ОСАМ МИЛЕНИЈУМА СРПСКОГ ПОРЕКЛА

olga_lukovicОлга Луковић-Пјановић (Гуча, 1920 — Београд, 1. април 1998) је била српски и француски лингвиста. Завршила је гимназију у Чачку, а затим је била примљена у Дом краљице Марије у Београду. Током Другог светског рата била је у логору у Немачкој. Након рата је радила као спикер на Радио Загребу. Убрзо је дипломирала на Филолошком факултету Универзитета у Београду на одсеку за класичне језике. У Паризу је докторирала на Сорбони 1969. године, са дисертацијом „Правда код Есхила и Софокла„. Поред матерњег српског језика, познавала је још девет језика: старогрчки, латински, француски, немачки, руски, енглески, пољски, италијански и шпански језик. Постала је позната након објављивања књиге „Срби… народ најстарији„ у којој је довела у везу српски са страним и античким језицима. За присталице српске аутохтонистичке историјске школе ради се о капиталном делу, док га званична историографија потпуно одбацује као ненаучно и псеудоисториографско дело. Доживела је мождани удар током турнеје по српској дијаспори у Сједињеним Америчким Државама, након чега се вратила у Париз где је наставила са истраживањима, али није више могла да говори.
Удавала се два пута.

Наводи у овом раду базирају на књизи Доброславa Јевђевића,
„Од Индије до Србије“ у издању Српских новина 1961. године у Риму,
као и подацима бројних аутора публикованих у новинама и на интернету,
и посебно у делу др. Олге Луковић-Пјановић „Срби народ најстарији“.
Намера овога текста је трагање за српским и сопственим коренима,
на бази истините, а не трагично натурене нам, историје. 

Увод

Претежно, српски дужбеници описују српску историју од шестога века, од времена досељавања из прибалтичких земаља на Балкан, као да нас пре тога није ни било. А где су нам онда живели прадедови? Нису ваљда ванземаљци? Тим досељавањем на Балкан Срби су већ имали усавршен језик, изграђен друштвени поредак, развијен смисао за државу, са обичајима и културним темељима. Имали су и два, три царства. Па где нам је онда колевка?

Разлози за предње леже, пре свега, у прихватању нордијско историографске и германске Берлинско-Бечке школе, која је намерно искривила нашу историју, чиме нам је учињен фалсификат по коме Срби нису аутохтони народ у Подунављу и на Балкану од свога најранијег почетка. Тиме су нам одузели прошлост и бројне генерације завели, а све у намери потпуног искорењивања Срба. За нас је једино меродавна Аутохтонистичка Школа према којој у новије време имамо два правца, први „Индијски“, по коме се порекло Срба изводи из Индије, а други „Подунавски“, по коме су Срби настањивали Подунавље „од почетка“, одакле су се расељавали по Европи, Малој Азији па чак стигли и до Индије. Зачетник подунавског правца је хроничар 12. века Нестор Часни Кијевски, а његови велики поборници су наши великани: Олга Луковић-Пјановић, Јован Деретић, Ранка Куић, Милош Милојевић, Сима Лукин-Лазић, Лаза Костић, Павел Шафарик, Илија Живанчевић, Светислав Билбија, Милан Будимир, Драгослав Срејовић и многи други, са непобитним доказима нађеним у Лепенском Виру. Ту су и многи страни аутори: Сипријан Робер, Емил Бирнуф, Адолф Пикте, Ами Буе, Лоренц Суровјецки, Франсис-Мариа Апендини и бројни други.

О застарелом учењу по коме су Срби доселили на Балкан у седмом веку нове ере, овде неће бити детаљног приказа, пошто сви докази иду у прилог тврдњи да је то било последње српско досељавање и то у постојбину својих предака. То су само последице германске историјске школе, теорије која нам је наметнута. Још значајнија је тврдња Јована Деретића да се Срби нису ни доселили из Закарпатја, они су у Подунављу одувек живели. А Пољак Казимир Шулц додаје да су Словени (читај Срби) настањивали Подунавље од најстаријих времена, као Илиро-Трачани. Током римске владавине Срби са севера су дошли да помогну својим сународницима, староседеоцима, ту остали и очували све своје обичаје и језик.

Аутохтонистичку школу прихватили су већ руски и пољски историчари, међу којима су се истакли Адам Мицкијевић и Суровјецки са Павелом Шафариком, кога сматрамо својим пошто је био професор у Новом Саду. Сви они потврђују да су словенски језици заузимали централно место у групи индо-европских језика, а да Словени одувек живе на својим територијама, одакле су вршили утицај и на исток и на запад. На жалост, светска трагедија огледа се у чињеници да западни историчари приликом бројних открића нису узимали у обзир словенско (односно српско) писмо, којим би многе „нејасноће“ и „мистерије“ биле лако решиве. Најпростији пример је име владара у Египту по имену Арса (ћирилично писано АРСА) или именица мост (МОСТ), што су за Западњаке биле нерешиве загонетке.

Путујући временски уназад стижемо до Индије, одакле нас путеви воде преко пространстава Азије, па преко руских низија и на запад све до Шпаније и Енглеске. Српском историјом бавили су се немачки историчар Леополд Ранке и Чех Јиречек, мађарски гроф Бенџамин Калај, слависти Јан Колар и Павел Шафарик и многи други. Постоје списи грчко-римских писаца Херодота и Плинија, па чак и кинеских и турских, а такође и Хрвата Фрање Рачког, као и српских историчара Јована Рајића, Стојана Новаковића, Симе Лукин-Лазића и многих других, у којима се спомињу Срби.

Српска херојства током векова истакла су нас у прве редове светске историје и давала нам право грађанства међу угледним војничким нацијама. Српска љубав према отаџбини, оданост према слободи и српска херојско-песничка поезија привлачили су пажњу светских духова од Наполеона до Гетеа, од Бајрона до Виктора Игоа. Чак и хладни Енглези гледали су у Србима и Црногорцима хероје достојне Спартанаца. А Србе новије историје, инспирисали су митови њихове царске прошлости Немањића и косовска трагедија. Суседи који су нас одувек мрзели чинили су то претежно из зависти, стремећи за нашим истребљењем.

У уводном делу рада „Досељавање Срба на Балкан и прва држава“ Јевђевић износи следеће: „Научници сматрају да су земље западне и средње Европе насељене од плеистоцена (дилувиј, ледено доба), а да се на Балканском полуострву човек појављује у периоду последње глацијације (пре 40.000 година). На основу налаза у пећинама под Јерининим брдом у селу Градац и у Рисовачи на Венчацу изграђене су слике тадашњег људског живота. Око 25.000 година пре нове ере човек напушта пећине, чиме се завршава прво поглавље историје људске заједнице на територији Србије. Археолошка налазишта у Ђердапу потврдила су да се тамо развила једна од најсложенијих култура праисторије, названа култура Лепенског Вира (7.000-5.500 година пре н.е.). На интернету се налазе подаци о фигуринама нађеним у Лепенском Виру из седмог миленијума старе ере, а испитивања радиоактивним угљеником потврђују старост нађених артикала на око 8.580 година, односно преко 6.500 година пре Христа. Постоји и податак да је колевка Европе у Рајковој Пећини, на Рудној Глави код Мајданпека уз Баљетинску реку. Најстарији људи ове кутуре живели су у насељима, у заједници од две до четири биолошке породице. Неолитска култура на просторима северно и јужно од Саве и Дунава развила се од 5.300 до 3.200 година пре н.е., а најзначајнија налазишта су Старчево и Винча“.

Порекло имена Србин

Српски историчар Јован Рајић у „Историји Срба“ (1794.), из старих извора, изводи порекло Срба од Хунских Сабира. Други извори, име Срба изводе из Србата – Сармата, а такође и од реке Сербице (између Еуфрата и Тигра у Месопотамији, данашњи Ирак). Неки аутори име Срба изводе из речи собрание (збор, сабор) и слично, а неки га просторно везују за Сибирију, једну од наших прапостојбина. Чешки историчар Павел Шафарик везује српско име са речи Сјарбин, Серб, Сербин, Сибрин, што су све облици значења рода, народа, а што има исто значење са латинском речи генс и натио, или индијском речи Серим, што значи народ исте крви. Неда Мариновић у опису најстаријег народа на Балкану износи да Србин, у стародавном индијском језику, санскриту, из кога су потекли сви индо-европски језици, међу којима и српски, означава слободног човека, јунака, који се вечито бори за сопствени опстанак. Према руском историчару Велтману у делу „Атила и Руси“ име Србин од старине односило се на војнички, ратнички сталеж у Русији, а реч Срб означавала је војника, храброг човека и наводно од Срба су постали Козаци. И дан данас око реке Волге реч Сербо означава породицу, род, својту, а код Белоруса реч Сабр или Сјарб значи силу, множину великог народа исте крви и језика. Код Великоруса реч Серби означава здрав, јуначан, силан сој људи. Код Лужичких Срба реч Сораб има значење човека најразборитијег, најлепшег, најодабранијег у том роду. Код Украјинаца реч Сирбин означава господара. У српском народу од давнина постоји похвала покојника, за кога се сматрало да је био добар, са високим одличјима, која каже: „Баш је прави Србин био и српски живео“. А у Црној Гори храброг јунака су хвалили са: „Срб од Косова“. И у турском језику речи Сирб и Серб имају значење народа једног колена, храброг, убојитог и непокорног. Код старих Персијанаца реч Сарб значи глава, старешинство. Код Арабљана, Халдејаца и Јевреја реч Срб означава слободног човека, јунака, непокорног. У старом санскритском језику реч Сербх значи не дати се никоме, а корен те речи значи семе, колено и род. Шафарик и Колар су цитирали, такође, да реч Срби означава рођаке, својту. Непознатом човеку Србин ће рећи: „Како се Ти оно зваше Рођаче?“.

За Србе се понегде везује име Влах, што су Турци усвојили од Хрвата. То име припадало је Келтима са којима су Срби дошли у додир 400 година пре н. е. Касније се Влах звао ратар или пастир. Када су Турци окупирали српску државу, Срби су се повлачили у планинске пределе и претежно се бавили земљорадњом и сточарством, па су им по том основу Турци дали име Власи, мада та реч означава занимање а не народ. Данас се Власима назива народ који живи у Румунији. Стари историчари Србима дају име Рац, а то потиче од значења човека из Рашке, постојбине Срба по досељавању на Балкан. Име Срб и Сораб води такође порекло из самог српског језика, где има значење огромности и силе народа једне крви. Према томе, верује се да су Срби у време усвајања свога имена поседовали све ове особине. У „Историји народа средње Азије“ Јоакхим је забележио речи кинеског пограничног гувернера Хју Ју-а, 160. године пре н.е.: „Срби су нас нападали 30 пута од пролећа до јесени“. Такође, кинески државник Цај Јун каже: „Од како су побегли Yуни (Хуни), осилише се Срби и завладаше земљама њиховим. Има их сто хиљада војника и просвећени су, племена су им силнија и многобројнија и ми не можемо да им се одупремо“. Истраживања су потврдила да чак и на Тибету и дан данас постоје називи који су чисто српски, као: чедо, јарак, сила, чича, рудник, гора, луч, као и имена: Божан, Милован, Србица и друга, Милош Милојевић их је записао 710. Немац Екерман тврди да име Србин означава народ, а Хенрих Лео, да то име долази од санскритског имена Сарб или Срп, што означава народ који се често сели. Истакнути Слависта, Француз Сипријан Робер износи да име Србин обележава целу једну расу народа и да су то Илири, најстарији Словени. Јаков Грим је у предговору „Малој граматици Вука Караџића“ написао: „…да нема славнијег имена које би се могло употребити за све Југо-Словене и да ни једно друго племе нема такву историју која би се могла упоредити са српском“.

По Херодоту сви Трачани, Скити, Венди, Трибали и Илири су Срби. Иначе реч Трачани, настала је у грчком погрешно због немогућности изговора сугласника, што се односи на Рашане.

Александар Велики поклонио је српским племенима много земље у Средњој Европи у знак захвалности за ратне заслуге, називајући те нове земљопоседнике Панови (господари). Сматрао их је великомоћним и најчувенијим народом, кога је назвао Славан. На самрти је изразио жељу да сви народи од Јадранског до Хладног мора живе по законима „Славних“. Тако је кажу, одлучио умирући победник у белом граду Александрији. Др. Деретић наводи да је иза Александра Великог остало записано да је неки велики војсковођа, пре њега, предузео поход са Хелмског (Балканског) полуострва из Србије на исток све до Индије. Било је то нешто преко 2.000 година пре Христа, а тај велики војсковођа звао се Нино Белов, који се у „Светом писму“ спомиње као Неброд. Циљ му је био Индија. Кренули су из данашњег Ниша, прешли Малу Азију и стигли до Индије. У старим записима забележено је да је то први продор Аријеваца, а име су добили по богу Арону, чији су трагови култа пронађени на данашњим пределима Космета. Скорашња открића потврдила су да су Словени (Срби), као Аријевци окупирали иранске висоравни и области Инда и Ганга. Њихови обичаји остали су очувани у Ведама. Према томе, Словени су се доказали као носиоци Аријанизма, док сами Индуси сматрају да су им Веде подарили богови. Нина Белова називали су и богом Бак. Он није био само освајач, већ и градитељ, а своју љубав према градитељству пренео је и на своју жену Семираму, која је била очарана градњом Вавилона и наредила је да се тај град доврши по њеним замислима, којом приликом је саграђен мост дуг 900 м за улаз до централне куле, на чијем врху је саграђена опсерваторија. После Нина Белова, нови војсковођа Сербо Макеридов, по узору на Нина, извео је други поход Аријеваца на исток, а он се у светом писму спомиње као Асур и неки га отуда сматрају оснивачем Асирског царства. Према томе, Александар Велики је био трећи освајач далеких светова и ишао је „утабаним стазама“ тек 335. до 332. године пре Христа. Александар налази Србе између река Инда и Џелама, који су ту остали од Нина Белова и живели у два града, од којих се један звао Сербија. Александар тај град дограђује и улепшава и назива га Александрија Сербијска.

Грчки историчар Херодот говорио је да су Срби после Индуса највећи народ на свету. Херодот је Србе сврставао у Трачане, док су их други сврставали у Ските, Сармате, Готе, Хуне, Аваре и Венде, а неки су их називали Склав и Славин. Чешки историчар Шафарик, који је био професор у Новом Саду, дословно каже: „Име Србин је најстарије и дубоко укорењено међу свим Словенима“. Немачки и руски историчари прихватили су углавном Херодотово тумачење да су Срби Трачани. Њихово тумачење за то је следеће: „…међу Србима од памтивека живело је велико племе називано Рашчани или Раси, а то име потиче из Индије од речи Рашка, сто означава рујну црвену боју, коју су Срби од увек волели.“ Отуда су исконски Рашчани Црвени Срби. Ти Срби у време Херодота су живели у Малој Азији и на Балкану у Тракији. По њима је и названа област Стара Рашка у Тракији поред реке Марице и новија Рашка, Немањина прва Србија. И данас постоји речица Рашка, која се улива у Марицу као и рушевине града Рас. Јован Рајић наводи како је мађарски историчар Истванфи, Деспота Ђурђа Бранковића називао Ђорђем Трачанином, а грчки историчар Лаоник Халкокондил казе да су Срби Илирци, дошли из земаља иза Дунава и тврди да су Срби најстарији и највећи народ на свету (подразумевајући под тим именом све Словене). У Минхену се налази оригинална немачка хроника, писана око 750. године нове ере, у којој дословно пише: „Срби представљају тако велико царство (регнум) да су из њих произашли сви словенски народи“ (Hormayers Archiv, ст. 282-283). Хрватски историчар Маретић, пишући о римском историчару Плинију, који је живео у Христово доба, наводи да су Срби живели око Дона, а Венди уз Вислу. У то доба Србе су углавном називали Трачанима, Трибалима, Вендима и Антима. Прокопије из Цезареје, готски писац Јорнанд и Арапин Ел Бакр’ тврде да су Срби настањивали велики део Азије, цео Балкан и још пре Христа допирали до Рима. Др. Рачки у својој „Повјести Словена“ (ст. 6 и 7) наводи: „У почетку Словени су се називали домаћим именом Срби, тј. рођаци, а странци, специјално Немци звали су их Вендима. Тим именом звали су их и Грци и Римљани још од седмог века пре Христа“. Све ово потврђује да су Срби најстарији словенски народ и да је име Србин хиљадама година старије од имена Словен. Име Словен јавља се први пут у петом веку (491. г.) нове ере, са римским освајањем. Померајући се на Запад Европе, Срби су се сукобили са Германима. У то доба сва српска племена међусобно су се разумевала и почели су се звати Словенима, а оне које нису разумели назвали су Немци, јер су им деловали немо. Како су се до тада сви Словени називали Србима и хиљадама година сачували то име, отуда су свакако они били кичма и срж свих словенских народа. Чешки историчар Јан Доброволски, у „Jahrbuch 1827“ каже: „Истоветност имена лужичких и балканских Срба није случајна, она потиче из прастарих времена када су се српским именом називали сви Словени“. А Павел Шафарик у књизи „Словенске старожитности“ пише: „Име Срб дубоко је укорењено међу свим Словенима и могло је само у својој прадомовини добити свој прави значај“. Рус Велтман у својој историји потврђује да је у древним временима име Србин било заједничко свим Словенима“. Такође, немачки етнолог Зеринг пише: „Прво опште име свих Словена било је Србли, сто је значило уједињени“, а мађарски гроф Калај у својој историји писао је: „По испитивањима најбољих научника сви словенски народи у прастаро доба називали су се Срби“. Он такође наводи да се од шестог века појављује име Слави, док су сви Словени живели заједно и називали се сабраћом. Интересантно је писање чешког витеза Далимила, од пре 850 година, када он наводи „Србове настанише на Балкану, уз море па се разгранаше све до Рима“. Словенац Крек тврдио је да је прво име свих Словена било Србин. Нема, међутим, писаних докумената о цепању тог јединственог народа у садашње словенске народе. Тек по неко додирује ту тему. Тако, има тврдњи да су цепања настала на почетку нове ере, а и таквих која помињу да је до тога дошло седам-осам стотина година пре тога. Фрањо Рачки пише „Ширењем своје власти ка северу и истоку Римљани почеше добијати тачније вести о Србима, које су они као и Грци називали Вендима, из балтичких крајева од којих су куповали ћилибар од седмога века старе ере“. Римски историчар Александар Гиљфердинг писао је: „Балтички Венди имали су богате и велике градове, просвету, државно и верско уређење и трговину која је задивила савременике“. Пошто су живели на огромним пространствима, а везивао их је заједнички језик, а не политичко јединство, то је цепање Срба могло наступити пар хиљада година пре Христова рођења, услед пренасељености и потребе за новим просторима. Према предању и непобитним подацима Срби су пре две хиљаде шест стотина година имали напредну и просвећену државу на Балтичком мору. А њихово досељавање из Индије на Балтик уследило је преко хиљаду година пре тога.

Немац Јирген Шпанут, истражујући немачку историју, открива српска гробља на тлу Шпаније, Португалије и Бретање од 3.000 година пре Христа. Он такође у пећини код места Мас-д’ Азил у Француској открива белутке, који представљају прве почетке стварања писма, почев од леденог па до раноисторијског периода. А у месту Глозел открио је камење на коме је нашао исклесане јелене, медведе и животиње које могу бити пантери или дивљи коњи, са ознакама које приписује филистинском или синајском писму. Ове ископине процењене су на девет до десет миленијума старости пре Христа. Француски археолог Морле назвао је то писмо азбука Глозел, а Јирген Шпанут наводи: „Они који су измислили ово писмо су поставили камен темељац наше цивилизације“. Он мисли да се ради о Филистинцима, а по упоредби са нашом ћирилицом произлази да се ради о Србима. Платон сматра да је исто краљевство владало Средоземљем и Египтом и преко Тиренског мора протезало свој утицај све до Гибралтара. На све то Илија Живанчевић написао је да је Словенство било растурено од Владивостока до Јадрана, као кичма човечанства.

Најстарији халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици људске цивилизације стари су око седам хиљада година. По њима најмање толико је стара и српска историја. У тим споменицима спомиње се име Србин, али не и Словен. И „Кинески дворски дневник“, који је непрекидно писан од око две хиљадите година пре Христа, садржи податке да су тада Срби живели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона. Тада је српски народ живео на просторима од Сибирије до италијанске Венеције. Француз Робер Сипријан развио је теорију о пореклу свих Словена од Илиро-Срба, тј. од подунавских балканских Срба, који су се простирали од Балтичког и Црног мора до Кавказа и Каспијског језера. Србе доњег Дунава он назива прото-Срби или првобитни Срби и за прото-Србе тврди да су та подручја настањивали раније од времена у коме је живео Мојсије. За каснији долазак Срба на Балкан Сипријан каже да су они само дошли сабраћи у помоћ у борбама против Римљана. Није чудо да су од тада неки народи модификовали језик па чак и давали себи друга имена, због огромних раздаљина и отежаног комуницирања. Имена Чеха, Хрвата и Руса помињу се први пут у писаним споменицима од шестог века н.е., неколико хиљада година после Срба. О томе Шафарик писе: „Никада до шестога века није поменуто име Чех, Лех или Словен, а и о Пољацима и Русима писана историја говори тек у деветом веку.“. Према записима Јорнанда и Прокопија, Венди и Срби су два имена једног истог народног стабла. Лужички Срби за себе кажу да су они из балканске Србије, што потврђују немачки историчари Сетген (Schoettgen) и Крајсих (Kreysig), узимајући за основ иста имена људи, река, планина и других географских појмова. Пољаци су у новијим истраживањима утврдили присуство Словена (Срба) на балтичкој обали од пре 2.000 година пре Христа. То су били Протословени (Протосрби), чији су потомци данашњи Лужички Срби. Олга Луковић-Пјановић каже да су Босна и Славонија биле српске и звале се „Бела Србија“, а простирала се све до данашњих немачких граница. Робер Сипријан закључује да су Срби најстарије стабло словенске расе и да су их на Западу називали Венди, као и да су житељи Сарматије аутохтони Срби. По Илији Живанчевићу Душанов Законик представља само континуитет традиционалног вендског порекла, а Валтер Вист (Walter Wuest) пише да је санскритски језик настао из вендског, али му не може одредити време. Он тврди да је у Индију дошао са северозапада, а по свим упоређивањима једина је могућност да је то био српски језик. То је у сагласности и са Илијом Живанчевићем, који каже: „Словени су осталим народима дали реч.“ И он као време настанка санскритског језика одређује 4.500 година пре Христа, док Емил Бурнуф (Emil Burnouff) налази да је то било далеко пре, чак у доба „мрачне праисторије“. Он није усамљен у тврдњи да су грчки и латински језици настали из пелазгијског језика. А за народ Пелазга каже да су живели у Средоземљу и по Алпима. Пелазге су многи прошловековни аутори идентификовали са старовековним Србима.

Један огранак Срба, који је из Сарбарске, преко Мале Азије, стигао на Балкан 3.000 година пре Христа, населио је Стару Рашку (Тракију), а један део истих се морским путем спустио до Крита у три таласа 1.800, 1.500 и 1.400 година пре Христа. Победили су Крићане али су се са њима измешали и претопили у нови народ – Грке или Јелине. Подаци говоре да ни имена града Атине и истоимене богиње нису грчка. Има записа који тврде да су и Акрополис саградили Срби. Сами Грци за себе верују да су они настали од народа званог Пелазги и да су говорили „варварским“ језиком, а налази указују да су то били Срби. Олга Луковић-Пјановић за Грке каже да су они остатак хорди асирских и Рамзесових трупа, које су се помешале са српским племенима, а такав став заступа и сам Херодот. На Криту се задржало једно племе Боруси, које се није мешало са Крићанима. Када су се и они упутили на север, запосели су обалу Балтика и одржали свој језик све до пре 200 година, од када су их Немци германизовали и преименовали у Прусе (Пројзен изговарају Немци написано Preusen). Срби са Пелопонеза населили су области изнад Саве и Дунава створивши прву Панонску Србију. О самој Троји записи Михаила Ломоносова и Мавра Орбинија, као и певање Ивана Гундулића, иду у прилог умешаности Срба у тројански рат. Падом Троје Срби су у другом таласу 1860 година пре Христа, опет дошли на Балкан и проширили се до Венеције.
Катарина Велика, руска царица, је лужичко-српског порекла, што су историчари потврдили по титули њенога оца (био је принц области Anhatt, Zerbst – Serbiste). Катарину су у младости звали „Северна Семирамида“. Она је сама за себе говорила да је словенске расе и писала Гриму 1784. године да је словенски језик био првобитни језик људскога рода, а како каже наш народ: „Царска се не пориче“.

Никола Фрере, како наводи Шафарик, сматрао је српски мајком трачког и грчког језика. Шафарик у свом делу „Старожитности“ пише: „Срби живе у Европи од најдавнијих времена или од праисторијског доба, а тако распрострањен народ води своје порекло од најдаље прошлости“. Он тврди да су Срби настањивали готово целу Европу и многе делове Азије, па отуда она наша стара изрека: „Говори српски да те цео свет разуме“. За српски језик Шафарик каже да је: „Тако оригиналан, чист, граматички савршен и богат, те није могао да се обликује без постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа“. А стари српски језик био је сасвим сличан данашњем, савременом, што је реткост у историји језика. Кад је реч о писму још нико се није ни приближио Вуковом правилу: „Пиши као што говориш, читај како је написано“.
Сигисмунд Хербестајн наводи да су Срби живели на целој обали Јадранског мора, од Венеције до Константинопоља, укључујући ту и српски Цариград, па наводи Мизију, као балканску област, коју су Грци и Римљани делили на Горњу и Доњу Мизију, те даље Лужичке Србе и Србе у данашњој Мађарској. Робер Сипријан за Дунав каже да је српска река, а Србе назива почетним народом и мајком народа а српски језик – језиком мајком. Нестор Кијевски, Леоник Халкокондило и Робер Сипријан се слажу и сви називају подунавски басен прасловенском колевком Европе.

Подунавље, прва српска постојбина

Милош Милојевић пише да су Срби од искона живели на својим садашњим земљама, од Италије или Средоземног мора до Грчке и од Јадранског до Црног мора, ту су имали своје свештенство и уређену црквену управу у лицу својих архиепископа са седиштем, између првог и четвртог века н.е. у Сирмијуму, другој римској престоници, данашњој Сремској Митровици. У четвртом веку, под навалом Хуна, повукли су се у Звечан, на Косово, где су такође створили Косовску Митровицу. По Милојевићевим налазима српска црква старија је од римске и грчке.

Зна се да су Срби у прастара времена били монотеисти (веровали су у једнога бога), док је многобоштво настало касније у Грчкој. Према Веселину Чајкановићу српска религија претежно је индо-европска и у њој има највише елемената из индо-европских времена. Казимир Шулц наводи писмо апостола Павла, према коме је он (апостол Павле) проповедао „Христово Јеванђеље“, Христову веру код Срба, од Јерусалема до Италије.

Драшко Шћекић у својој књизи „Сораби – истина о српству од исконе“ износи да су Срби на нашим данашњим просторима живели више од 7.500 година. Он такође тврди да су Срби званично почели да броје године од 5508. године пре Христа, према чему се наводи да је деспот Стефан Ђурађ Бранковић погинуо 6935. године и да је кнез Лазар погинуо на Косову 6893. године. Према томе, аутор овога текста пише ово године 7511. у Канади. Шћекић такође наводи да су Месопотамци почели бројати године 3.200 а Египћани 3.000 година пре Христа, Римљани од 743. године пре н.е. (година стварања Рима), Грци од 776. године пре нове ере, од првих олимпијских игара. Према томе Срби су почели мерити време давно пре свих. Према том српском календару цар Душан је прокламовао свој Законик на празник Вазнесења, 21. маја 6857. године. Душанов Законик има готово световни карактер, базиран на хиљадугодишњим традицијама српског народа, које се налазе у Ведама, а оне носе печат непролазне мудрости изван времена и простора. Сви данашњи словенски народи били су уједињени под именом Срби, говорили су заједничким језиком, из кога се касније развило 12 различитих говора. Шћекић такође приказује, кад је реч о праколевци српства, Индији, да је тамо настала прва Србија, под именом Сарбарска. Одатле су око 4.500 година пре Христа започеле прве сеобе и то у три правца: прва у правцу рајске земље Месопотамије, друга ка средњој Азији, а трећа ка северној Азији, данашњој Русији, где је створена племенска држава названа Сирбидија, Сирбирија или Сирбија – Сибир. Ово је у сагласности и са другим ауторима који ће у даљем тексту бити приказани.

У време краља Милутина (1282. до 1321.) на српском двору јело се златним виљушкама и кашикама, а у Европи је виљушка први пут уведена у XVI веку, у време Хенрика III и то је доживљено као изузетан догађај.

У трагањима за српским коренима Огњен Радуловић наводи да је Балканско полуострво био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Подунавље је колевка европске, па и светске цивилизације. Према томе, садашњи становници Балкана су потомци племена Рашана, који су ту живели од најстаријих времена. Историју Трибала, тринаест векова пре Христа, Херодот смешта у Поморавље, како каже западно од реке Исткар, где из илирске земље река Ангро тече на север и улива се у Асткар. То према садашњем стању одговара сливу западне и велике Мораве и Дунава. У књизи „Цивилизација Германа и Викинга“ издатој 1976. године у Швајцарској, Патрик Лут (Patrick Louth) пише да су 2.000 година пре Христа у Скандинавске просторе дошли народи из Подунавских равница. За многе истраживаче остали су „мистериозан“ народ. Други Швајцарац Јуџин Питар (Eugene Pittard) каже да су ти „мистериозни“ народи населили и обале Норвешке и Шкотске, а сматрали су их припадницима динарске расе, били су високог стаса и лепи. По Питару кретали су се од Венеције, преко Централне Европе и Немачке, до Шведске и Норвешке, а друга грана прешла је мореуз Кале и настанила британска острва. Све су то били наши преци, Срби.

Обелиск из Ксантоса садржи натпис уклесан у камену, који представља збирку закона старих Срба. Овај законик старији је неколико векова од Мојсијевог. Према Птоломејевој „Азијској и Европској Сарматији и делу Индије“ у Грчкој на острву Халкидики једно место, на коме је персијски цар Ксеркс превео 1,700.000 војника у петом веку пре Христа, још увек се зове Превлака. Сензацију у свету изазвао је руски историчар Јуриј Мирољубов 1954. године када је почео да објављује преводе „Велесове књиге“, која представља храстове дашчице на којима је урезана словенска хроника од 650 година пре Христовог рођења. Светислав Билбија први је дешифровао етрурско писмо, приметивши да етрурска слова подсећају на слова Вукове ћирилице. Када их је почео читати с’десна у лево, успео је да склапа речи које су имале исти корен као многе речи у савременом српском језику. Претходно су се многи западни научници безуспешно мучили да дешифрују етрурски језик, упорно одбијајући да за то употребе словенски, дакле српски. Тако је нађен кључ за етрурску браву. Билбија је затим нашао да се ћирилица развила из клинастог писма Низана, народа у литератури забележени као Хити из Мале Азије, који су 2.000 година пре Христа у области Ликији подигли град Срб. Упоредивши записе са обелиска из Ксантоса са знацима Вукове ћирилице Билбија је прочитао све споменике етрурског народа и тиме утврдио да сви ти народи потичу из Подунавља, са подручја на коме данас живе Срби. Познато је да су Етрурци пре Латина живели у данашњој Италији и себе су називали Рашанима. Опште је прихваћено тумачење научника да реч Рас означава сој, расу, припадност племену које говори истим језиком. Ми данас знамо да су Рашани били житељи Немањине државе и још постоје рушевине града Рас. Према томе говорити о Етрурцима, значи говорити о Рашанима који су живели на подручју винчанске културе, северозападно од Прокупља.

Коментаришући истраживања професора Деретића, Огњен Радуловић наводи да су Римљани преласком Јадранског мора, кренули у освајачке походе и наишли на Илире, а касније и на Трачане, народе који су насељавали те области. Илири су заправо били Венети или Венди – српски народ, а Римљани су им дали име Илири према тадашњем владару који се звао Илија, који је владао у подручју данашње Херцеговине и дела Црне Горе. И на острву Рабу постојао је град Сарба. За Трачане се наводи да су били врло жилав народ, а по бројности одмах иза Индуса.

Према истраживањима др. Милорада Стојића, Трибали су насељавали области целог српског Подунавља, комплетно Поморавље, доњу Посавину, део Колубаре, источну Србију, северозападну Бугарску и простирали се на југ до Скопља. Континуитет Трибала на овим подручјима траје од тринаестог века пре нове ере, па до другог века после Христа. Имали су уређену државно-правну територију, што сведочи њихов грб, који се појављује после пропасти средњовековне српске државе. Српска држава Немањића имала је свој грб: на црвеном штиту двоглави бели орао, а грб Трибалије се јавља од седамнаестог до осамнаестог века као грб Шумадије. У новије време бројни истраживачи сматрају да су Илири и Сармати, односно Словени јединствен етнос. Херодот је тврдио да су Венети и Илири исти народ, а Птоломеј да Венети чине део Сарматије. Милан Будимир описује појаве Венета на обалама Атлантика, Балтика, у Алпима, у долини реке По, на Балкану (Далмација, Тесалија, ушће Дунава) и у северној Анадолији. Наш књижевник Милош Црњански навео је имена на десетине географским појмова у Британији који одговарају називима на тлу наше земље. Анонимни аутор из седмог века писао је да су постојале три Србије: једна до Грчке, друга у Дачији, а трећа у Сарматији. Целокупну ову област освојили су Римљани, под својим именом Илирик. Управни центар био им је у Сирмијуму, где владавина „илирских и дачких царева“ траје од 248. до 392. године нове ере.

Срби у северозападној Европи

За Хрвате се говори да се то име помиње први пут од шестога века нове ере и да се односило на Србе који су живели по планинским пределима, хрбатима, слично данашњем називу Загорци. Сам хрватски историчар В. Кљајић у својој историји „Сеоба Хрвата“ пише да се део Срба називао Горанима или Хорватима, што није означавало народ него племена. Чеси су их називали Хрбатима, а Шафарик наводи да реч Хрват означава брђанина. По Далимилу и Шафарику, Хрвата, као народа, уопште није било. Руски историчар Никола Дурнов каже: „Милиони Срба примивши католичанство претворише се у Хрвате“. Он у „Руском Странику“ описује Загреб као престоницу покатоличеног српства. У „Варшавском дневнику“ генерал Гурка писао је 1880. године: „Никад Русија неће санкционисати историјско насиље, да се створи засебно од српског народа хрватска католичка краљевина, где живи српски покатоличени народ“.

На просторима данашње Галиције и Пољске од пре преко три миленијума постојала је Бела Србија. Њен други део обухватао је просторе данашње Чешке и Баварске. Чеси су живели у Белој Србији, а само име Чех имало је почасни карактер. Око реке Мораве живели су Моравци. Блиски Моравцима били су Словаци, чије порекло такође датира од Срба по тврдњи аустријског историчара Синисе, као што су и Срби Корутанци, данашњи Словенци, према немачком историчару Димлеру. Они Срби који су живели по гајевима и шумама добили су име Леси или Шумадинци (шума се на руском зове лес), а они који су живели у низинама названи су Пољацима. Пољски истразивач Јозеф Кострижевски потврдио је име Пољске, које је дошло од српске речи поље, а односило се на земљорадњу. По Јовану Луцију, Бела Србија била је у Карпатским горама, а Шафарик је писао да је за Татрама, данашњи делови Пољске и Русије, живео велики српски народ. Управо из тих простора Беле Србије догодила се последња велика сеоба Срба почетком седмога века нове ере, прецизније 632. године. За Пољаке, као народ, каже се да настадоше од преосталих Белих Срба, који су се и даље задржали у старој постојбини.

Римски и грчки историчари Плиније и Птоломеј, који су живели у доба Христа, писали су о Србима који су били настањени иза Дона у Сарматији. Отуда их Руси сматрају за своје прародитеље. Реч Рус јавља се тек од деветог века, па Шафарик у књизи „Србове в Руску“ тврди да су: „…Руси остатак оног српског огранка који се иселио на Балкан“. Пољски историчар др. Вацлав Мацјејовски каже: „Треба знати да су словенска наречја у Бугарској и Србији створила старословенски црквени језик, а из овога је постао руски језик“.

За Бугаре се наводи да су уралско-монголског порекла, који су окупирали пределе садашње Бугарске и покореном српском становниству наметнули своје име, примили њихову културу, веру и језик који су веома искварили. Сматра се да су вековна раздвојеност и утицаји суседних народа са делимичним укрштањима, довели до извесних опречности међу племенима некада истога народа, баш као и утицаји религија, што је све резултирало у настанку посебних данашњих народа на европским просторима.

Најстарије српско порекло

Напред је наведено да су халдејски, асирски и мисирски рукописи и камени споменици једни од најстаријих докумената људске цивилизације, стари преко седам хиљада година и да се у њима помиње име Србин. По неким научним теоријама настанак људских насеља одређује се за разне крајеве у разна времена. По другима сматра се да су прва насеља настала у средњој Азији, одакле су се народи даље временом расељавали. По таквој тврдњи за Србе се сматра да су огранак аријског, или индо-европског соја, коме припадају и романски, келтски и германски народи. За тај доказ узима се исти језик свих словенских народа, произашао из прасрпског језика индо-азијског порекла.

Велики је број научника који Индију сматра српском прапостојбином. Сви се они слажу да су сеобе Срба из Индије започеле пре шест до седам хиљада година и да су трајале око хиљаду година. Један од заговорника српског порекла из Индије је и др. Ненад Ђорђевић, који у својој обимној студији „Историја Срба“ доказује да и ми припадамо индо-европском стаблу. Он тврди да Срби од свог постанка носе своје име. Постоји теорија да су се прве сеобе Срба одвијале у правцу кретања сунца, од истока ка западу.

За колевку свих европских народа сматра се Индија, одакле су сеобе за запад започеле пре петнаест хиљада година. Доказ томе су многобројне речи у санскритском језику, истог значења као и на српском, а забележене су пре више од три хиљаде година. Као прва историјска забелешка је реч Сербх што има значење родбине, семена и колена. И у данашњим језицима, индијском и српском има много речи истоветног значења. Ево неких:

аган – огањ; багас – бог; братх – брат; бхала – бела; цхата – чета; дети – дете; див – див; дина – дан; даса – десет; дама – дом; гирја – гора; град – град; искра – искра; када – када; кута – кућа; лип – леп; лот – љут; лагхи – лаки; љубхва – љубав; матр – матер; мала – мали; море – море; мил – мили; набас – небо; нава – нови; параха – прах; прати – против; панца – пет; пена – пена; рабх – роб; роса – роса; са – со; сила – сила; сас – сест; стан – стан; сабха – соба; стала – стол; тата – тата; та – тај; твар – ствар; трасти – трести; транг – траг; тамас – тама; три – три; тријдоса – тринаест; тада – тада; врт – врт; вицур – вече; ватара – ватра; ви – ви; вас – вас; вива – живи.

У санскритском језику имена родбине су потпуно идентична српским, као: тата, нана, брат, прија, сестра, стрина, свекар, свекрва, девер, кум, свастика. Постоји истоветност и многих других речи као: гувно, хлад, стока, говече, јама, апсара, мана, рака, јад, мед, гудити и друге. Има их свакако још. Други доказ порекла Срба везан за Индију су обичаји, који су веома слични код оба народа, на пример: отмица девојке, уношење и палење бадњака, гатања, мотиви на везовима и надгробним споменицима, друштвено и државно уређење и многи други. Чак су код Срба били сачувани и обичаји спаљивања мртвих. Речи жупа и жупан у српском и код Индуса имају значење удружења или задруге, а у санскритском значе повезивање. Енглески писци истицали су истоветност индијских и српских друштвених јединица, општина, које су у оно време биле најдемократскији облик друштва, сачуваних у Србији до данас. Макаров је записао многа имена српских станишта, која су остала до дана данашњег: Индостан, Авганистан, Курдистан, Раџастан и јос многа друга.

Нисадеш, дивни и неприступачни врх, стан богова по индијској религији, био је прва српска постојбина. Цитат из Ритера, на страни 29, гласи: „Са врха Мера (брдо у Индији) пружају се његове гране као Химават, Хенакуташ, Нисадеш, на којима је живео сурови и одевен у одело од коже народ Серба или Срба“. Значи да су Срби првобитно живели на просторима између хималајских и хиндокуских планина, преко шест хиљада година пре Христа. Руски историчар Мороскин истиче да су остали народи били завидни према Србима, који су настањивали област Дунај у Индији. Он такође наводи да су у унутрашњости Индије биле државе Празија, Гангазија и Сарбарска (Српска), а у приморском делу област која се звала Пановска. О постојању те две српске државе нађени су записи код Александра Великог. То указује на могућност да имена Дунава и Паноније носе такође порекло из Индије (или обратно). И у индијским географским картама има имена српског значења: Срба, Собрана, Чарнигор, Белоспор, Ковиље, Житомир, Мала Бара, Бела Зора, Град, Царева, Прамен, Млава, Дрвар, Борац, Загоре, Сивоње, Равнагора, Борје, Дуб, Веселград, Тимок, Сарбату, Србистан, Морава, Драва, Котор, Србаљ и друга. По Мороскину, Срби су зивели у Индији неколико хиљада година пре исељавања у средњу Азију, а забележена су масовна сељења пре 5.000 година. Из свега произлази да се о пореклу Срба у Индији може говорити као о периоду од око осам хиљада година или још више. Масовна исељавања из Индије проузрокована су појавом куге, која их је бројчано готово преполовила, као и најездом црних народа са југа који, су их немилосрдно пљачкали.

По Мороскину први огранак Срба иселио се из Индије у правцу Месопотамије, око река Еуфрата и Тигра, где су основали своју Нову Сабарску државу, на тлу данашњег Ирака. Тамошњи градови названи су српским именима, а о истима постоје и дан данас нека сведочанства. Долазак Срба у Месопотамију датира око три хиљаде година пре Христа и ту су се задржали најмање око један миленијум. Од тих Срба потомци су се проширили у Малу Азију, а нешто касније одатле су прешли и у Европу. Делимично су се настањивали и у Египту. После смрти фараона Пепија II, ти Срби завладали су подручјем које су населили и та њихова владавина трајала је од 2261. до 2052. године старе ере. Ту теорију заступа и француски египтолог Маспер Гастон, који каже да су Срби из Сарбарске стигли у Африку у три наврата. Гастон своју тврдњу заснива на српским натписима на египатским пирамидама и каменим споменицима. Србе су Египћани називали „краљеви пастира“, а владали су Доњим Египтом. Ово је у потпуној сагласности са изучавањима нашег историчара Стојана Бошковића, који у „Историји света“ пише како су Египћани подизали устанке против српских владара у Доњем Египту. Франсис-Мариа Апендини пише да су Срби неко време господарили Сиријом, одакле су нападали Египат. За такозвани „чудесни“ период Египта означава се поробљавање од стране неких страних народа и владавине извесног Арсе (име му је писано ћирилицом АРСА). За тај „чудесни“ период Франсиско-Мариа Апендини каже да су то народи дошли иза Каспијског језера, који су најратоборнији народ, а владали су дуго времена Египтом и Сиријом и звали су се Срби.

Први досељеници у Европу задржали су се на Балканском полуострву, док су у мањим групама отишли до Италије па чак и до Шпаније, 3000 година пре Христа. Прво српско досељавање на Балкан догодило се око три до четири хиљаде година пре Христа. Шафарик тврди да се ни за један европски народ осим Срба, не може доказати порекло из Индије, а за Србе за то постоји историја. Чак су и у баскијском речнику нађене речи српског назива: гора и гори (оно што гори), као и многе друге. Нађен је чак податак да у језику Баска има 30-40% речи српског значења. Милош Милојевић, у делу где пише о животу Срба у Француској и Данској, где и данас постоје географски топоними српског значења, наводи да је током великих прогона Срба страдало 30 до 60 милиона Срба у Европи. Он такође наводи српска боравишта у Холандији и Белгији и да се је Амстердам некада звао Славенград. А када је др. Олга Луковић-Пјановић дошла у Француску, извесна дама Хермина јој је испричала причу својих родитеља, по којој су Срби владали у Алзасу, што Олга тада није знала. Међутим, касније је то утврдила као истинито и није могла опростити својим професорима историје који је томе нису научили, а још више Српској академији наука која о тим стварима перманентно ћути.

Други огранак Срба из Индије кренуо је према Каспијском мору и планинама Кавказа, где су основали домовину 2.560 година пре Христа и назвали је Сербанија. Ту су се задржали неколико векова, све док их одатле нису потисли нови освајачи. Трећи српски огранак усмерио се поред китајског царства (Кине), у правцу севера и настанили су се у Сибирији, где су основали државу Сирбидија или Сирбија 3.200 година пре Христа. Од те речи Сирбија постала је данашња реч Сибирија. Сеобе другог и трећег огранка Срба трајале су такође око хиљаду година, а започеле су готово истодобно са првим огранком, према томе запосели су своје нове постојбине око два до три миленијума пре Христа. Док су се селили успут су претежно ратовали, освајајући нове просторе за сопствени опстанак, али су такође и много страдали. Највише Срба изгинуло је у дуготрајним борбама са Китајцима, Хунима и Монголима.

Дубровчанин Мавро Орбини писао је да су ти Срби, које је он називао Славјанима, пореклом од Јефета, сина Нојева, насељавали две стотине покрајина од Азије преко Европе. Његова књига „Краљевство Словена“ (из 1601. године) преведена је на српски тек 1968. године и то без превода првог дела од 248 страница, у којима аутор пише о ранијим српским краљевствима од пре Римског царства. Из закључака Мавра Орбина произлази да је династија Немањића последња средњевековна српска династија. Јован Рајић пише да су странци српско име извели из имена реке Зебрис (или Сербис), која тече између Еуфрата и Тигра. И заиста, та река се и данас тако зове. И данас у персијском језику постоје бројне речи истоветног значења као у српском. Ево неких: бог-бог; земо-земља; зима-зима; жена-жена; березо-брзо; мисљ-мисао; зарја-зора; медо-мед; ноћ-ноћ; паурви-први; два-два; три-три; четвере-четири итд. И у јеврејском и јерменском језику такође постоји доста српских речи, сто су јеврејски историчари узимали за утврђивање свога порекла преко Јефета, сина Нојевог.

Срби су оставили своја имена где год су живели. Ево неких: језеро Србонис у Сирији, Сербетес, место у Мауританији, Сербаница (или Србица) на црноморској обали, Серберион на ушћу реке Дон, Сарбакон на Криму, Сорбхаг у Ирану, Сербка у Индији, Сарбиново у Украини, Сербан-вода у Пољској, Сербиа у Румунији, Сербин у Грчкој, Сарбиодунум на Сардинији, Сарбат река у Турској, у доба када Турци јос нису живели на својим садашњим територијама. За Србе историчари кажу да су живели у читавој Европи и нису имали потребе да се припремају за ратовања. Професор Миомир Јовић утврдио је да се сеоба Срба из Индије одиграла 4.500-4.000 година пре н.е. А Огњен Радуловић, у „Трагањима за коренима Срба“, наводи да су из своје прапостојбине Индије Срби кренули пре шест хиљада година, усмеривши се у три правца, од којих је једна група након краћег задржавања у Месопотамији стигла и у долине фараона.

Грчки историчар Страбон писао је да су у западној Азији по планинским пределима живели Срби, или Брђани, који су се одликовали русом косом и плавим очима. О истима постоје натписи и руског историчара Михаила Ломоносова. Дубровчанин Иван Гундулић певао је о славној Троји:
При мору управ српских страна у пржинах пуста жала
Лежи Троја укопана, од грчкога огња пала.

А Цар Душан постављао је свога намесника у Малој Азији баш у области Троје.

Олга Луковић-Пјановић пише, у другој књизи „Срби народ најстарији“, страна 59, како је „Chicago Tribune“ 19. фебруара 1981. године објавио вест да је откопана кинеска најстарија мумија која је била плава жена, беле расе. Затим је иста вест објављена у Паризу на ТВ. Те вести Олгу су потсетиле на оне које тврде да су Шиптари Илири само зато што су се населили на илирске територије. Према томе, Олга закључује да је „плава кинескиња“ могла бити само српкиња.

Постоје бројни записи о српској пропасти у временима нове ере. Ево неких: током силних ратовања са турским и монголским племенима нестала су многа српска насеља у којима су живели вековима. Према грчкој хроници римски цар Јустинијан је у седмом веку насилно преселио многе Србе из предела садашње Старе Србије у Малу Азију и од њих створио одабрану војску од 30.000 коњаника. У борби са Арапима 692. године, две трећине те војске пређе на страну Арапа, а Јустинијан даде налог да се све преостале породице српске покољу. Нешто касније, 762. године, из Македоније се пресели око 250.000 Срба у Малу Азију, а 802. године опет дође до сличне сеобе, након што је грчки цар Комнен покорио Рашку. И коначно, у петнаестом веку када су Турци освојили Босну, султан Сулејман пребацио је 30.000 српске мушке деце у Турску од којих је направио Јањичаре и све их утрошио у наредним обрачунима са Србима. Латински бискупи су за време синода у Салони прогласили ћирилицу „ђавољим писмом“ и забранили њену употребу. Пољска, Чешка и Хрватска одмах су је напустили и отпочела је борба против ћирилице. Ова борба продужена је до данашњих дана, а то је уједно и борба између две цркве, која траје већ вековима. Све су то докази да су Срби вековно бивали изложени страдањима и да су сопственом крвљу плаћали високу цену опстанка.

Огранак Срба који се доселио на Балкан пре три до четири хиљаде година, о којима су писали грчки и римски историчари, су директни праоци данашњих Срба. Тај огранак доспео је чак до Шпаније и северних обала Африке. О тим сеобама записе су оставили Чех Пулкова и Еније Силвије, који наводи сеобе Срба у време постојања куле Вавилонске. Француз Моспер писао је о три провале пастира из Мале Азије у Египат и тврди да се ради о Србима. А на египатским пирамидама хијероглифима је записано да су 1.600 година пре Христа у Либију и Мауританију допрли бели народи плавих очију. Египатски извори тврде да су ти народи на њиховим просторима основали своју државу која је постојала седам векова. Др. Олга Луковић-Пјановић даје диван опис ратних заробљеника, чији су ликови уклесани на египатским пирамидама са „зракастим крунама“ на главама, са закључком на основу речи пересет и прст да се ради о Србима (стр. 215-230). Рајић цитира руске летописце, који кажу да су Венди, Срби, помагали Тројанце у борби против Грка, па су се после пораза са својим војводом Антонором преселили из Мале Азије на Јадранску обалу. Наводи даље тврде да су Срби населили Боку, Црну Гору, Далмацију, Албанију, Босну и Херцеговину и све до Венеције још пре три хиљаде година. Шафарик, касније пише да су ти Венди били једнородни са Вендима из подунавских крајева.

Из предњега произлази да су Срби населили Европу и Балкан истовремено са осталим индо-европским народима: германским, грчким и латинским. Шест стотина година после тројанског рата, Срби су потпуно насељавали Балкан и у то доба македонски цар Александар Велики својом повељом дао им је земље од Јадранског до Балтичког мора за њихову храброст и верност. Наводи се да су и Александар Велики и његов отац Филип такође Срби, пошто у то доба нису још постојали Словени. Хрват Свер наводи да је мајка Александра Великог била илирске крви, а зна се да су странци Србе називали Илирима. То се да тумачити и из песме Ивана Гундулћа „Осман“, где каже:

Од Лесандра Србљанина, од свијех цара, цара славног
Александро то свидочи краљ велики свега свита.

Александар Велики презивао се Карановић, а то презиме изведено је из титуле Каран, која је додељивана код Срба високим достојанственицима и племићима или неком принцу из владарске куће, сроднику краља или цара, приликом његовог постављања на дужност главног заповедника војног или покрајине. Према Деретићу, једино су Срби у време Александра Великог имали војне формације којима је предње тумачење одговарало. Две хиљаде година пре Христова рођења једино је древна држава цара Нина била светско царство, коме је припадала половина савремене Европе, део Азије и Африке – Илирска, Дачка и Карпатска Србија. У античком времену, по Деретићу, држава је била организована друштвена заједница заснована на обичајном праву. За старе Грке каже да у првобитну Европу они нису убрајали ни своју Грчку, Европа је за њих била само Србија и ништа више. Државу је тада оличавао владар, господар, а била је онолика колико је владар успевао да је стави под своју власт и њоме успешно управља.

После распада Римске империје обновљена је српска држава 461. године, крунисањем Маркелина у Солуну. Маркели, Србин, био је војсковођа Римске империје који је допринео победи над Атилом, на Каталинским Пољима 451. године. Српску државу учврстио је Осторило Свевладов 490. године и звала се Српска Царевина или Србија. Од тада па до краја 15. века, пуних хиљаду година, Србија постоји као држава без прекида. Деретић цитира Анонимус Ревентаниса који је представио постојање три Србије, истог имена: прва од Јадранског мора до Дунава, звана Илирска Србија, друга од Дунава до Карпата, звана Дачка Србија и трећа од Карпата до Балтичког мора, звана Сарматском Србијом. Било је то два века пре Христа. Римљани су освојили Илирску и један део Дачке Србије, један век после Христа, а део између Тисе и Дунава остао је заувек неосвојен, што иде у прилог тврдњи да никада није прекинута традиција римским освајањем. Цела Сарматска Србија остала је ван домашаја римског царства. Дачка Србија данас се зове Влашка, а Балтичка Србија се зове Пољска. Значи, од успостављања Ниновог царства, око 2015. године старе ере, па до данас, преко четири хиљаде година српска државна традиција није прекинута. Отуда је Србија „вечна“.

Себастијан Долчи и нехотице повезује илирски језик са Србима. А Лаоник Халкокондило у књизи „О Турској“, каже да су истим језиком говорили сви народи од Јонског мора до Венеције, а за Сармате наводи да су живели у данашњој Пољској и потом су се спустили на Дунав, што потврђују и Шафарик и Суровјецки, пишући о распрострањености српског народа. И хрватски писац Динко Златарић у „Електри“, посвети кнезу Зринском, пише о „Великом Александру, краљу српском“. Орфелина о руском цару Петру Великоме, у грамати од 3. марта 1711. године, записано је да „цар свих Руса позива Србе на устанак против Турака, подсећајући их да се сете својих славних и јуначких предака, у првом реду српског цара Великог Александра Македонског, који је многе цареве победио и многе државе освојио“.

О сарматским Србима

О Србима који су населили пределе иза Каспијског мора и ту основали државу Сербанија, Бошковић у својој „Историји света“ каже: „Херодот словенска племена између Дона и Дњепра назива другим именима а Птоломеј их назива Антима, Венетима или Србима, као огранцима сарматског народа“. Рус Иловејски сматра да су то све били Срби. А у вези иранских Скита историјски је уврђено да су они у те сарматске крајеве провалили 300 година пре Христа. Како је Херодот живео 450. година пре Христа отуда је логично што је Србе називао Скитима. Прокопије из Цезарије писао је пре четрнаест векова да су између Каспијског и Азовског мора живели Хуно-Сибири. Доказано је да су Хуне потисли Кинези и у тим земљама освојили српске краљевине, те Србе натерали да се одатле селе заједно са Хунима на запад Европе. Прокопије о Хунима пише као о праоцима Мађара. Јоан Томка Саски пише да је у земљи између Кавказа и Дона била земља Сербанија, у којој су се после хиљадугодишњег кретања настанили Срби, на свом путу из Индије. Ти Срби звали су се још и Брђанима, а њихов први старешина звао се Господин и често је под својом контролом имао више стотина хиљада коњаника. Римско-грчки историчар Страбон писао је 70. године пре н.е.: „У западној Азији живе Срби Брђани. Облак, цар Срба, послао је краљу Фарнаку двадесет хиљада коњаника, а Господин, владар Брђана, послао му је двеста хиљада“. Страбон каже да су се ти исти Срби налазили на том простору преко 400 година, све док их Хуни нису протерали у Европу. Грчки историчар Теофан пише: „Прве године владања цара Јустинијана (520. године н.е) сто хиљада Хуна-Сабира преселило се под вођством удовице њиховог вође Римљанима и настанило на Балканском полуострву“. О овој сеоби писао је и Шафарик, наводећи да су Срби иза себе оставили реку Серпу, која утиче у Волгу у московској губернији среза Сербухов. Река Серпа и данас тече кроз земљу Козака, а на западној страни Каспијског мора постоји и данас предео зван Сербанија, са градићем Берђанска. Тамо је 1890-их година живео Марко Ђурашковић, коме је цар Александар Трећи поклонио имање за стечене заслуге, а његов брат Филип служио је као телохранитељ Краља Николе.

Трећа грана Срба, која се на свом путу од Индије селила уз границе Кине, зауставила се у данашњем Сибиру. Сачувани су подаци о њиховим владаоцима Бану Јанчи, Ранку, Цицану, које су записали Кинези у својој хроници. У Кинеској хроници писало је о цару Танчи, који је имао пет синова, који након очеве смрти изделе земљу и тиме је потпуно ослабе. Кинези су о цару Танчи писали легенде. Доказ да су Срби живели са Кинезима види се из неких речи у кинеском језику које су истоветне са српским. Такве су: мадри – мудри; книг – књига; слон – слон; рај – рај итд. Ова група Срба, која остави име Сирбирији (Сибирији) преко Урала усмерила се даље ка Европи. Али и пре њиховог доласка Срби су се већ били настанили у пределима око Балтичког мора.

Како наводи Сима Лукин-Лазић, већи народи Европе своја порекла су везивали за легенде. Тако су Грке створили њихови Богови на Олимпу, док су Римљани настали од Ромула, кога је отхранила вучица. Срби су, међутим, морали препешачити Азију и Европу и вековно се борити за опстанак. На путу од Кине, преко Сибира, до Европе, за чега им је требало десетине векова, пали су под ропство Хуна. У сваком од тих ратова готово су бивали преполовљени. Србима из Сибирије придружили су се Срби из Сербаније, па су се селећи се на запад једни населили око река Волге, Дона, Дњепра и Дњестра, док су други запосели данашње области Пољске и Галиције. Та група Срба основала је тамошњу државу Белу Србију или Бојку. Процене су да су се та насељавања збила 1.600 до 1.300 година пре Христовог рођења. Бела Србија заузимала је просторе између Карпата и Висле. Они који су живели по хрбатима, између Карпата и данашње Чешке, назваше се Хрвати (од речи хрбати) и касније основаше своју државу Белу Хрватску, али и даље задржаше обичаје и језик српски. Рајић је писао: „ Срби се населише изнад Црнога мора у Сармацији европској и наставаху у Великој Србији“. И данас се северни сарматски Срби зову Бели (Белоруси). По грчком историчару Халкокондилу, Трибали (Илирски Срби) су дошли у ове крајеве иза Дунава, данашњих предела Русије, краја који се зове Сармација и то су остаци српског огранка које се иселило у Илирик. И данас у Галицији живи малоруско племе које себе назива Бојки, исто како су Срби себе звали док су живели у Белој Србији. Валтазар Богишић за малорусе тврди да су најсличнији Србима. Он каже да у тај народ спадају славни донски и запорошки Козаци. А за доказ наводи песму „Девојка Ружици“, која је толико истоветна на српском и украјинском да је оба народа потпуно могу разумети на оба језика.

Трећи огранак Срба, селећи се на запад и север Европе отишао је најдаље, дуж Балтичког мора и реке Лабе, где су пре 3.300 година основали Балтичку Србију, која је допирала чак до Данске. Она племена која су тада запосела данашњу Чешку и Немачку основала су Велику Србију. Створена је пре око 2.700 година. Ти Срби први су се сукобили са Германима и дали им име Немци. Ти Срби, опкољени са свих страна, током времена, ишчезли су готово сасвим изузев малога дела у Саксонској области и то су Лужички Срби, који су и до данас сачували свој језик и име у Источној Немачкој. Пре асимилације Срби су живели у Пруској (Хановер и Бранденбург, тада Бранибор). Рачки је писао да су пре Немаца ту живели Полабски Срби: Љутићи, Ратари и Морачани. Маретић и Рачки, оба Хрвата, наводе Србе Рујанце који су под притиском Немаца најпре иселили у Македонију, а одатле их је цар Јустинијан пребацио у Малу Азију. Ови Рујанци, балтички полабски Срби, били су угледан народ и имали су храм бога Световида у граду Аркони, имали су свога цара и утврђене градове. Немци су их звали Љутице, као храбре и жестоке. Римскогалски писац Вибиус Секвестер наводи да су у његово доба, пре више од петнаест векова, сви полабски Словени називали себе Сербети. У хроници сачуваној у Минхену цитира се да су Срби били тако велико царство да су од њих постали сви словенски народи. Рачки и Маретић се слажу о постанку словенских имена тек у шестом веку нове ере. А Римљани и Грци су још преко две хиљаде година на Балтичком мору нашли народе Венде или Србе. Српски историчар Милош Милојевић каже: „Група Срба која је од китајске империје дошла преко Сибира у Европу настанила се у данашњој Немачкој, Француској, Холандији, а део чак прешао у Енглеску, где су ишчезли међу англосаксонцима, оставивши многа имена река, села и градова чисто српског језичког порекла“. Нађени су трагови да су Срби допрли чак до Шведске, о чему сведочи званична титула шведског краља, у то време је био заједнички краљ шведски, норвешки и вендски. Рус Гилфердинг и Немац Хелмхолд пишу да су Срби у Балтичкој Србији имали свога цара и то пре више од три хиљаде година, значи тринаест векова пре Христовог рођења. Шафарик указује на порекло садашњих Срба из Велике Србије (Sebrani списи И-43), где католички бискуп Дубрава каже: „Срби освојише Горњу и Доњу Лужицу и узеше име Лужичани“. Рајић описује борбе најсевернијих и најзападнијих Срба са Саксонцима, где Саксонцима убише 53.000 војника, а у другом рату убише данског краља. Прослављени српски војсковођа био је Звјездодраг, а затим Беослав, који је ратовао са Французима. Ти Срби ратовали су и са Карлом Великим и уништили им 32.000 војника. Иза тога, борише се опет са Данцима, где погибе краљ Данске и победише Срби у Јитланду. Тада дође до раздора међу Србима, што их је коштало опстанка као и увек. Једни Срби помагали су Франке, а други Саксонце и Данце. Када су 772. године Срби ратовали заједно са Карлом Великим против Саксонаца, Срби Љутићи продрли су у Бодрићке крајеве и опљачкали их. Карло Велики са војском Срба Бодрића 789. године под вођством кнеза Вучана пређе Лабу у земљу Љутића, све попали и опустоши и присили војводу Љутића на покорност. После кнеза Вучана дође кнез Драшко, а затим кнез Славомир, који су сви били верни Карлу Великом. Године 808. Љутићи ударе на Бодриће и попале им земљу, а 812. Карло Велики заједно са Бодрићима опет покори Љутиће. Током тих дугих борби непотребно су сви искрварили, да би 30 година касније, 840. године сложили Љутиће и Бодриће да заједно ударе на Лудовика и нанесу му велике губитке. Те борбе Срба и Саксонаца настављане су 927., па 937, 955. и 1000. године, непотребно се међусобно уништавајући. Ратови су настављани све до краја 12. века, док коначно Немци не настанише српске опустошене земље и преживело становништво германизоваше. За историју остаде само мало острво Лужичких Срба као успомена на старе векове и славе. Немац др. А. Хефнер, поводом серије „Трагање за коренима Срба“ пише о потонулом граду Винети, као некада највећем граду Европе, који је био понос лепоте и назива га „Атлантидом севера“ и „Словенским Амстердамом“. И сада рибари нерадо бацају мреже у том делу Севернога мора, јер им се чини да из зелених дубина допиру звуци црквених звона и дечији плач, са жагором људи на трговима. Цени се да данас живи свега око 300.000 Лужичких Срба, а Немци их зову Лужичанима или Вендима. Они сами за себе говоре да су Срби. У Горњој Лужици кажу; „Sim Serb – Србин сам“, а у Доњој Лужици кажу: „Sam serpski – ја сам српски“. Имају чак и своју химну „Hišće Serbstvo nezhubljene – српство још није изгубљено“.

Смрћу последњег кнеза Прибислава Срби су изгубили своју слободу 1134. године. У петнаестом веку вароши су им већ постале немачке, а села у 18. веку. Тако је нестао један добар народ, који је ту живео хиљадупетстотина година пре Немаца.

Чехословаци доводе своје прво постојање од краља Сама или Самка, или Свевлада, који је у седмом веку основао Моравско царство. Француски писац Фредегар, савременик Самков, назива Самка српским краљем. Он у својој хроници каже да је сродник Самков, кнез Лужичких Срба, Дерван прешао на страну Свевлада. Од Чешког историчара Полацког остао је запис да се за њихово име чуло тек две стотине година касније, када су се организовали као народ у деветом веку са моравским царством које је створио њихов владар Светопук.

Разлози српске пропасти, поред војничке, су наивност и доброћудност (болећивост) и хришћанска вера. Срби су дозвољавали Јеврејима и Немцима усељавање у њихове крајеве и трговину, кнезови су их примали на своје дворове што их је коштало асимилације. Срби су од свих словенских народа били најоданији својој вери и свом Богу Световиду. То указује да су Балтички и Балкански Срби истог порекла. Срби су једини словенски народ који верује у кућне заштитнике, свеце и Крсне славе. Српска реч Слава потиче од ведских времена а означава одавање највећих почасти свецу заштитнику породице и огњишта. Хиљадугодишњи је обичај да Само Срби Славу Славе. А чини се да и то може бити основ за настанак речи Словен.

Доста је написано и о пореклу Немаца од Пруских Срба, чему се противе неки историчари док други то потенцирају. Славни канцелар Ото Бизмарк често је причао у свом дневнику да његова баба није знала ни једне немачке речи већ само сорабски (српски). У 17. веку Лајбниц је рекао руском цару Петру Великом: „Наше је порекло исто, оба смо Словени“, а за Лајбница ректор Велике Српске школе Нешић каже: „Он је чедо јуначког српског народа, чији је један део пре 12 векова оставио те крајеве и доселио се на Балкан“.

Насељавање Срба на Балкан

Пре три хиљаде година, хиљаду година пре Христа, грана прастарог српског стабла која се упутила ка југу населила је данашње пределе Аустрије, Крањске, Хрватске, Словеније и Угарске, где су основали Панонску Србију. Од Срба у Бојци једно племе названо, Спори или Анти, селећи се прошло је поред Карпата и населило Дачију. Касније су прешли Дунав и населили Срем, Славонију, Хрватску до Сиска, Подравину и Западну Угарску до Коморног, а на југ до Титела. Панонија се делила на горњу и доњу Мезију (грчки и римски назив за део Србије од Дрине до Црног мора), а Дачија простирала од Тисе до Црнога мора, јужне Угарске, Баната и Румуније. Затим су населили пределе садашње Србије. Према томе, Срби у данашњој постојбини нису само од седмога века нове ере, већ од давно пре Христовог рођења. То је рекапитулирао историчар Стојан Бошковић у својој „Историји света“ рекавши: „По старини времена на прво место долазе Срби или Анти, који су ту становали давно пре рођења Христовог…“

Тек у трећем веку нове ере, римски цар Тројан населио је у овим крајевима своје ветеране који су се измешали са Србима. Од те мешавине настао је румунски народ. По Србима Себеранима град Турну Северин је добио име. У Румунији су позната српска племена Драгашани, Радован, Градиште, Станишевци, Сокола. У петом веку нове ере, кан Бајан позове Србе на предају, али дачки кнез Доброта то одбије. Бајан их остави неко време на миру, али нешто касније падоше под власт Монгола, Б’лгара. Отуда ови Бугари нису истога порекла са Бугарима српско-антског порекла (словенског). По Милојевићу, Бугари су се сукобили са Србима у Малој Влашкој (данашњи Банат). Срби из Дачије ширили су се према Јадранском мору и где год су се насељавали наилазили су на српско становништво, које је у исте крајеве насељено још пре Александра Великог. Бугари, турско-монголског порекла били су добри ратници и као такви покорили Србе у Дачији, док су Бугари словенског порекла називали себе Србима и говорили старословенски. Од петог до деветог века лепо су живели са Србима, примали су српски језик и обичаје а задржавали бугарско име. Отуда и данас имају српска имена: Борисав, Војин, Драгомир, Радомир итд. Историчари су тај процес називали пословљавање. И француски историчар Leon Rousset писао је 1882. године да су Срби и Бугари гране истоветног старог српског народа, а Цар Душан је себе проглашавао царем Срба, Грка и Бугара. Мађарски историчар др. Сенткларај писао је да су се око 650. године словенска племена населила дуж Тисе, Саве, Драве и Дунава. Рачки за то становништво тврди да су то били Срби и Хрвати из Беле Србије. Тврди се да су се тим насељавањем Срби сукобили са Аварима, које су истерали и настанили Панонију и Далмацију. Хрвати су се претежно преселили у Далмацију, док су Срби остали у Панонији. Сам Маретић пише да је предео између Драве, Саве и Дунава био српски. Порфирогенет наводи да су и пре досељавања Авара у Панонију ту живели Срби, који су се називали Белим Србима, а земљу су звали Бела Србија. Константин Порфирогенет Славонију назива Српском Славонијом. А Гаврило Витковић каже да су Угарску настањивали Срби давно пре доласка Мађара. Он каже да су Срби такође настањивали Срем, Банат и Бачку у време досељавања Срба на Балкан у седмом веку. Отуда се Срби Бодрићи сматрају прародитељима данашњих Бачвана и Банатских Срба. Када су Срби под Арсенијем Чарнојевићем дошли, хиљаду година касније, они су у ствари дошли у старе српске крајеве. Крајем шестога века Срби из Паноније крећу на запад и запоседају Корушку, Штајерску, Крањску, Истру и Фурланију, све до Тирола, о чему је писао Рачки и те крајеве називао Норик. А Немци су то становништво називали Вендима. Срби су били запосели Далмацију па је Папа Гргур писао посланицу надбискупу у Солину о својој забринутости због српског допирања и до Италије.

Трагедија панонских Срба почела је доласком Мађара у деветом веку. Био је то народ без знања земљорадње и трговине и без просвете и културе. У свој језик примили су неке српске речи. Тако и име Пешта потиче од српске речи Пећ. Оснивач Мађарске државе био је Војко, а син му се звао Марко и припадали су православној вери. Касније му је римски папа дао име Стефан (Иштван). Познати мађарски историчар Петефи описао је круну Светог Стефана рађену у источњачком стилу и исписану ћирилицом. Ћирилицом је исписан и надгробни споменик Стефанов.

Трагедија по српски народ наставља се вековима. У 19. веку Аустрија је повела оштру кампању против Јужних Словена, на сваком месту и на свим нивоима, проглашавајући их „нижом расом“, што је имало за последицу стварања самоуверења код германских завојевача и губљење самопоуздања код нападнутих Срба. Срби, мада некада најмногобројнији и мирољубиви народ, нису успевали да се одупру завојевачима, Немцима са запада, Татарима са истока и Турцима са југа. Сличне судбине по српско живље настављају се и током најновијих догађања. Чак у енциклопедији Larus XX века поручује нам се да ћемо се спасити само када се прекрстимо у католичанство и признамо папу. Злобне ли католичке поруке?
Хрват Рачки, Рус Нестор и Пољак Суровјецки потврдили су да су Срби, Венди, прастановници Европе од почетка историјске ере. Не зна се са сигурношћу колико хиљада година су постојали у Индији пре сеоба, а на данашњим теренима су преко три хиљаде година. Чех Далимил је писао: „Срби су дошли из Азије, настанили су Балканско полуострво уз море па све до Рима“. Шафарик чак налази Србе у нашим крајевима пре пет хиљада година, значи три хиљаде година пре Христова рођења. Он каже да су Срби у ове крајеве дошли 1.600 година пре појаве Срба у Северној Европи, а Мавро Орбини каже да су дошли из Скандинавије 1460 година пре Христова рођења.

Познато је да су српске војводе ратовале са Александром Великим, да су предводили Атилине Хуне ка Риму, а четири стотине година давали су најбоље војсковође турцима (Мeхмeд Паша Соколовић, Сулејман Паша, Омер Паша Латас). Српска слабост је што су питом и помирљив народ и лако се асимилирају. Шафарик Србе третира као јужне европљане. Он каже да су Срби дошли из Индије, преко јужне Азије, запосели Малу Азију и Балканско полуострво још три хиљаде година пре Христова рођења. Касније долази до њиховог померања до Рима, па Ломбардије и затим у пределе садашњих словенских земаља. Њихово десно крило настанило се преко Саве и Дунава у Дачији и Панонији. Овим Србима, много касније долазе Срби са севера од Балтика и Лабе. По Бонфинију до померања северних Срба ка југу дошло је услед њиховог потискивања од стране скандинавских народа. Доласком на Балкан они су се сјединили са својим сународницима. Отуда је и Грк Халкокондил за Србе рекао да су најстарији и највећи народ на свету. Мавро Орбини такође спомиње да су Срби господарили Азијом.

Срби су на Балкану примали хришћанство још у доба Христово директно од Светог Павла. Росијскиј Синопсис цитира да је Свети Павле послао свога ученика Андроника у Панонију и Илирик да крсти Словене, а то су били потоњи Срби. Српски историчари владика Ружичић, Милојевић и Срећковић доказују да су те Србе покрставали директни Христови апостоли Павле, Тимотије, Андреја, Лука и Тадија, да су основали Панонску епископију, а панонски епископ учестовао је на првом сабору у првом веку у Сирмијуму. То је био лично Андроник ученик Светог Павла. Зато руски летописац Нестор пише да су Срби селећи се у седмом веку из Бојке у Угарску, Србију, Македонију, Босну и Херцеговину, Далмацију, Црну Гору и Албанију, дошли не у нову већ у стару постојбину, одакле су их некада потиснули Келти и Римљани. Године 520. прве године владавине Јустинијанове, сто хиљада ратника Сабира прикључило се Грцима. Савременик из тог периода Менадар записао је да су ти Срби у првој половини шестога века покорили целу Грчку и Тесалију. Историчари се слажу да су Срби између шестог и седмог века „Словени“ покорили Грчку, Македонију, Епир и Албанију. Из тог доба сведоче имена места и река, у Македонији: Српчиште, Србово, Србица, Србиново, Србинце, Србљани и у Грчкој: Србиново, Босна, Његуши, Бистрица, Бојка. У доба цара Константина Порфирогенета у Солунској Србији (јужна Македонија) налазио се град Серблиа (сада Сервиа) који су Римљани звали Серблиа Инфериор. Своју самосталност изгубили су 1018. године одакле су Срби пошли са Србима из Илирије и Далмације, са којима су створили другу Србију. Ова држава је ојачала у 10. веку под влашћу великог жупана Часлава. После њега на власт долазе Војислав, Бодин па Немања, који су обновили српско краљевство, а о њима довољно пише савремена историја.

Срби који су дошли у Далматинске крајеве у петом веку са Хунима затекли су тамо Србе староседеоце. Ти Срби староседеоци у Боки, Далмацији и Албанији порушили су грчке и римске градове и изградили своје. Тако су порушили Епидаурус и на његовим рушевинама подигли Дубровник. Византијско царство поново осваја Дубровник у деветом веку али га српски краљеви Павлимир и Бодин враћају и након тога у граду изграде тврђаву Ловријенац. Оснивачем Дубровника сматра се Остроило.

Током 630. године нове ере долази до сеобе иза Карпата, а 632. године Срби из Бојке масовно крену на југ. На путу умре њихов кнез и његова два сина поведу готово све Србе из Беле Србије. Половина племена дође у крајеве које су Срби већ настањивали, док се друга половина заустави са Србима у пределима Подравине и Посавине, где основаше последњу Белу Србију (данашњи Срем и Славонија). Новија историја ове сеобе третира као прве и највеће, мада су то у истину биле последње и знатно мање од претходних сеоба. После ових имамо још једино сеобе Срба под жупаном Заријем Прибисављевићем преко Саве и Уне у пределе Зрмање, Велебита и Јадранског мора. Од тада су Срби староседеоци у Лици, Банији, Крбави и Далмацији. Рус Гилфердинг писао је да је Србија имала више области, садашњу Србију, са Босном, источно и јужно од Хрвата, Неретванска са Дубровником, Травунијом, Конављем и Зетом. А Константин Порфирогенит наводи да Хрватска почиње од реке Цетине и простире се уз море до Истре. Шафарик и Милош Милојевић, иначе ништа не верују Порфирогениту, пошто је многе ствари о Србима измислио, служио се неистинама, а српски као језик није уопште познавао. Стари српски историчар Рајић пише: „Тадашња Србија обухватала је источну Далмацију, Босну, Херцеговину, Садашњу Србију, Црну Гору и Дубровник са јадранским острвима.

О култури стародревних Срба

Писани трагови о Србима из Индије датирају од пет до шест хиљада година, а у Европи од преко три хиљаде година. Рус Мораскин је писао да су Срби још у свом индијском краљевству били на највишем степену просвете и образованости, за то доба. Такође су Кинези записали да су Срби напредовали у просвети и да је њихов цар Танча још тада издавао законе. Грчко-римски историчар Страбон каже за Србе из Каспијске Сербаније да су трговали још од доласка из Индије и да су на одећи носили злато. Гилфердинг за Балтичке Србе каже да су имали велике градове, са развијеном уметношћу, занатством и трговином, чиме су задивљавали друге народе. Мавро Орбини наводи да су Балтички Срби у политици имали изврсне законе и похвалне обичаје. Српски историчари Ковачевић и Јовановић записали су да су ти прадавни Срби употребљавали железо, бакар, олово, сребро и злато. Јирген Шпанут је у својим студијама записао да су на Синајском полуострву још 4.000 година пре н.е. постојали рудници бакра „Тимна“ на око 60 квадратних километара са око 5.000 подземних тунела и да су у тим рудницима пронађени натписи, како он каже на „филистичком“ писму, што је идентификовано као писмо којим су се служили Срби. А Рачки пише да су код Срба пре 2.500 година била развијена земљорадња и трговина житом, те да су били веште занатлије, рудари, добри градитељи бродова и познавали су стакло. Срећковић пише да су Срби у Солунској Србији неговали своју писменост и на свој језик превели свете књиге. Он такође каже да су Неретвљани били најбољи трговци и да су имали јачу флоту од Млетачке. Слично је тврдио и сам Јулије Цезар у своје време. Имали су чак своје тканине, које су извозили и које су биле веома цењене у Цариграду. И коначно, академик Стојан Новаковић тврди да постоје докази да је у Србији већ у десетом веку постојао снажан књижевни покрет, у Зети и Рашкој, на којим темељима је изграђена просвета, књижевност и законодавсво Немањићке Србије.

Др. Јован Деретић налази појављивање имена Срба и у Библији, што је много раније од званичне науке. По њему Срби су оставили безбројне трагове, свуда где су живели. Тако, у Малој Азији је постојао град Сард у коме су први пут основане школе за математичаре, историчаре, музичаре и астрономе. У том граду први пут у људској историји предвиђено је помрачење сунца. Свршени ученици ових школа одлазили су у велике градове и држали предавања. Један од њих, Грк кога помиње Ксантос, отишао је у Атину и држао предавање, али га већина слушалаца није разумела јер су сви стручни изрази били на српском. Отуда и податак да су Грци Србе називали Ксантосима. По подацима сакупљеним у Ватикану, па чак и у „Светом писму“, Деретић закључује да су Аријевци, Хети, Гети, Илири или Келти све Срби. А др. Ранка Куић, први келтиста на Балкану и стручњак уврштен у 2.000 најистакнутијих стваралаца на земаљској кугли, својим делом „Српско-келтске паралеле“ доказује готово генетску сродност данашњих Велшана, многих Ираца и Шкота са Србима. Отуд је и понела надимак „Ранка Велшанка“. Она је своје дело показала на свим географским појмовима на теренима које су настањивали Келти и Срби.

Савремени историчари тврде да је прихватањем нордијско германске историографске Берлинско-Бечке школе Србима нанет ударац митских размера. Цвијић је Србе описао као веома интелигентан народ, али и веома експлозиван. Драгосавац тврди да Академија наука никада неће завршити српски речник, а што је још трагичније да исти још увек третира као српско-хрватски. Он такође истиче потребу за израдом српско-санскритског речника. На сву срећу такав речник може се ускоро и очекивати, пошто на њему ради Бранислава Божиновић. Наташа Лукић сугерише као кључ да је добро изнаћи баланс између жеља и стварности, како нас преувеличавање неби одвело од пута за „више интересе“. Јелена Милутиновић каже: „Кад је Гете прочитао Хасанагиницу, изјавио је да народ који има такву поезију заслужује да буде престижан европски народ, народ кога ће сви европски народи изучавати управо због тога“.

Не тако давно, 1984. године, светску јавност уздрмао је мексиканац Роберт Салинас Прајс објавом књиге „Хомерова слепа публика“, којом је устврдио да Троја није у Малој Азији већ у долини Неретве и да је Неретва у ствари древна античка река Скамандер а Габела је Троја. Роберт Салинас у својим истраживањима и даље трага за нашим истинама. Нарочито га привлачи мистериозна планина Ртањ, за коју тврди да је то српски Олимп. Он такође закључује да је Балкан пупак света.

Српски језик кроз историју

Веде се класификују као химне, које садрже народне обичаје, мудрости, пословице и изреке, а датирају од 3 до 6 хиљада година пре Христа. И српске славе са пратећим молитвама, како у прастара времена тако и данас спадају у ред Веда.

Аутохтонистичка Школа заступа теорију да су сви народи који су живели на данашњим словенским просторима као и у пределима Дачије, Тракије, Балкана, у јужној Русији и средњој Европи различита имена народа српскога порекла. Ова школа, поред Балкана и централне Европе, налази постојбину Срба и у Италији, на Пиринејима, у Бретанији, Хелвецији, Скандинавији, па и у северној Африци и Малој Азији. Противник ове школе, као што је напред наведено, је германска Берлинско-Бечка Школа, која данас тријумфује на већини катедри историје и она науку води смишљено погрешним путем, који одговара интересима политике.

Бирнуф (Emile Burnouff) у свом есеју о Ведама истражује порекло Индо-Европљана кроз Веде, које су настајале у време „аријевске заједнице“. Он налази да се ведске породице заснивају на светости брачног јединства, окружени вером и друштвеним традицијама. Своје доказе изводи из родбинских имена, која од давних времена припадају заједничкој раси народа. А ми знамо да су родбински и породични називи у српском језику задржали обележја архаичности и аутентичности до данас.

Истраживач, Швајцарац Адолф Пикте (Adolphe Pickter) написао је дело „Индо-Европско порекло или првобитни Аријевци“, у коме пише: „У давној прошлости једна раса расла је у првобиној колевци, надарена мудрошћу, грандиозна, строге природе, радом је победила сурове материјалне услове свога опстанка. Затим долази до њиховог развоја и патријархалног уређења. Та бујна раса развила је свој језик, савршен и пун интуиције за узвишену поезију. Због своје бројности морали су да се селе, а сеобама им се мењао и језик. Вековима од овога народа настало је више народности. Те сеобе одиграле су се у миленијуме пре Христа, од Индије до Атлантика.“ Он закључује да је: „…тај бројни народ послужио као основа за развој мноштва људских група, које су из њега произашле.“ Пикте такође тврди да је: „…језик тога народа био основ за многе језике, који су из њега настали.“ Заједничке основе овога језика нађене су у Санскриту и Зенду (староперсијском). Отуда помисао да сви индо-европски народи потичу од једнога стабла“. За њихов језик Пикте каже да је био не контролисане слободе и он га назива „језиком мајке“. Пикте такође пише, био је то језик Веда, богат једносложним глаголским коренима од којих се суфиксима ствара изобиље изведница свих врста. Његов гласовни систем је једноставан и складан. Разликује три рода и седам падежа, чиме јасно означава деклинације. Заменички наставци за три лица и бројеве омогућују разликовање нијанси времена и начина. Према свим предњим описима тог језика најближи је српском. Таква складност не налази се нигде сем у српском језику.

Олга Луковић-Пјановић у својим истраживањима потврђује да су из српског језика настали и грчки и латински, али као из пелазгијског стабла. Она је цитирала Француза Левека (Levesque), који је поредио српски са латинским и грчким језиком и закључио:

(1) да је српски језик дао прве и најстарије елементе латинском језику;
(2) да су староседеоци Лациума били словенске расе, Срби; и
(3) да су се Срби тамо настанили још у време док се језик ограничавао готово само на изразе најпречих потреба.

Емил Бурнуф наводи како латински придев хуманус произлази из српског уман, а што је такође везано за ведско аум (изговара се на санскритском ом) и у индуском језику означава три божанства (Браму, Вишну и Шиву). Грегор Данковски закључује да се грчка и латинска граматика слажу са српском. По Страбону, латински је најпре био централна група дијалеката сабинског језика, а Сабини су били древни Срби, аутохтони становници Апенинског полуострва, што такође потврђује и Милан Будимир. Хомеров учитељ је знао пелазгијски језик, а у Хомерово доба није се правила разлика између трачког и грчког језика. Хекатеј из Милета, 500 година пре Христа, оставио је писане трагове да су Атињани Трачани (Срби). Данковски цитира: „Трачани, Гети, Дачани и Мезани, сви говоре српски“. Платона су због његове мудрости Грци сматрали божанским, а он каже како у грчком језику има много варварских речи. Херодот је био старији од Платона и он наводи да се у његово време у Грчкој говорило варварским језиком. Сократ такође тумачи да су Грци били потчињени Варварима па су отуда говорили њихов језик. Он такође закључује да су Варвари народ старији од Грка. Према Данковском назив Варвари настао је од барбарос променом сугласника услед прилагођавања грчком, ради лакшег изговарања. Слично је тумачење и Сократово. Према Платону су древни Пелазги, названи од Грка Варварима, били антички Срби и говорили су српски. Има натписа да су Србе називали и Етрурцима, док су они сами себе звали Рашанима. О томе пише Ненад Ђорђевић у делу „Етрурци или Рашани“, а Светислав Билбија као да му одговара својим делом „Рашани а не Етрурци“. Билбија је етрурско писмо дешифровао посредством ћириличних слова.

Пишући о Ведама М. Ф. Неве наводи: „…да су отмене, снажне, једноставне, а да нису лишене уметничке вредности“. Он такође каже: „Овај језик је звучан, музикалан, чудесан, хармоничан и изненађујућег богатства форме и слике“. Буе за српски језик каже: „Српски језик је богат, енергичан и хармоничан, подједнако добро пристаје мушком и женском роду, добар је за опевање љубавних песама и нежности, као и великих крвавих подвига. Звучан је и отмен. Србин говори полагано, не правећи паузе и својим језиком на најлепши начин изражава пристојност. Душу српску загрева јужно сунце. Конструкције реченица у српском језику су једноставне, имају изузетан смисао за прецизност, маштовитост и српским се говори пристојно (за разлику од грчког којим се муца и гестикулира). Ако су икада један језик и један народ били створени за владавину јавним расправама, то су сигурно српски језик и српски народ“. Буе закључује: „Срби поседују толико лепе поезије и само то би требало да обавеже све остале народе да уче њихов језик“.

Швајцарац Адолф Пикте рекао је, да је живео само зато да докаже који народ је говорио језиком ведских химни. На жалост, смрт га је прерано зауставила на том племенитом задатку. Павел Шафарик је недвосмислен у тврдњи да је то српски народ и да је говорио српским језиком. Исто је тврдио и Атињанин Халкокондил, пишући да су то били Трибали, Трачани и Илири, као најстарији и највећи међу тадашњим народима, а то су били Срби.

Утврђено је да су Веде нераздвојно везане са српским језиком и прожете српским песништвом. Веда на српском има значење вида и знања (у смислу унутрашњег сазнања). Како је рекао Сипријан Робер: „Сви словенски језици су настали од српског језика, језика Прамајке“. У српском језику корен вид задржава ведско-српско значење светог, унутрашњег, метафизичког знања.

Познато је да су хрватски сељаци говорили чакавским дијалектом, док је загребачка господа одувек настојала да говори немачким, италијанским, латинским или мађарским. Чакавски дијалект говори се у граничном појасу према источном делу Аустрије и Мађарској, где живе градишћански Хрвати. Они су ту доселили из северног јадранског приморја током XVI века и донели свој говор, који је прави хрватски, којим су говорили њихови сељаци. Под утицајем Панславистичког покрета чехословачких романтичара Колара и Шафарика у Хрватској долази до Илирског покрета, чији је носилац био Људевит Гај. Мајка Људевита Гаја била је Немица, рођена Schmit. Гај је желео да за хрватски књижевни језик усвоји српски, па је најпре предложио да се језик назове илирским, са идејом каснијег преименовања у српско-хрватски, односно у Хрватској чак хрватско-српски, што је имало смишљене политичке последице ишчезавања српског језика, а тиме и српске националности. Професор др. Лаза Костић у књизи „Крађа српског језика“ пише да је дата идеја дело националиста, док сами Хрвати избегавају да о томе отворено разговарају. Међутим, сам Људевит Гај је 1846. године у листу „Даница“ отворено признао да је за хрватски књижевни језик узео језик српског народа. Ђуро Даничић се олако сагласио са хрватским предлогом, чиме им је учинио огромну услугу, за чега Олга Луковић-Пјановић каже да није имао политичког образовања и да није прозрео хрватске намере, што им Вук Караџић никада не би учинио.

Американцима, Канађанима и Аустралијанцима не пада на памет да мењају име енглеског језика, којим говоре, као што ни Белгијанци, Луксембуржани, Швајцарци па ни франкофонски Африканци не мисле да мењају име француском језику.

Историјски, име Словен потиче из периода римског освајања српских територија. Том приликом Римљани су одводили робље, а мушка имена тих Срба претежно су се завршавала са слав, као: Мирослав, Србислав, Крунослав, Братислав и слично (што је код Срба имало значење славнога – глориоус), а у латинском се изговарало склав или sclavus (са значењем роба), од чега је временом настало Словен. Истим словенским језиком говорили су Гети, Сармати, Скити, Дачани и Трачани, што тврде Страбон, Апендини и Овидије. А како касније наводе Суровјецки и Шафарик, па Добровски, Милојевић и Живанчевић ради се о српском језику. Према Херодоту, када је реч о Словенима, ради се о великој људској групи народа који је припадао индо-европској раси и заузимао просторе источне Европе, данашње Пољске, Мађарске, Аустрије, Чешке и Балкана са територијама данашњих српских земаља.

На основу античких писаца недвосмислено је да су сва грчка острва, са континенталном територијом и Италијом били насељени Трачанима, што потврђује Страбон. Сви су они говорили грчко-илирски или илирским (словенским, значи српским) језиком, коме су централна зона били Подунавље и црноморска обала Дачије. Трачани (Срби) су се одатле ширили по Европи, а ширио се и њихов језик. Лоренц Суровјецки и Павел Шафарик су у врло документованој студији изнели непобитне тврдње да су Срби живели у Подунављу и Панонској низији и одатле се ширили на север и запад. Они такође наводе да је папа Јован X (914. до 929. године) тврдио да су Илири и Трачани били Словени (а то значи Срби). Према томе, језик који је Овидије, римски песник и савременик Христов, научио док је боравио у изгнанству на обали Црнога Мора, био је српски. Упркос свих претрпљених измена, које се дешавају у свим језицима, српски је остао поетичан. Ако се поштује идеја о континуитету латинског и грчког језика, по којој логици се то исто не дозвољава српском, тим пре што се ради о народу називаном Трачани, Трибали, Сармати, Венди, Венети, Винди или Вани, па и Анти, а увек се суштински ради о Србима, који су себе, по тврдњи Шафарика, свуда и увек називали својим српским именом. По тврдњи Грегора Данковског, а према Овидиу, Гети су били Словени и припадали роду Трачана, били су храбар и праведан народ и говорили су словенски (односно српски) језик.

Олга Луковић-Пјановић цитира Француза Пејсонела, који износи тврдњу да се српски, поред европских земаља говорио и у више земаља Азије. Говорио се и на дворовима турских царева, поред турског као званичан језик. Само се по различитим областима у маломе разликовао у дијалектима, што је логично за све језике. Олга такође износи пример Стјепана Митрова Љубише, који наводи пример црногорског племена Паштровића које је живело на истом простору од праисторијских времена. Слично је писао и Јован Цвијић, географ светског угледа и председник Српске Краљевске Академије. Олга Луковић-Пјановић, према предању њене мајке тврди да су њихови пра-родитељи живели у драгачевском крају још у доба Александра Великог, а то значи бар 400 година пре рођења Христа. Сви ови примери потврђују тврдње да смо на Балкану настањени од преисторијских времена. Константин Јиречек је изрекао мисао, која каже: „Никада се на земљи није догодило да један подјармљени народ потпуно нестане а да не остави капљу своје крви у жилама победника, или реч у њиховом језику“.

Закључак

Позната је и Волтерова изрека: „Лакше је веровати у лаж, која се чула по хиљаду пута, него у истину, која се чује први пут“.

Католичка црква од најранијих времена изражавала је неограничену мржњу према Србима. Запад је од увек себе проглашавао „цивилизованим“, а Србе називао „варварским“, цитира Олга Луковић-Пјановић, према француском Ларусу XX века. Геноциде чињене над српским живљем, католичка црква никада није ни покушавала да спречи. Замерали су Србима на начину живота, на поштовањима према умрлим, на заједничком обрађивању земље и слично, што Олга Луковић-Пјановић, напротив, истиче као српске традиције и понос. Како каже: „Шта Запад зна о заједничком орању и копању, о мобама и прелима, о косидбама и комушању кукуруза. Српски традиционални живот вековно се заснивао на светињама попут оне: „Љуби ближњега свога као самога себе“. Књига Олге Луковић-Пјановић „Срби народ најстарији“ обилује историјским доказима и цитатима аутора свих нација, на свим живим и мртвим светским језицима. Из свега изнетога, Срби су били распрострањени од Индије до Атлантика, најмање два миленијума пре Христа. Нажалост, данас их је све мање и мање, распарчавају нас на различите начине, служећи се највише оном старом латинском изреком још из Цезаревог доба: „Dividi et impera“, што значи: „Завади па владај“. Последња уништавања су најстрашнија и најмасовнија, а „цивилизовани“ Запад ћути. Нестајањем народа нестаје и његов језик, све више славских свећа се гаси. У чије име се то ради? Зашто се Срби убијају у тако великом броју, а да при томе свет ћути, пита се Олга? Који је циљ толико узвишен да може оправдати варварско убиство једне нације? Који циљ је довољно велик да може оправдати таква средства масовног уништења читавог једног народа?

Велики је број истакнутих имена који су дали огроман допринос у откривању српске прошлости, значајне не само за нас Србе, већ за светску историју уопште. Посебно место, овде, припада др Олги Луковић-Пјановић, која је највећи поборник Аутохтонистичке школе и у својим књигама сасвим одређено указује на области које још треба истраживати.

Србима остаје да прилагоде своје уџбенике историје доказаним истинама о својој прошлости, како будуће генерације не би више наседале фалсификованим неистинама освајачких народа.

Веома сам захвалан Милану Берићу, који је највише допринео да овај текст дође у руке многобројним Србима, поштоваоцима правде и истине.

Др Симо Јелача, Windsor, мај 2003 (7511)