силе – демони немају удела у болести лудила. Међутим, Православна црква својим хиљадугодишњим искуством зна за болест поседнутости (кад пали ангели не само опседају споља, него запоседну човека и изнутра).

Веома је важно да лекар који се посвети психијатрији има сопствене духовне вредности којима се руководи у раду са пацијентима (јер, ту се сусрећу две личности, два срца, дешава се лечење душе душом). Без сопствене (додајмо-православне) духовне платформе, он неће бити у стању да разликује ситуационе (психосоцијалне) и биолошке узроке обољења од егзистенцијалних, оних који су везани за поглед на свет.

Све је од Бога: и болести, и здравље, и све што нам даје Бог, служи нам на спасење, како је лепо говорио Свети Теофан Затворник.

5. Хендикепирани људи и дрога

Ово питање је комплексно, јер треба да се појасни шта подразумевамо под појмом хендикепирана особа. Да ли је то особа која је од рођења телесно и ментално хендикепирана, или су то оне особе које су у току свог живота доживеле неку врсту трауме која их онеспособљава за нормално физичко и психосоцијално функционисање. Претпостављам да сте мислили на ову прву групу. У својој пракси, ја нисам до сада, а ни колеге у мом окружењу, имали таквих случајева, а консултујући и доступну литературу, такође, што не значи да их није било. Вероватно су то чисте душе, и сама Божија сила их штити од те напасти. Чисти су јер нису гордељиви као ми који смо од Бога дати као здрави и нормални.

Ако под хендикепираним подразумевамо и телесне инвалиде који су то доживели касније у животу (нарочито искуства ратних окружења код нас), ту је ситуација другачија и било је таквих. Имали смо таквих пацијената. Сматрам да је међу њима било много оних који су узимали дрогу и пре рањавања, а наставили и касније, не могавши да поднесу свој дефект као део судбине или Божијег промисла.

“Да васкрсне Бог и да се развеју непријатељи Његови и да беже од лица Његова они који га мрзе.”