ИДЕЈА СВЕСЛОВЕНСТВА – Павел Јозеф Шафарик

safarik_1795Иде­ја све­сло­вен­ства (пан­сла­ви­зма) и све­сло­вен­ског по­кре­та да­ти­ра са по­чет­ка 19. ве­ка и ве­за­на је за ве­ли­ке сло­вен­ске (пре­те­жно сло­вач­ке и че­шке) ро­до­љу­бе и ме­це­не сло­вен­ске кул­ту­ре Ада­ма Фрат­ни­ше­ка Ко­ла­ра – сло­вач­ког исто­ри­ча­ра и са­вет­ни­ка кра­љи­це Ма­ри­је Те­ре­зи­је, про­фе­со­ра сла­ви­сти­ке Јо­зе­фа Ша­фа­ри­ка и по­ли­ти­ча­ра и про­фе­со­ра Фра­нит­ше­ка Па­лац­ког, по­ре­клом Че­ха из та­да­шње Бо­хе­ми­је, да­на­шње Че­шке. Вр­ло је за­ни­мљи­ва чи­ње­ни­ца да ве­зе срп­ског, сло­вач­ког и че­шког на­ро­да да­ти­ра­­ју од дав­не исто­ри­је на­се­ља­ва­ња Сло­ве­на на про­сто­ре ис­точ­не, сред­ње и ју­жне Евро­пе. Сам по­че­так и рад све­сла­вјан­ског по­кре­та има­ју ко­ре­не на те­ри­то­ри­ји да­на­шње Сло­вач­ке, Че­шке и Ср­би­је.

Сам про­фе­сор Ша­фа­рик од 1812. до 1833. године про­во­ди жи­ве­ћи и ра­де­ћи у Ср­би­ји (та­да­шња Аустро-Угар­ска мо­нар­хи­ја) где пре­да­је и учи на Но­во­сад­ској гим­на­зи­ји ма­те­ма­ти­ку, фи­зи­ку, ло­ги­ку и по­е­зи­ју. Та­ко­ђе, из­ве­сно вре­ме ра­ди као ту­тор и учи­тељ по­ро­ди­це та­да­шњег срп­ског патријарха. У Ср­би­ји се про­фе­сор Ша­фа­рик же­ни Ју­ли­јом Ам­бро­со­вом (сло­вач­ка ма­њи­на у Ср­би­ји) и до­би­ја­ју 3 кћер­ке и 2 си­на. По­сле ду­го­го­ди­шњег бо­рав­ка и ра­да на ра­ном све­сло­вен­ству про­фе­сор Ша­фа­рик се се­ли у Праг, где 1848. го­ди­не за­јед­но са Ада­мом Фран­ти­ше­ком Ко­ла­ром фор­мал­но за­по­чи­ње и са­зи­ва исто­риј­ски пр­ви све­сло­вен­ски кон­грес у Пра­гу (та­да­шњој Аустро-Угар­ској мо­нар­хи­ји).

Кон­гре­сом у Пра­гу 1848. го­ди­не пред­се­да­ва Чех Фран­ти­шек Па­лац­ки, ко­ји се отво­ре­но су­про­ста­вља та­да­шњој аустро-угар­ској по­ли­ти­ци, про­кла­му­је да су ин­те­ре­си сло­вен­ских на­ро­да у Аустро-Угар­ској раз­ли­чи­ти од ин­те­ре­са гер­ман­ског на­ро­да. За­јед­но са Ада­мом Фран­ти­ше­ком Ко­ла­ром и Јо­зе­фом Ша­фа­ри­ком, про­фе­сор Па­лац­ки је тво­рац идеј­ног про­гра­ма и иде­је све­сло­вен­ског по­кре­та и ли­дер пр­вог све­сло­вен­ског кон­гре­са у Пра­гу 1848 го­ди­не. За­ни­мљи­во је да про­фе­сор Фран­ти­шек Па­лац­ки го­во­рио 11 стра­них је­зи­ка и од по­чет­ка сво­је про­фе­сор­ске ка­ри­је­ре до­при­но­сио об­на­вља­њу сла­ви­сти­ке и сло­вен­ских је­зи­ка ко­ји су та­да би­ли по­ти­сну­ти у окви­ру Аустро-Угар­ске мо­нар­хи­је.

zastava-jugo

Прва свесловенска застава

Уче­сни­ци пр­вог све­сло­вен­ског кон­гре­са су ве­ћи­ном че­шки по­сла­ни­ци ко­ји до­но­се и де­кла­ри­шу пр­ве иде­је о све­сло­вен­ству, де­фи­ни­шу пр­ву све­сло­вен­ску за­ста­ву (ко­ја ка­сни­је прво по­ста­је званич­на за­ста­ва Краљевине Ју­го­сла­ви­је, а касније и СФРЈ), усва­ја­ју све­сло­вен­ску хим­ну „Хеј, Сло­ве­ни“ („Хеј, Сла­вја­ни“ или „Хеј, Сло­ва­ци“, чи­ји је идеј­ни тво­рац и ком­по­зи­тор Сло­вак – Са­му­ел То­ма­шик – хим­на је на­пи­са­на 1834. го­ди­не, а ка­сни­је са про­ме­на­ма по­ста­је зва­нич­на хим­на СФР Ју­го­сла­ви­је, па по­сле то­га хим­на Ср­би­је и Цр­не Го­ре све до 2005. го­ди­не).

За вре­ме пр­вог све­сла­вјан­ског кон­гре­са у ју­ну 1848. го­ди­не у Пра­гу, не­ко­ли­ко де­се­ти­на хи­ља­да сту­де­на­та и гра­ђа­на де­мон­стри­ра за пра­ва и иде­ју све­сло­вен­ства. Том при­ли­ком фелд­мар­шал Ал­фред Вин­ди­шгрец, ко­ман­дант гра­да Пра­га, за­во­ди ре­пре­си­ју, рас­пу­шта кон­грес, рас­те­ру­је де­мон­стран­те и за­во­ди рат­но ста­ње у це­лој та­да­шњој Бо­хе­ми­ји (Че­шкој)

У дру­гој по­ло­ви­ни 19. ве­ка те­жи­ште све­сло­вен­ства по­ла­ко пре­ла­зи на Бал­кан, где цар­ска Ру­си­ја за­јед­но са не­за­ви­сном Ср­би­јом (од 1878. го­ди­не) пре­у­зи­ма во­де­ћу уло­гу у идеји све­сло­вен­ства. Та­ко се по­чет­ком 20. ве­ка ра­ђа Кра­ље­ви­на Ср­ба, Хр­ва­та и Сло­ве­на­ца (1. децембар 1918), касније Краљевина Југославија (1929). Битно је под­ву­ћи да је иде­ја све­сло­вен­ства за­сно­ва­на на за­јед­нич­ком жи­во­ту, ин­те­ре­си­ма, је­зи­ку и кул­ту­ри три­ју вла­да­ју­ћих ве­ро­и­спо­ве­сти у ре­ги­о­ну: пра­во­слав­не, ка­то­лич­ке и ислам­ске.

Иако је опструкција иде­је за­јед­нич­ког жи­во­та, диригована из центара западних сила, до­ве­ла до рас­па­да за­јед­нич­ке др­жа­ве (СФРЈ) 1991. го­ди­не, почетком 21. века по­но­во се из еко­ном­ских и прак­тич­них, а ма­ње из ет­нич­ких раз­ло­га, вра­ћа на по­че­так тј. ну­жност удру­жи­ва­ња и за­јед­нич­ког жи­во­та сло­вен­ских на­ро­да.

Приредио Александар Лугоња