Св. Владика Николај: Живот Светог Саве

NikolaJ_Velimirovic

Св. владика Николај Охридски и Жички

…И зато, слушајући ово, сваки који хоће да се спасе треба да се подвизава, да иде уским и тесним путем. Јер пут је кратак, браћо моја љубљена, којим ходимо. Дим је живот наш, пара, земља и прах; за мало се јавља и брзо нестаје. Мали је труд живота нашег, а велико и бесконачно добро као награда…
Св. Сава, Карејски типик

У спомен својих вољених родитеља, Драгомира и Катарине,
великих у скромности и побожности, посвећује ову књигу

Аутор

 

Увод

Веома давно живео је један млади принц. Био је необично мудар, богат и леп. Сва врата светске славе и уживања била су му отворена. Али, нешто у њему одвраћало га је од свих тих чари и привлачности света за којима су милиони осталих људи жудели. И једнога дана, тајно од својих родитеља, он завара траг дворској пратњи и побеже у једно пусто место где се настани као сиромашни странац. Једина жеља му је била да своју душу осветли Божјом истином и вољом и да само Њему служи.

Много година касније, овај краљевић, вођен Божјом руком, врати се из пустиње у своју земљу као принц цркве и духовни вођ своје нације за сва времена. Иако је био без деце, он је кроз векове постао отац милиона и милиона својих духовних синова и кћери.

Ово се догодило пре више од седам и по векова, али духовна буктиња коју је он упалио у своме народу, још увек гори, а број његове духовне деце стално се умножава. Он је био пријатан, али неустрашив; необично леп, а врло скроман; веома активан, али сталожен; друштвен, а ипак усамљен. Умео је да живи отмено у обадва света, те су се многи на њега угледали.

И данашњи Срби, из љубави према њему, подижу му многобројне задужбине на свих пет континената где их је иронија судбине расејала.

Историја овог необичног и дивног краљевића биће изнета у овој књизи.

 владика Николај Велимировић

НЕМАЊА

Отац јунака ове приче звао се Немања. Иако је ово име библијско, оно никада пре није употребљавано међу хришћанским Србима, свакако не међу угледнијим, принчевима, жупанима и војводама. Сви су они обично имали национална имена као: Мутимир, Властимир, Часлав, Бодин, Драгомир, Завида, Тихомир и тако даље, дакле стара словенска имена, али ипак са чистим и лепим значењем.

Ово име је симбол читаве Немањине напорне владавине, као ујединитеља нације и градитеља националне државе. Кад је његов библијски имењак Немија, по дозволи персијског цара Артаксеркса, обнављао разорене зидове Јерусалима, наредио је мајсторима да „једном руком раде, а у другој да држе мач“, ради одбране од непријатеља који су их узнемиравали (Немија, 4, 17-18). Тако је и Немања морао да гради и да брани у исто време, све до краја своје владавине.

По сведочанству хроничара, Немања је рођен 1113. а умро 1199. године. Дакле, његов живот је испунио скоро цео један век. Скоро половину тога свога живота он је провео борећи се за јединство свог народа и за његову државу. Рођен је у Рибници, близу Дукље и био је прво крштен у римокатоличкој цркви у месту свога рођења, али је касније поново крштен у православном храму Светих апостола у Расу. Његов отац звао се Завида и био је један од провинцијских српских принчева са седиштем у Дукљи, садашњој Подгорици у Црној Гори. Није нам познат Завидин родослов нити његова веза са великим српским принчевима: Десом, Урошем, Вуканом и Бодином. Његово име је сачувано у историји само кроз углед сина му Немање.

Stefan_Nemanja

Стефан Немања

После Завидине смрти Немања је очевим тестаментом наследио најисточнију четврт српске кнежевине, од Раса до Ниша. Остала три дела су наследила његова браћа: Тихомир, Мирослав и Стацимир. Сва четири брата су била незадовољна својим наследством. Остала тројица била су себична. Сматрали су да су добили и сувише мале територије, и сваки је желео да се прошири на рачун другога брата. Далековидог Немању је, опет, бринула поцепаност српских територија. Он је сањао само о српском народу као целини и о држави у којој би сви Срби били уједињени. Тада је било неколико српских кнежевина, чији се број увећавао поделом Завидине државе. И тако ствари одоше са рђавог на горе. Свакој од ових независних, малих државица претила је опасност да постане пленом јачих суседа. Немања је желео да то заустави.

Ради остварења овог идеала, уједињења свих Срба у једну државу, способну да брани и омогући културни развој, Немања је имао да се ухвати у коштац и са унутарњим и са спољним непријатељима. Његова унутарња борба била је уперена против неразумевања и ускогрудости своје браће и родбине, а спољна скоро са свим суседима, великим и малим. Са оба ова непријатеља свога идеала Немања се борио са променљивом срећом. Једном је био побеђен од своје браће и као Јосиф бачен у дубоку јаму. Из те јаме га је спасао на чудесам начин Свети Ђорђе, и он је наставио борбу. У следећем успешном сукобу, он је приморао двојицу своје браће да се предају и закуну на послушност, док је најстарији Тихомир нестао у том сукобу. Тако је четворна власт ишчезла. Немања је постао једини владар и наследник Завидове државе. Мирослав и Стацимир су му остали верни до краја живота. Тада се Немања окрену против спољних непријатеља, опет са променљивом срећом. Борио се противу Византије, Мађарске, Дубровника, Бугарске и крсташа. Ми нећемо залазити у детаље свих тих борби, али можемо рећи да је он на крају успео да створи српску државу од Јадрана до Софије и Перника.

Немања је био ратник прве класе. И као многе велике војсковође, био је веома религиозан. Кад год би између ратова имао одмора зидао је цркве. Неке од њих су права ремек дела. Краљица његових задужбина је Студеница. Остале су: Ђурђеви Стубови на реци Лиму, Арханђел Михаило у Скопљу, Свети Пантелејмон у Нишу, Света Богородица и Свети Никола у Косаници. Све су то биле његове задужбине. Поред тога по својој хришћанској широкогрудости, он је слао богате поклоне црквама: Свете Богородице Евергетске у Цариграду, Светог Димитрија у Солуну, Светог Петра и Павла у Риму, Светога Николе у Барију, Светога Јована на Јордану, Светога Теодосија у Палестини; Светог Гроба Господњег и другим. А његова дарежљивост према сиротињи и безнадежнима била је добро позната и на Истоку и на Западу. Моћни ратник своје земље и милосрдни Божји човек, такав беше Немања.

Какве је утиске оставио Немања на своје савременике? Он је био врло мудар човек. Када га је византијски цар Манојло по први пут срео у Нишу, „био је изненађен мудрошћу младог човека“. Два угледна историчара су описала Немању као заточеника у Цариграду. Евстатије је хвалио Манојлову храброст „који је успео да покори овај велики народ (Србе) и њиховог прослављеног вођу (Немању)“. Онда продужује: „Ја сам посматрао Немању са дивљењем. Он је растом већи него што му је природа даривала, врло висок и леп човек“. И Манас, други историчар, исто тако описује Немању као силног човека: „Варварин, широких рамена и лепог изгледа, он је украсио царев тријумф, мада дочекан од житаља Цариграда са поругама“.

Са горњим описом се подударају и Немањини портрети на фрескама по манастирима Србије, Свете Горе и Бугарске. Нажалост, нигде немамо сачуван његов портрет као великог жупана, већ само као старог осамдесетогодишњег монаха. Чак и на овим фрескама, он је представљен као човек класичних црта, достојанства и снаге.


ПРИНЦ РАСТКО

 Српски народ је веома наклоњен деци. Имати више деце Срби сматрају великим породичним благословом.

Немања и његова супруга Ана имали су два сина и неколико кћери. Онда су престали да добијају децу дуго времена, иако су желели да их још имају. Почели су да се усрдно моле Богу да их обрадује и трећим сином, „који ће бити разонода нашој души, наследник наше владавине и потпора нашој старости“. Своје молитве поткрепили су заветом да ће, ако им Бог испуни жељу, после тога наставити свој живот као брат и сестра, а не више као муж и жена. И Господ Бог, по величини своје доброте, подари им мушко чедо. Оно је заиста било чудо од детета, лепо и бистро. На крштењу му дадоше име Растислав, скраћено Растко. Што је Растко више растао све је више био вољен не само од својих постаријих родитеља, већ од све уже родбине и целе државе. Срећни родитељи гледали су дете са нежном љубављу и светачким поштовањем, као да га нису они родили, већ као да је послато са неба. Посетиоци и многи други говорили су о њему: „Ово ће дете бити нови знак свету“. Као дечак, Растко је био васпитаван од најбољих учитеља, које су љубимцу могли да пронађу његови драги родитељи. И у учењу и у владању он је био понос и радост својих наставника. Када је напунио петнаесту годину, Немања му даде једну покрајину, да би стекао искуство у управљању и администрацији. Младом принцу додели отац неколико искусних државника и официра, да га упућују у принчевским дужностима и војним вештинама. Исто тако му је доделио неколико племићких синова да му праве друштво у спорту и разоноди.

Растко је ревносно и пажљиво пратио упутства својих старијих. Није избегавао ни понеке од пристојних разонода са својим млађим друговима. Чинио је то увек умерено, никад претерано. Научио је да цени вредност одмора и спорта. Увек љубазан, отворен и живахан, он је са друговима ишао на јавне игре, безазлене представе, лов и нарочито на војне вежбе. Међутим никад није учествовао у прекомерним задовољствима, вечерњим гозбама или у неумерености у јелу и пићу. Речено је за њега да се никад није смејао, али је увек био насмејан. Својом уздржљивошћу често би посрамио своје необуздане другове. Он их није укоревао речима или љутитим погледом; његов лични животни пример био је довољан прекор за њих. Уместо да троши време за сујетне разговоре, он је читао озбиљне списе са пергамената, које му је отац набављао, нарочито оне о религији и историји. Редовно је присуствовао богослужењима у цркви, молио се, постио и давао милостињу сиротињи. Сви су се дивили његовој чедности. Био је омиљен због необичне племенитости. Богате поклоне које је примао од родитеља и народа брзо би делио својим службеницима, учитељима и друговима, не задржавајући ништа за себе.

Чак и у својој раној младости Растко је волео да дубоко и дуго размишља о вери, што је необично за младе особе. Ово не значи да он није волео да ради. Напротив, био је веома вредан и извршавао је своје дужности најсавесније. Али, после рада, у слободним часовима, најрадије је волео да размишља о великим тајнама човекова битисања и судбине. Велики кинески мислилац рекао је: „Лако је радити, тешко је мислити“. Према томе, има много више радника него мислилаца међу синовима човечијим. Српски принц је увек био спреман за рад и наклоњен размишљању. Ове две урођене особине створиле су најмудрије и најјаче личности у историји.

Такав је био краљевић Растко, син Немањин, нежна грана великог храста.


ОСУЈЕЋЕНА ЖЕНИДБА

Што се више иде са Запада на Исток, све се више наилази на обичај раних женидби. Српски родитељи су настојали да им се синови жене чим наврше године, које православна црква прописује. Сентиментални разлог за ово је, што родитељи желе да што пре дочекају унучад; морални разлог, да сачувају децу од искварености и, најзад, практични, да добију што пре помоћ у пољским радовима и занатима, два главна занимања Срба од памтивека. Православна црква, чак и у наше време дозвољава женидбу од седамнаест година.

Нарочити разлог Немање и Ане да виде Растка ожењеног још у седамнаестој години био је тај, што су они били у већ поодмаклим годинама.

После две године они га позваше да дође у престоницу. Престоница Великог жупана била је у Расу, граду у узаној, али плодној долини, окруженој падинама, близу старе цркве Светих Апостола, у којој је Немања био крштен по православном обреду.

Ana-i-Stefan-Nemanja

Света Ана и Свети Симеон, Савини родитељи

Далеко од царског луксуза каснијег модерног доба, балкански краљеви и владари у Немањино доба, живели су скромним животом. Слично је било чак и на двору веома цивилизоване Византије. Према историјским подацима и песмама, велики жупан Немања био је веома богат владар. Поседовао је „седам кула сребра и дуката“. Па ипак, као хришћанин и ратник он је волео скроман живот. Његова резиденција је била велики четвороугаони простор, ограђен зидом са осматрачницама на сваком углу, ради безбедности. У средини тога дворишта била је његова двоспратна кућа са подрумом. Подрум је служио за држање вина, воћа у друге хране. Лед је прављен за време зиме у специјалним базенима. Први спрат је био сазидан од камена. Велико огњиште је служило као кухиња. Трпезарија је била украшена плафоном у дуборезу. По удубљењима и угловима било је смештено посуђе, тањири, златом извезене дрвене кашике, чаше за вино од керамике, воловских рогова или од кованог злата и других предмета. Око синије, ниског стола за ручавање, људи су седели на ниским дрвеним троножним столицама. Горњи спрат је био од дрвета, малтерисан изнутра. Савијене сламарице, јастуци и вунени покривачи – ћилими држани су преко дана у бројним удубљењима у зиду. Спавало се на дрвеном патосу. Било је и других одељења мањих и већих, са офарбаним ормарима за одело и оружје. О чивилуцима су висили штитови, опреме и лукови, наџаци, оклопи и друго оружје, које је прекривало зидове. Ту је била и мала кућна капела, украшена скупоценим иконама и свећњацима. Испод иконе светог првомученика Стефана даноноћно је горело кандило. То је била Крсна слава Немањиног дома. Постојала су и посебна одељења за блиску родбину и пријатеље.

У дворишту, поред главне куће, налазила се и једна велика једноспратна зграда за државну Скупштину, друга за стране посетиоце и трећа за службенике, секретаре, тумаче, курире, гарду и послугу. Споља, око зидова, био је један просторни појас, заштићен још једним зидом и утврђењима. Тамо су биле зграде за војску, соколе, носаче штитова, пазитеље паса и коња и тако даље. Изван ових зидова било је и других зграда, барака и шатора за смештај и исхрану посетиоца и сиромашних.

Праћен својим племићима Растко је допутовао у очев дом, у коме се родио. Пољуби руке својим родитељима, а они њега топло изгрлише и изљубише. Мајка је плакала од радости, а отац је с поносом посматрао свога мезимца, чији стас сада беше као његов. Ту, пред њима, стајаше опет он, њима најдражи, највољенији и најомиљенији! Својим искусним и проницљивим погледом Немања је дуго мерио Растка, високог и танковијастог младића, са кестењастом косом и плавим очима, пријатног, живахног, усправног, сасвим одраслог ратника. Заиста, изванредан младић, сазрео за женидбу, мишљаше отац.

И отпоче славље које је трајало данима и недељама. Мали жупани, кнежеви, војводе, заставници, часници, војници и обичне масе народа прекрилиле су град Рас и двор Великог жупана, жељни да виде и поздраве Растка Немањића, најпопуларнијег и најомиљенијег од свих великаша.

По обичају, мајка је прва поменула Растку о његовој женидби. Затим блиска родбина и на крају отац. Растко је слушао учтиво, искрено се смешио, дајући неодређен одговор, пазећи да не увреди своје старе родитеље. У међувремену они су посматрали његово држање и приметили да је он, с времена на време, отсутан мислима и да о нечему дубоко размишља. Уочили су да увече напушта гозбе веома рано. Затицали су га ноћу у кућној капели како се, на коленима, моли и дубоко уздише. Међу осталим посетиоцима тада се налазила у Расу и група црноризаца, монаха из Свете Горе. Сви су они били Срби, осим једног Руса. И овог пута дошли су да понуде своје молитве и да траже прилог за манастир. И њима је дарежљивост Великог жупана била добро позната. Није им ово била прва посета Расу. Немања их је волео због побожне мудрости и што су служили на словенском језику. Били су му потребни монаси за манастире, па је вероватно предлагао и њима да пронађу младе и побожне кандидате и поведу собом, да их обуче и врате у отаџбину.

Растко је сатима и сатима разговарао са овим монасима. Са знатижељом је питао и слушао. Вођа пута био је најстарији монах међу њима, Рус. Он је говорио Растку о пролазности овога живота и о Светој Гори, као прагу царства Божијег и најидеалнијем уточишту од сујете. Растко је гутао сваку реч.

Сазнавши, преко рођака, за ове разговоре, родитељи се забринуше. Ипак су живели у нади. Говорили су Растку много озбиљније наглашавајући важност породичног живота како ради његове личне среће, тако и ради добра државе. Предложили су му имена најбољих девојака, од којих су неке биле кћери српских племића, а неке стране принцезе. Сваки царски или краљевски двор на Балкану или суседству био би срећан да да кћер за Растка и да се тиме ороди са Великим жупаном, који је тада био врло богат и моћан међу владарима у овом делу света. За срећу или несрећу, сви Немањићи, осим Немање, почевши од Вукана и Стефана, Немањиних синова, па до последњег у династији, цара Уроша, сина Душановог, били су жењени странкињама.

Растко је био веома дирнут убеђивањем родитеља и са највећим поштовањем изљуби им руке и рукаве, уздржавајући се да каже ни да ни не. Али њихова осетљива срца наслућивала су негативан одговор. Међутим, нада им оживе када Растко једнога дана замоли оца за дозволу да са својим друговима, иде у планину у лов. Стари родитељи се обрадоваше. Било им је драго што ће се њихов Растко удаљити од црноризаца и бити у веселијем друштву. Изљубише га и благословише без и једне сумње. Нису ни слутили да ће тај моменат не само осујетити њихове планове о женидби, него ће то бити и њихов дефинитивни растанак са сином.


БЕГУНАЦ

„Таштина над таштином“, све је таштина, записао је двадесет један век пре Растка један стари цар, који је био огрезао у задовољства овога света. Приближујући се мрачном гробу, и не очекујући после смрти ништа друго осим казне Божје, ова његова безнадежност била је природна.

Седамнест векова пре Растка, индијски принц Гаутама Буда, живео је животом веселим и пуним задовољстава. Имао је сина и жену. После своје тридесете године, он се разочара у свој живот, напусти свет и породицу, па се повуче у шуму као просјак, монах. Од тада поче убеђивати своје земљаке да је све што постоји таштина и да је једино спасење од тога у непостојању и ништавности.

Исто тако је и савременик нашег принца, Фрањо Асишки прошао кроз све загађене воде развратног живота, пре него се освестио, и ради љубави према Христу напустио све то варљиво шаренило света.

Ипак је случај Растка тешко упоређивати. Јер је он већ у својој седамнаестој години сагледао сву таштину света. И без пробања светских уживања, он је сагледао њихов болни крај. Без чињења и једног озбиљног греха он је знао кобне последице. Иако се уздржавао од сваке физичке похоте, он је на другима посматрао њихово разарајуће дејство.

Он је био безазлен у души и телу као јутарња роса. О Растку, каже стари биограф: „Он је посматрао и видео како су царства и земаљско богатство, светска слава и луксуз бучни, променљиви и пропадљиви; он је исто тако сагледао сву видљиву лепоту како ишчезава као сенка“.

Растко се у такав свет разочарао. Необично интелигентан и веома осетљив, он је видео слику света како се непрестано мења; точак људске судбине се брзо окреће, а бездана јама смрти гута све. Је ли онда смрт једина стварност, а живот случајан у овом свету? Или обрнуто? Христос је открио и доказао да је обрнуто. Стога је Растко желео да своју душу заручи за Господара живота. Онда је јасно зашто је он избегао свако друго заручење. Његова млада душа је чезнула за најбољим, најсигурнијим и најузвишенијим. Светогорски монаси су само помогли да расте семе, које је већ дуго било проклијало у Растковом срцу.

Један једини разлог због кога се млади принц неко време колебао била је љубав према својим драгим родитељима. Али је чак и ова веза попустила када је чуо старог монаха, који је наглашавао Христове речи: „Онај који воли оца или матер више него мене, није мене достојан“.

Сада се чак и тај невини и безазлени Растко решио да завара траг својим родитељима. Свакако не без унутрашњег бола и стида. Направио је вешт план да побегне. Можда је ова стратешка игра била и дело проницљивих монаха, не знамо. Лов је био само варка. Монаси су отишли раније, договоривши се са Растком где да стану. Ловачка група је стигла на ивицу шуме у залазак сунца. Растко је рекао својим пратиоцима да вечерају, а потом да оду на другу страну шуме и да гоне дивљач, а он ће је, са неколико поверљивих другова, дочекивати. После обимне вечере млади људи подремаше. Растко то искористи па узјаха најбржег коња и оде на уговорено место где су га чекали монаси. Сада су сви на коњима хитали у страну далеку земљу.

Тамна ноћ је покривала Балкан, који је већ био утонуо у сан. Узрујана срца, краљевић Растко, бегунац од заслепљујућег сјаја овога света хитао је у будућност која је још била обавијена неизвесношћу.


ОЧАЈНИЧКО ГОЊЕЊЕ

 У овом свету љубав је неодвојива од бола. Већа љубав, већи бол у случају растанка.

Расткови пратиоци, ловци узалудно су тражили свог младог принца целог следећег дана. Уплашени због нестанка свог господара, они се тешка срца вратише у Рас. Њихова страсна вест пала је као гром из ведра неба на народ који се још увек веселио, а посебно на Немању и Ану. Њихова радост претвори се у дубоку тугу и гласно нарицање. Неки су чак и помишљали да су дивље звери растргле Растка.

Велики жупан, савлађујући сопствени бол, тешио је супругу говорећи: „Господ, који нам га је дао, помоћи ће да га видимо опет“. Затим позва свога војводу и нареди му да узме неколико официра и сместа крене у правцу Солуна, па чак и до Свете Горе, ако је потребно, да нађе Растка и врати га кући. Даде војводи и лично писмо за хепаркоса (војног гувернера у Солуну), молећи и њега за помоћ да се Растко нађе и врати назад. У противном биће нападнут војском.

И ова група српских племића на хатовима крену преко балканских планина и долина у потери за Растком. Гувернер Солуна прими их са почастима. Он је, свакако, био узнемирен Немањиним писмом. Било му је много стало до пријатељства са моћним српским владаром, те отпоче са детаљним претраживањем града и околине. На путевима су постављени стражари, путници су контролисани, транспортна кола заустављана, а полиција је била на узбуни. Међутим, све је било без успеха. Стари монах је био исувише вешт. Он је знао све тајне стазе далеко од града.

Гувернер затим написа оштро писмо Проту, управнику Свете Горе, упозоравајући га да поступи одмах по Немањином захтеву, „да не би наш пријатељ и отац дечаков постао наш непријатељ“.

После заморног путовања кроз шумовито полуострво Халкидики, српски коњаници најзад стигоше у Свету Гору. Ту сазнаше да је група српских монаха допутовала у манастир Светога Пантелејмона, тада зван Солунски манастир. Тако продужише узбрдо до мањег конака. И тамо, најзад, нађоше Растка. Још је носио своје световно одело. Они га поздравише са поштовањем и сузама радосницама. Војвода позва Растка на страну и дуго су разговарали. Он му је описао бол и очајање старих родитеља, саветујући му да послуша наређење Великог жупана, те да се спреми и одмах са њима крене кући.

Ухваћен тако неприпремљен у своме плану, Растко је молио војводу да га остави овде. „Ви сте човек од моћи, драги војводо“, преклињао је он,“ и ако само хоћете Ви можете умирити мога оца и допустити ми да останем и остварим оно зашто сам дошао овде“. Не само да није попустио, војвода се још више разљути и запрети да ће га конопцима везати и као заробљеника одвести назад. Видећи да је немогуће убедити тврдоглавог и савесног војводу, Растко га загрли и рече му: „Нека буде воља Божја“, и обећа да ће идућег дана бити спреман да пође са њима. Убедио је војводу да не брине и да се лепо одмори. Међутим, у својој глави, заједно са игуманом, скројио је план још смишљенијег заваравања трага. Наиме, после пола ноћи игуман нареди јеромонаху да одведе Растка у капелу торња, пирга, и да га замонаши. Јеромонах учини како му је заповеђено. Узе прописане монашке завете од Растка, постриже га, обуче у монашку ризу, прочита молитве и промени му име. Растково ново име беше Сава. Његов последњи имењак, Свети Сава Освећени-Јерусалимски, живео је у шестом веку.

Кад се војвода пробуди ујутру и не нађе Растка, разбесни се на монахе, нарочито на оног старог Руса, који је наговорио Растка да побегне из дома у Свету Гору. Његови војници се нису могли уздржати у својој разјарености па су почели да вређају, па чак и да туку монахе. Чувши ову гужву, и кукање испребијане браће, Сава се појави на малом прозору цркве на кули, позва војводу, баци му пред ноге свежањ са својим племићким оделом заједно са својим постриженим власима и рече: „Однеси ово мојим родитељима и реци им да си ме видео као монаха под именом Сава“. Даде му и писмо за своје родитеље, обавештавајући их о свему што се догодило, и молећи их да му опросте и да га забораве.

Сада војвода беше сасвим немоћан, јер по црквеним законима Источне цркве, кад обичан грађанин постане монах, не може бити кажњаван од световних власти. На њега се не може ставити рука.

У очајању војвода сада повика: „О ти, без милости, камена срца! Преварио си свога оца, па сад и нас. Како се не бојиш Бога?!“ Такве и још друге прекоре упућивали су и остали официри испред куле. Викали су и плакали. Сава такође плакаше.

После све ове гужве, потерници напустише Русик, окрећући се често на би ли још који пут видели Саву на прозору куле.

Тога незаборавног јутра принц Растко је отишао заувек, а Сава ступа на позорницу драматичне историје Свете Горе, Србије и Православља уопште.


ПОДРУЧЈЕ СВЕТЕ ДЈЕВЕ

Планина Атос или Света Гора је необично подручје, најчудније на целом Балкану и у целом православном свету уопште. Налази се двеста километара источно од Солуна и триста километара западно од Цариграда. На мапи се види острво Халкидик са три узана истурена полуострва, као три руке испружене према Белом мору. Први се зове Лангос, други Касандра, а трећи најисточнији Атос или Света Гора. Док су прва два гола и без воде, Света Гора је покривена зеленилом и врло је богата водом. Кестење и борови дају грађевинско дрво и гориво у великим количинама. Плодне падине, висоравни и долине су погодне за винограде, воћњаке и баште, има пуно маслина и смокава, ораха и лешника, као и разног жбуња и оструга са слатким плодовима. Путовање пешице или на мазгама је једини начин комуникација. Требало би три до четири часа пешачења да би се прешло попреко и око три дана уздуж. Према историјским подацима, Атос је био у прастаро доба паганско прибежиште. Прво је био Аполоново поклоничко место, одакле је дошло најстарије име земље Аполонијада. Касније, ту је било пророчиште Атоса, замишљеног божанства чувеног по претсказању будућности. Земља је била насељена народима разних раса са општим грчким језиком. Живели су у девет градова. Имена неких историјских личности из Азије и Европе везана су за ово земљиште као што су: персијски краљ Дарије, Херкес, Филип и Александар Македонски, философ Аристотел и други. По хришћанском предању, Дјева Марија посетила је планину 44. године после Христа. Када је допутовала у пристаниште, демон Атос викао је мноштву народа: „Идите брзо до мора, да сретнете мајку Бога Исуса!“ И ово бејаху његове последње речи, после којих заувек поста нем. Народ радосно дочека Свету Дјеву и пажљиво слушаше радосне вести о њеном Сину. Тада она изјави: „Нека ова земља буде моја заувек као поклон мога Сина и Бога!“ Том приликом, неки су пагани били крштени од Лазара, кога је Христос подигао из мртвих у Витанији, а који је после тога био епископ на Кипру. Он је пратио Свету Дјеву од Кипра до Атоса.

Број крштених особа на Атосу се толико повећавао, да је у време владавине Константина Великог било помена о епископу на тој територији. Његово име је било Макариос, са седиштем у Аполонији. Сада се зове Јерисос. То место је посетио и Апостол Павле (Дела Ап. 17, 1.). Цар Теодосије је ставио ову епархију под надзор више власти архиепископа Асколија Солунског, као знак захвалности Асколију што га је крстио. Теодосијева ћерка Пласида посетила је Атос. Њена је посета у народу побудила још веће интересовање за ову планину, те је народ из престонице и других народа Азије и Европе, који су желели миран живот и склониште од света, узнемиремог и поцепаног јеретичким сукобима, кренуо на Атос.

Од како су цареви постали заштитници планине Атоса, многи су похрлили у ово место изузетно погодно за неузнемиравани аскетски живот. И један за другим, подизани су манастири, поред колиба и пећина. Петар Атонски, пређашњи аристократа и ратник, а касније пустињак, живео је овде педесет и три године (681-734) и својим подвизима и чудима још више прочуо ово место. Многи дођоше да следују његов начин живота. Неки међу њима били су и рођаци познатих царева, као Свети Атанасије, оснивач Ларве. Најзад, у Кареји је организована централна управа, Синод са Протом на челу . Тако је успостављена монашка република, Света Гора са великим манастирима, као независним јединицама. Присуство жена и једење меса било је строго забрањено на том подручју Свете Дјеве. Морална чистота, послушање, лично сиромаштво, молитвеност и братска љубав били су основни услови. Манастирска правила Светог Василија Великог су углавном била основ жића у већим манастирима. Поред тога, све друге форме православног аскетског живота биле су такође практиковане у скитовима, ћелијама и пустињама Свете Горе и одатле редом преношене у православне земље. И тако Атос, бивше паганско светилиште, постаде по Божјем промислу Агион Орос – Света Гора за цело хришћанство. Она је била духовни наследник и огњиште египатских пустињака, и светих отаца кад су муслимани завладали тим крајевима. Природно је да су Грци били први монаси на Светој Гори. После њих дошли су Ђурђијанци, потом Срби, Албанци, Бугари, Румуни и Руси. У време српских жупана пре Немање, било је помена о српским монасима у 12. веку који су били већ добро устаљени и имали неколико мањих манастира и ћелија. Већи српски манастир беше Русик. Није чудо да је руски монах био тамо поменут у вези са Растком. Било је правило Свете Горе да не прави националну разлику, већ да има у братству и монахе других народности. Ове традиције се још увек придржавају. Тако се Растко, бегунац из Раса, заветовао за доживотни целибат и нађе духовно уточиште у српском манастиру једне стране земље зване Света Гора, подручје Свете Богородице.


ПОЧЕТНИК

sv_sava

Свети Сава, фреска у Милешеви

По монашким правилима, кандидат мора да буде искушеник неколико година пре него што постане монах. У Светој Гори искушеништво траје дуже него у другим манастирима у свету. Растко је међутим, постао монах без искушеништва, захваљујући притиску околности. Он је провео у Русику само неколико дана, више као гост него као искушеник пре него што се променуо из Растка и Саву. Па ипак, он је као монах прошао кроз сва тешка припремања, сматрајући себе врло младим, последњим међу својом браћом.

У Русику Сава остаде кратко време, највише неколико месеци. Онда је премештен у Ватопед, један од најстаријих великих манастира у Светој Гори, посвећен Благовестима. Било је то овако: Када је на Благовести била слава манастира Ватопеда, игуман позове старешину манастира Русика, молећи га да са собом поведе и Саву. Том приликом, Сава је направио тако диван утисак на своју братију, да игуман затражи од Саве да остане стално са њима. Млади монах не могаше рећи ни да ни не већ остави своме старешини да одлучи. Тек када су се два игумана сложила да остане, он је остао у Ватопеду не неколико дана или месеци, већ пуних деветнаест година. Била је за Саву непроценљива корист што је остао баш у Ватопеду, а не у неком другом словенском манастиру. Ту је он научио одлично грчки. Тамо је била богата библиотека о светим оцима православне цркве на оригиналном грчком језику. Тамо се као на изложби могао посматрати врхунац префињене византијске цивилизације, уметност, архитектура, сликарство, поезија, хорска музика, дуборези, каменорези, текстил, лепо писање, ствари од злата, сребра и бакра; такође зналачко кројење и шивење, кување и разни други занати, чак и учење лепом понашању. Јер Ватопед беше узор, као царски манастир, зидан, презиђиван и украшаван од свих царева почев од Константина, Теодосија, Аркадија, до последњег члана династије Палеолога. Једини цар који не само да није помагао, већ разорио, будући касније подржаван од мухамеданаца, био је Јулијан Отступник. У таквом центру духовности и цивилизације, Сава је имао ретку прилику да изгради свој карактер по узору на најбоље примере које је видео и најбоље књиге које је читао. Када се све ово има у виду, као чињеница да је Сава касније, са оцем, добио од Ватопеда велики део земље на коме су њих двојица подигли српски манастир Хиландар, свако ће уочити прст Божји у Савином пресељењу из Русика у Ватопед. Да, ми чврсто верујемо да ова промена места, није дошла Савиним избором, нити његовом чежњом за славом и грамжљивошћу за новцем његовог новог старешине, већ далековидошћу промисла Божјег.

Вратимо се поново Расу. По повратку, војвода изложи Великом жупану шта се десило са Растком и даде му свежањ са његовим оделом и постриженим власима. Немања и Ана почеше по други пут оплакивати свога сина, као да је мртав. Принц Растко је заиста био мртав, али је монах Сава био жив. Краљевски двор у Расу поново се претвори у кућу јадиковања. Савлађујући свој тешки бол, Немања написа Сави писмо, молећи га да дође кући, макар и на кратко време. Уз то, посла му прилично велику своту новца за личне потребе, за манастир и за сиромашне. Као нежни и мудри отац, а познавајући људе, он је желео да Сава овим поклонима стекне себи пријатеље у туђој земљи. Сава је и то успео.

Са благословом свога старешине, Сава је неколико пута пропутовао Свету Гору. Идући бос, и живећи само на хлебу и води, он је посетио Кареју и прво, из поштовања, посетио Прота. После тога је отишао у велике манастире: Котломуш, Иверион, Филотеј, Каракал, Лавру и друге, где је стотине монаха живело заједно, по монашком правилу заједничког живота. Из Лавре се попео на врх Атоса, одакле је могао да види целу Свету Гору, а у даљини на једној страни Цариград, а на другој Солун. Задивљен овом величанственом лепотом Божјег стварања, он клече на колена на овој највишој стени и са сузама у очима захвали Пресветој Богородици, што га је тако милостиво примила на своју територију. Силазећи са врха планине, Сава је посетио пећину светог Петра Атонског и доле ниже, друге чувене испоснице, скитове, ћелије и усамљене пећине. Скит изгледа као мало село са колибама или келијама за два или три сабрата. Они су сви имали централну цркву, где су се скупљали недељом и празником на свету литургију, после које су имали заједнички братски обед у трпезарији близу цркве. Монаси по скитовима живе самостално по својим зградама које имају сопствене капеле. Монаси и из скита и из ћелија, били су под надзором једнога од великих манастира. Бавили су се занатством (израдом дрвених крстова, резбарија, икона, бројаница, шивењем и преписивањем) и тиме зарађивали свој хлеб. Негде је било и малих вртова, које су пажљиво обрађивали. Неки су се, пак, хранили само дивљим воћем и травама. Највећи део свога времена проводили су у молитви и созерцању (дубоком размишљању). Пустињаци су живели одвојено и усамљено, скривали се од људи, у тишини, по дрвеним колибама, „рупама и пећинама“ (Јевр.11,38). Неки су чак живели под великим дрвећем у густим шумама, испод великих наднешених стена под ведрим небом. Ова станишта су на веома опасним и стрмим местима, на скоро вертикалним падинама Атоса. Позната су њихова насеља Каруља и Капсокаливија. Они су стално заузети молитвама и размишљањем. Њихове потребе су мале, а бриге никакве.

Сава је све њих посетио, учећи од њих светом животу. Он им је делио поклоне, а користио се њиховим учењем и искуством. Та њихова искуства, стечена под таквим необичним условима, дубоко су утицала на Саву и открила му свет потпуно различит од оног спољашњег кога је он познавао и њиме живео све до тога времена. На овим путовањима, Сава је био два пута заробљен од разбијника, али је успео да се ослободи, жак је неке убедио да се покају.

Обогаћен новим искуством, Сава се врати у Ватопед, тих у нарави, богат у знању и спреман више него икада да служи Богу и својим ближњима.


НЕИМАР

Из Раса је у Ватопед стигла нова кеса златника, са неколико златних и сребрних сасуда и других предмета, рад познатих златара из Раса, Призрена и Скопља. Ту су биле још и трубе свиле, броката и прекривача за употребу у цркви. Ту је била и велика количина тканог платна за мантије монасима, па чак и коња потребних за вучу и јахање у тој земљи без путева. Родитељи су све то послали своме драгом чеду, иако су добро знали, да он неће ништа од тога задржати за себе.

Сава је мудро употребио краљевске поклоне. Пре свега, раздели нешто материјала за мантије усамљеним испосницама, нешто је и дао манастирском храму, што је и било намењено. Затим игуману и осталој братији, што је њима намењено. Добар део новца задржа за зидање, које је намеравао да отпочне у Ватопеду. Ватопедски игуман мора да је био послован човек, јер је врло добро знао зашто је звао сина богатог жупана, да дође и настани се у манастиру. Да, не узимајући ситне човечије планове, Бог има у виду свој велики, одређени план за своје изабранике.

Требало је још нових зграда у манастиру за монахе чији се број стално повећавао. Сава подиже неколико таквих са два или три спрата. Једну је резервисао за себе и свога оца рекавши: „Ако Бог да, ја и мој господин отац ћемо овде становати у нашој сопственој кући.“ Свакако, није мислио да ће њему и оцу требати цео конак, већ да ће конак бити српска кућа, за Србе монахе у будућности. Затим отпоче зидати три цркве зване помоћне као три драга камена. Прву, иза Велике цркве, посвети Пресветој Дјеви, другу Светом Јовану Златоусту и трећу Преображењу Господњем. Ова последња је била сазидана на врху највеће од укупно десет кула. Све три су озидане од камена и цигле, а покривене каменим плочицама, којих има у изобиљу у светој Гори. Прекрио је и Велику цркву оловом. Осим тога, обнови и многе друге споредне зграде. „И многе друге потребе у манастиру подмири, што је тешко све набројати.“ Због тога Саву Управа манастира одликова титулом „Други оснивач Ватопеда.“ Први оснивач био је цар Теодосије Велики (346-395).

Изгледа да је Сава имао унутрашњу покретну силу да гради. Ту особину је наследио од оца. Приликом извођења радова он није само давао упутства и водио надзор, већ је и лично радио као обичан радник. Поред свега овога он је обављао своје свакодневне дужности у цркви, кухињи и Фандарику. Возио је чамце са товаром, ловио рибу, пекао хлеб, радио у пољу и виноградима, брао маслине и смокве, секао дрва, путовао као курир до Прота и у друге манастире, читао на богослужењима и певао у хору. Он је увек био спреман да свакоме помогне. Био је увек насмејан, никад уморан, никада се није жалио на умор. Из његових изразито плавих очију сијали су искреност и пријатељство. Као што је био најомиљенији принц на двору свога оца, тако је постао и највољенији монах у Ватопеду.

Упоредо са свима овим спољашњим и унутрашњим активностима, Сава је непрекидно радио на свом духовном усавршавању. Зидајући видљиве цркве, он је истовремено градио невидљиви храм у својој души. Посматрајући створене ствари, размишљао је о њиховом Творцу. Гледајући своју сабраћу монахе, мислио је о анђелима. Његове су усне стално биле у покрету, обичај код свих правих монаха. То је непрекидно изговарање „умне молитве“, коју је научио од великих испосника. Молитва је кратка: „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ Вредност ове умне молитве је веома велика, уверавају нас они који је стално упражњавају. Она је била позната оцима у Египту и на Синајској Гори пре Свете Горе. Монах који је изговара заштићен је од непожељних мисли, срце је сачувано у чистоти, зли дуси су отерани, а слабост и страх ишчезавају. Доказано је да су они, који су се усавршили кроз ову унутрашњу активност, у стању да наставе са молитвом чак и у сну. И Сава се трудио много да постигне духовно савршенство.

Оваквим напорним животом, унутрашњим и спољашњим, Сава је живео свих десет година у Ватопеду, све док није поново срео свога седог оца. Ово послушање било је за младог човека као што је он, веома тешко, скоро равно распињању. Али, Божјом помоћу он је јуначки издржао и успео да покори све зле и непотребне жеље свога тела, и да их замени светим, чистим и узвишеним. На крају његово тело није имало више власти над душом, као што кола немају над возачем.

За време ових десет година, Сава и Немања су измењивали много писама, молећи један другога да дође у посету. Отац је желео да пре своје смрти још једном види сина. Сава, пак, мољаше оца да дође у Свету Гору, да ту проведе своје последње дане у припремању за други свет. Његово последње писмо упућено Немањи било је врло строго и скоро претеће. „Ако се ти оглушиш о моје речи (позив)“, писао је Сава, „напусти наду да ћеш ме видети у другом животу.“ Истовремено, предложио је својој мајци Ани да се повуче у женски манастир и да тамо прими монашки завет.

Ово писмо уродило је жељеним плодом. Оно је припремило пут за састанак оца и сина, иако не у родној земљи Великог жупана, већ у страној, коју је Сава направио духовним домом за обојицу; па чак и за генерације Срба у будућности.


ОТАЦ ПОСЛУШАН СИНУ

На крају, Сава је победио и Немања је послушао. У марту 1196. године, Белики жупан сазва Сабор у Расу и објави своју намеру да напушта престо. Старац је овај Сабор поздравио више као отац, него као владар, ословљавајући присутне са: „драга децо моја!“ Онда је описао претешку ситуацију српског народа и српске државе онда када је он Божјим провиђењем постао њихов поглавар пре четрдесет година. Затим их је потсетио како су били ометани унутрашњим расправама, збуњивани јеретичком пропагандом, непрестано угрожавани од јачих суседа и били разбијани и довођени до сиромаштва и потчињености. Заиста, врло незавидна ситуација! Потсетио их је и на то како је он Божјом помоћу и народном сарадњом успео да покори непријатеље, да прошири српску државу „уздуж и попреко“, и да оствари јединство скоро целог српског народа. Најзад, све је преклињао да се боје Бога, да чувају православну веру, закон и поредак које је он успоставио, да буду верни новом Великом жупану, његовом наследнику; да поштују црквене свештенослужитеље: епископе, свештенике и монахе, па заврши говор речима: „Држите чврсто правду и братску љубав међу собом и не заборавите милосрђе. Мир свима!“

После тога, представио је Сабору свога млађег сина Стефана, говорећи:“ узмите овога уместо мене. Он је племенита грана мога стабла. Ја га постављам на престо, који је Христос мени подарио“.

Своме старијем сину Вукану дао је приморску провинцију, јужну Далмацију, да управља са титулом принца. Онда обојици синова упути дивну опомену: „Синови моји“, рече,“ положите наду у Бога и немојте се гордити својом мудрошћу и снагом. Немојте бити забринути када вас Бог кажњава или покара; јер Бог кажњава оне које воли, да би их направио бољим. Дајем вам ову заповест, која је одозго. Не мислите зло један другоме, већ имајте љубав међу собом. Јер, онај који не воли свога брата, не воли ни Бога, а Бог је љубав“. Онда, услед великог плача и кукњаве народа, ожалошћени због растанка од свога моћног владара и оца, Немања продужи у цркву Светог Петра и Павла са својим синовима, државним великодостојницима и војводама. Рашки епископ Калиник срете га на вратима цркве. На крају молитве обојица, епископ и Велики жупан, положише руке своје на главу Стефана, који је клечао и благословише га као новог Великог жупана Србије. „А сада“, рече Немања, „дајте ми прилику да са вама заједно вечерам као обичан грађанин“. На вечери, Немања је срдачно и топло разговарао са свима као са својом децом. После вечере, он раздели многе поклоне свима присутнима, према њиховом звању и даде богату милостињу сиромасима.

Следећег јутра рано, епископ Калиник замонаши обоје, Немању и Ану, облачећи их у црве ризе и измени им имена, назвавши Немању Симеон, а Ану Анастасија. Ово се догодило на Благовести, 25. марта 1196. године. Убрзо после овога обреда, Симеон и Анастасија се растадоше. Симеон оде у свој манастир Студеницу, а Анастасија у свој манастир Пресвете Дјеве, близу Куршумлије. Тако отпоче нови живот за обоје.

Hilandar, freska Sv_ Simeon dođe u Vatoped

Свети Симеон долази у Ватопед, фреска у Хиландару

У Студеници, Симеон живљаше као обичан монах отприлике осамнаест месеци, придржавајући се строго свих прописа за молитву, пост, учење и рад. Скинуо је један велики терет, али је натоварио нови. За ово време, он установи нов економски поредак у манастиру, повећа број монаха, направи себи гробницу у Великој цркви и постави достојног јеромонаха Дионисија за игумана над свима. Онда се опрости заувек са својом земљом и народом, и стиже у Свету Гору 8. октобра 1197. године. Велики жупан Стефан са другим српским великодостојницима испратио је свога оца све до грчке границе. Поново уследи врло дирљив растанак са целом пратњом. Са неколико највернијих пријатеља, славни старац продужи кроз грчку територију и стиже у Ватопед другог новембра 1197. године.

Ватопедски игуман га дочека са братијом уз велике почасти и радост. Одмах сви одоше у цркву, док су звона стално звонила, да принесу благодарност Господу Богу. Тада се и отац и син сретоше. После десетогодишњег растанка, и чежње, падоше један другом у наручје. Растали су се пре дуго времена као Велики жупан и принц Растко, а сада сретају као монах Симеон и монах Сава у страној земљи. Симеон стар осамдесет и четири године, а Сава двадесет седам… као снежна зима и расцветано пролеће, али срца подједнако обасјана Божјом љубављу. Родитељи и деца никада не могу да осете у тој мери своју међусобну љубав као после дугог растанка. При новом сусрету увиде да је она неизмерна.

Прот, чувши за долазак жупана, спусти се из Кареје, да поздрави достојанственог госта. Симеон у својој понизности начини поклон пред њим, а Прот клекну испред Симеона, поздрављајући и грлећи један другога. Ово је био велики догађај у историји Свете Горе, јер дотле ни један велики владар православне нације није дошао на подручје Пресвете Богородице, као монах међу сиромашне монахе.

Дошли су и игумани свих већих светогорских манастира са мноштвом црноризаца монаха да виде и поздраве некадашњег чувеног војсковођу и владара, а сада скромног монаха сличног њима. Жељан да што више упозна монашки живот, Симеон се живо интересовао о њиховом искуству на путу ка спасењу. Ни један није отишао без поклона донетих из Србије. Старац је собом довео бројне мазге и коње натоварене скупоценим поклонима корисним за цркву и за братију. Од тога, највећи део, две велике корпе злата и сребра даде Ватопеду. После тога, Сава одведе свога уморног оца у кућу, коју је подигао за њих двојицу, који ће од сада остати нераздвојни до краја живота.


ХИЛАНДАР

Чим се одморио, Симеон зажели да разгледа целу Свету Гору. Али, манастирско правило је да се ништа не може урадити нити куда ићи без дозволе и благослова старешине. Тако славна старина, који је у своје време командовао војском, сада треба да слуша обичног монаха, игумана. Дозвола му је дата и он крену са Савом и неколико пратилаца. Сава је желео да иде босоног, као и обично. Видећи га, отац му рече: „Поштеди ме, дете моје, јер рањаваш срце моје тим оштрим камењем, по коме босоног ходаш“. Сава послуша, обуче ципеле и узјаши коња. Неколико мазги натоварених поклонима ишло је за њима. Били су примљени са свим почастима и добродошлицом од стране Прота у Кареји, као и у свим другим манастирима и ћелијама. Они су поклоне делили издашно и тако много, да су њихова имена као утемељивача била уписана међу имена царева и краљева. Њих двојица су били несвакидашњи посетиоци за све па чак и за пустињске оце, који су похрлили из дивљине да их сретну и виде. Симеон је према њима био особито дарежљив.

hilandar

Хиландар

На повратку кући, старац се осећао веома уморним. Жалио се своме сину са уздасима и сузама што, због старости и изнурености није у стању да стоји или клечи и метанише за време молитава, нити да пости према прописима. Сава га је тешио: „Не буди тужан, оче мој и господару! Ја ћу постити и за тебе, стајати и метанисати пред Господом. Ради тога што си ме послушао и дошао овде, ја ћу пред Господом молити за твоју душу“. Тако беше велика и жива љубав међу њима.

Сада се њихова неутољива жеља за грађењем поново пробуди. Поред три цркве, које Сава раније сам сазида, они сада подигоше још три. Исто тако подигоше још конака за братију и поклонике; обновише манастир Просфору, који је био разорен од пирата и разбојника. Затим засадише нове винограде и воћњаке. Због тога и није чудо што су њихови портрети касније насликани у природној величини на улазу у Велику цркву као нових утемељивача манастира Ватопеда.

У међувремену, Сава је пронашао стародревне рушевине манастира Хиландара, које су припадале Ватопеду. Разговарао је са игуманом о обнови овог запуштеног манастира. За ово је требала дозвола византијског цара. Са игумановим благословом Сава оде у Цариград и успе да од цара добије печатом потврђену дозволу, којом се Ватопеду даје одобрење да може обновити Хиландар, који ће, разуме се, бити у зависности од Ватопеда.

Тада се догоди нешто неочекивано. Неки тајанствени човек посети Саву и рече: „Ти волиш старце и сироте. Учинио си врло много за туђе манастире Свете Горе, посебно за Ватопед. Послушај мој савет као једнога који ти говори у име Божје. Нађи место и подигни манастир за свој сопствени народ и назови га српским манастиром. То ће бити за многе твоје сународнике пристаниште спасења“. Чувши ово, Сава пожури да обавести свога оца о овом неочекиваном савету. А Симеон, као из сна тргнут и веома обрадован рече: „Ја верујем да је то био анђео послат од Бога“. Они никада раније нису о томе размишљали, премда би то била најприроднија ствар коју би могли пожелети. У противном, можда би били мало пажљивији у трошењу свога злата у Ватопеду и другим страним манастирима.

Своју жељу у вези са Хиландаром предложише игуману. Игуман то одби без дискусије. Они се тада обратише Проту, а овај одобри са радошћу.

Симеон је желео да лично види то место, међутим, био је сувише немоћан да јаше на коњу, те су га ставили у носиљку између два коња. Видећи место, рушевине, маслињаке и морско пристаниште Хиландара, он бејаше веома задовољан. Он, који је напустио своју земљу и народ да би их заборавио и био заборављен, то јест, да би био мртав за овај свет, а жив за онај други, сада се поново обрадова. Постаде му јасно да Бог није њега и сина довео у Свету Гору само ради њиховог личног спасења, већ да преко њих помогне њихов властити, српски народ. У срцу му се поново распламса патриотизам. Ко је могао бити онај непознати човек који је Сави дао ову идеју о српском манастиру у Светој Гори? Можда неки непознати српски усамљеник или пустињак, а можда и анђео са неба. У савком случају, он је морао бити гласник Божји. И Божја воља треба да буде испуњена, мислио је Симеон. Ватопеђани се, међутим, дуго противише овоме. Они су видели своје сопствене губитке, ако пусте Србе да оду. Али под упорним тражењем Симеона и притиском Прота, они попустише. Игуман рече својима: „Ми смо од њих примили многе богате поклоне; недозволимо сада да оду од нас. Ако им дамо Хиландар, који је завистан од Ватопеда, они ће нам бити пријатељи за свагда“.

Када су ватопедски игуман и Прот потписали дозволу, Симеон и Сава одмах почеше са радовима. Симеон најми велики број зидара и уметника из околних места и из далека. У врло кратком времену он сагради цркву, конаке и ћелије за братију, јер је сребро и злато притицало у великим количинама од великог жупана Стефана, који се веома обрадивао намери оца и брата. Кад су сви радови били завршени, Сава пресели свога оца у Хиландар.

hr-hilandarЈедан број српских монаха, који су до тада живели у пустињи или страним манастирима, радо се придружи братству српског манастира. Замонашише се, такође, племићи и слуге, који су дошли са Симеоном. Тако се братство брзо умнижи. Сава, у сагласности са Симеоном, постави за игумана достојног јеромонаха Методија. Тако, по први пут у дугој историји Свете Горе, српски народ је добио свој велелепни манастир, међу другим бројним манастирима, православних народа. Да би Хиландар учинио што независнијим, Сава поче куповати земљу која је била напуштена. Од Прота доби многе опустеле ћелије са маслињацима, воћњацима и виноградима око Хиландара. Такође откупи неколико мањих манастира са великим поседима у Милеји и Кареју. Симеон је био више задовољан са оним што је Сава у тако кратком времену постигао. Био је задовољан што сада може спокојно да живи и да очекује крај живота у сопственој српској кући, иако у туђој земљи. Он је у Хиландару гледао будућу српску светињу и српско богатство. Иако је грамата, потписана од Прота и Ватопеда, била довољна као правни докуменат, Немања је знао да је још нешто потребно. Велики цивилни ауторитет треба да ово потврди и да да привилегије Хиландару да би у потпуности био независтан српски манастир.

Са овом идејом и мислима, Симеон посла Саву у Цариград своме пријатељу цару Алексију Анђелу.


УСПЕШНА МИСИЈА

Иако је византијска царевина била у опадању, њена престоница на Босфору је бљештала баснословном лепотом као и увек. Чак ни данас са лепотом Цариграда не могу се поредити ни Напуљ, ни Бомбај, ни Александрија. Међутим, и овде, као свуда, нажалост, ова величанствена цивилизација била је поткопана и нарушена нестанком људских карактера. Жалосна је чињеница, да је човек способнији и спремнији да пре и лакше усаврши ствари него самог себе. Ово се да лако уочити у свакој високој цивилизацији. што је једна цивилизација више цењена, то су слабије људске моралне вредности. Пад византије почео је нагло после смрти Манојла Комнена 1180. године. Династија Анђела заменила је династију Комнена. Међутим, царевини није била потребна промена династије већ су недостајали велики и племенити карактери.

У царској престоници и Сава и Симеон су уживали углед великих карактера. На двору су примани као цареви рођаци. Јер, Евдокија, ћерка тадашњег цара Алексија Анђела, била је жена Великог жупана Стефана, Савиног брата. Зато је ова друга Савина посета изазвала велико интересовање код свих друштвених слојева.

Цар Алексије је био веома пријатан човек. Примио је Саву „са великим симпатијама“. И њега и остале са којима је долазио у додир, Сава је одушевљавао својим господским држањем својственим само принцу и упадљивом духовношћу једног Божјег човека. Прво питање које је цар, после уобичајене добродошлице, поставио Сави, било је: „Је ли свети стари човек, твој отац и мој пријатељ, још увек жив?“ Затим дубоко уздахну па настави: „Он је благословен од Бога. Пошто је победио земаљско, он се сада труди да задобије и небеско“.

Човек обично или дубоко поштује великане, или им завиди. Алексије, који је изнад свега волео леп провод са пријатељима, искрено је ценио Саву и Симеона. Уздахнуо је што не може да их следи.

Сва предаде цару писмо од Симеона. Оно је оставило на цара велики утисак, јер долази од светог човека. Шта су Симеон и Сава тражили од цара? Прво, да потврди Хиландару куповину земље од Ватопеда, то јест, да Зигос, са свим његовим метосима и власништвом пређе одмах у власништво српског манастира Хиландара, заједно са келијама и земљом, коју је Сава купио у Светој Гори и прикључио Хиландару. Друго да да потврду, да ће обновљени Хиландар бити независтан српски манастир, тако да ни Прот нити ико други споља може имати ма какву власт над њим. И треће, да да своју личну царску палицу или печат да се чува у Хиландару, као симбол царевог присуства. Када убудуће братија изабере новог игумана она би му предала царску палицу, коју би он примио као да прима из руку самога цара, примајући тиме пуну и неоспорну власт.

Цар Алексеј, без оклевања испуни све што је Сава тражио. Припремио је повељу на пергаменту са својим златним печатом и потписом. Заједно са тим, предаде Сави своју царску палицу, која је представљала њега лично и његову царску власт. Тај докуменат и палица се и до данас чувају на Хиландару.

За време боравка у Цариграду, Сава је отсео у манастиру Пресвете Богородице Евергетске, Дародавке. Он и његов отац су били утемељивачи овог манастира. Они су га обновили из рушевина и издржавали својим прилозима. Према томе, српски монаси су се осећали у овом манастиру као код своје куће. Тамо је Сава могао да настави живот по монашким правилима. Одатле он оде да разгледа велику цркву Свете Софије, Влакхерну и друге прослављене цркве и гробнице хришћанских мученика у Цариграду. Поред тога често је ишао у двор на разговор са царем. Цар и царица су се интересовали за своју ћерку Евдокију и зета Стефана, пошто је Сава био боље обавештен од српских гласника, који су чешће долазили у Свету Гору него у Цариград. Интересовао их је такође и духовни живот и верски проблеми у Србији. Обоје су се радовали Савиним вестима. На њиховом последњем састанку, Алексеј рече Сави: „Оче, ја сам испунио твоје молбе, а сад ја тебе молим, да нас се сећаш у својим молитвама Господу“. Рекавши ово цар предаде своме госту кесу златника за његовог оца Симеона. Сава се опрости од Алексија па оде да се опрости и са Његовом Светошћу васељенским патријархом. По повратку у манастир Евергитис, деси се Сави необичан догађај. Док је делио милостињу сиромасима, једна непозната жена стаде пред њега и рече: „Божји човече, Света Мајка Евергетска наредила ми је да ти откријем једну тајну, која ће ти користити у твом раду. У Светој Гори, близу твога манастира, на том и том месту, налазе се закопана два ћупа дуката. Потражи и наћи ћеш их. Употреби то у славу Божју“. По нестанку ове мистериозне жене, Сава је, чудећи се остао дуго замишљен.

По повратку у Свету Гору, Сава, сав срећан, изљуби руке и рукаве своме оцу много пута и извести о свему. Показа му царску палицу и пергаментску повељу, којом се додељује све што су тражили за Хиландар. Симеон је био веома задовољан. Одмах написаше писмо Стефану, извештавајући га о свему шта су урадили, стављајући Хиландар под његово старатељство.

После тога, сав изнурен, велики старац опружи своје уморно тело на сламарицу, са каменом под главом уместо јастука. Осећао је да му се крај приближује.


СМРТ СИМЕОНОВА

 Према древном обичају у Источној цркви, кад особа умире, родбина, пријатељи и суседи долазе на узајамно опраштање. Они кажу:

 „Опрости ми, драги…(име).“

Умирућа особа одговара:

„Ја ти опраштам. Нека ти је и Богом просто. Опрости и ти мени.“

„Благослови ме и буди од Бога благословен.“

„Бог те благословио и ја те благосиљам.“

„Моли се за мене.“

„Моли се и ти за мене.“

Таква је слика била поред Симеоновог самртног одра. Лежећи на тврдој аскетској постељи на поду, 6. фебруара, у грозници, он затражи Свето причешће. Тако се причешћивао сваког јутра за седам дана, живећи само од тога. Није узимао никакву другу храну.

Сава је , са безграничном љубављу неговао свога оца даноноћно. Најзад Симеон рече:
„Моје највољеније чедо, видело очију мојих, утехо и заштито моје старости! Знај, час растанка нашег је дошао.“

Тада даде Сави последње упутство у вези манастира и своје сахране. Желео је да његово тело буде, по могућству, пренето у Србију, у гробницу коју је себи припремио неколико година раније, у Студеници. Још је молио Саву да га не заборави у својим молитвама.

„Ја знам, сине мој, да што год ти зажелиш од Бога биће ти дато. Сада су мојој души твоје молитве најпотребније.“

Сав уплакан, Сава је молио свога оца: „да се моли у другом свету за све нас, децу Божју, за свој народ по крви, за земљу и цркве које је подигао“. Најпосле, паде на колена и затражи опроштај и благослов свога оца. Симеон положи своје руке на главу сина и рече:
„О, мој благослове, нек си благословен!“

После овога, сва братија се окупи око самртне постеље свога добротвора да тражи благослов и опроштај. Када је у цркви јутарње богослужење било при крају, старац изненада запева:
„Благословен је Господ. Нека све живо велича Господа.“

С овим речима блажени старац предаде свој дух Богу.

sv_simeon_largeСава паде на лице свога оца и уми га сузама уместо топле воде. Дуго му је љубио руке па их онда прекрсти на груди и уреди све остало по обичају.

Вест о Симеуновој смрти брзо се рашири по целој Светој Гори, те се сакупи велики број монаха у Хиландар. Опело је служио Прот, уз саслужење монаха разних нација са упаљеним воштаницама у рукама. По завршеном опелу, сахранише тело Немањино у великој цркви хиландарској. Тако је 13. фебруара 1199. године умро бивши Велики жупан Србије, а сада скромни монах Симеон, Стефан Немања. Умро је у страној земљи, али у своме српском манастиру.

Симеон и Сава су показали свету највеличанственији пример родитељске и синовске љубави. Рођени син постао је духовни отац своме земаљском оцу. По библијској изреци: „Уместо отаца твојих, биће синови твоји“ (Псалам 45,16). У српском народу, љубав међу децом и родитељима увек је негована и цењена. Никад није било међусобних неспоразума. Нека би дао Бог да тако буде и у будућности!

Шта се даље дешавало са Савом? Једнога дана, он стајаше у маслињаку, дубоко замишљен. Изненада, у мислима дође му слика оне тајанствене жене из Цариграда, која му је рекла о оном скривеном благу у близини Хиландара. То је било у време када му је новац био најпотребнији за зидање у Хиландару и за милосрђе. Он брзо дозва једног од својих ученика, те одоше на речено место и почеше ашовима копати. Само што су почели, ашов дотаче два метална ћупа пуна златника. Захваљујући Богу, Сава узе благо и раздели га на четири дела. Један део посла у Евергетис, у Цариграду, други задржа за Хиландар, а остало посла сиромашним манастирима у Светој Гори, пустињацима и усамљеницима по ћелијама. Све ово, и још више је чинио за покој душе свога оца. Вест о Симеоновој смрти испунила је дубоком тугом срце Великог жупана Стефана и свих Срба. Стефан посла велику суму новца Сави да раздели за покој душе њиховог оца. Сава је ово, свакако, употребио у најбоље сврхе. Спасао је три чувена манастира у Светој Гори: Каракал, Ксиропотам и Филотеј. Каракал је био тешко задужен код Лавре. Пошто није могао да плати, а да не би изгубио самосталност, братство Каракала је молило братство Лавре да имају милости према њима. Они су се, мећутим, понели небратски и преузели су Каракал у своје власништво, а игумана и братство избацили напоље. Немоћни у својој невољи, монаси из Каракала обратише се Сави за помоћ. Чувши њихову невољу и дубоко погођен неправдом хришћана према хришћанима, Сава одмах исплати Лаври цео њихов дуг и тако њима поврати слободу и независност.

Ксиропотам, будући веома незаштићен од пљачкаша с мора, у близини пристаништа Дафни, био је често нападан и најзад разорен од разбојника и пирата. Замољен за помоћ, Сава обнови њихов лепи манастир са зградама около, откупи њихова отета имања и плати живописање цркве. Црква је посвећена дану светих Четрдесет мученика (22. марта).

Честити хришћанин по имену Филотеј, отпочео је да зида нови и велики манастир у Светој Гори. Али је на половини радова морао да прекине због недостатка средстава. Немајући никоме другоме, он се обрати Светом Сави за помоћ. Сава оде да види радове, поправи план, побољша га и даде довољну суму новаца том благочестивом човеку, тако да манастир убрзо би завршен и Бог се прослављаше у њему од тада до данас. Тај манастир постоји и данас и зове се Филотеј.

Сва три ова манастира била су веома напредна захваљујући Савиној дарежљивости. И сва три манастира су уписала Саву за свог утемељивача. Све ово Сава је чинио не због своје сујете него из љубави према Христу и за спомен свога оца Симеона. Он је ово и још много других добрих и великих дела чинио са радошћу за спомен великог и вољеног родитеља.


КУЋА ТИШИНЕ

Да се потсетимо како је Сава основао јединствени центар за духовне вежбе и молитве у Кареји, центру Свете Горе. Та кућа се на грчком језику зове Исихастирион што значи Кућа тишине. Срби је зову Испосница.

Смрт оца можда је убрзала, али није била узрок Савиног повлачења из света у самоћу. Њега никада није напуштала чежња за усамљеничким пустињачким животом. Баш та жеља га је и довела у Свету Гору. Она се нарочито распламсала у њему после сусрета са правим пустињацима, повученим у колибе, пећине и литице Свете Горе. Неузнемиравани од свега, непрекидани у мислима, безбрижни за свој телесни живот, они су били слободни као птице. Били су само у друштву са Богом, и са дивним убеђењем: „Само је Бог довољан“. То је пут ка светости, мислио је Сава када их је по први пут посетио. Вративши се у Ватопед он је молио игумана да му дозволи да и он иде да живи са њима. Тада му је било само седамнаест година. Искусном игуману ова молба не беше ништа ново. То се увек дешавало и дешава се са младим, одушевљеним почетницима. Они зажеле да се одједном одвоје од света у самоћу. Јер мисле да је живот са људима у манастиру препрека њиховом директном односу према Богу. Они нису довољно упознати са борбом коју пустињаци воде са много већим препрекама, злим дусима. Зато игуман тада одлучно одби Савину жељу да иде из манастира. Објаснио је Сави да је за монаха његовог узраста опасно да се рве сам „против господара таме“ и да то може одвести у разочарење и безнадежност, чак и умни поремећај, као што се некима и догађало. Међутим, сада је Сава био већ зрео човек од тридесет година и довољно духовно искусан. Он подиже малу кућу у Кареји, са лепом малом капелом у њој, посвећеној своме имењаку Светоме Сави Освећеном (532. године). Ту, у уској и тамној ћелији он је себе подвргавао најстрожим подвизима, за које је икада чуо или видео. Испосничким животом, са свом строгошћу, као камџијом, он је шибао своје тело и душу без милости. Дан и ноћ, у тишино своје ћелије, он је дубоко размишљао о свакој реченици Јеванђеља. С времена на време метанисао је и све своје молитве пратио сузама. Постио је до границе гладовања, умртвљујући сваку телесну жељу и спречавајући удаљавање мисли од Бога. Трудио се свим силама да се помоћу умних молитава нераздвојно прилепи за Христа. Сам Бог зна какве је још подвиге упражњавао, да би своју душу очистио и учинио је стрелом која се пробија ка небу.

Распет без крста, он је своје тело толико измучио, да му се „стомак слепио за кичму.“ Услед тога добио је болест јетре, коју никада није могао да излечи. Због тога се целог живота морао уздржавати од слатке и масне хране. Међутим, он је био благодаран Богу, јер му је то помогло да буде у свему и да стекне оно за чим је највише чезнуо: „срце озарено небом и неисказани душевни мир“. Имао је такође, прекрасне визије о небеском свету. У таквој једној видео је свога оца у светости и слави. Симеон му том приликом рече: „Ти ћеш бити одликован са две круне, једна аскетска, а друга апостолска и обојица ћемо уживати радости небеског блаженства“. Ово јављање Сава је разумео као знак, да оде у Хиландар на гроб свога блаженог оца ради годишњег помена. Што год је Сава учинио добро у животу, желео је да то остане трајно и корисно за спасење других. Као што је он подражавао највеће духовнике, желео је да и други иду његовим путем. Због тога он се трудио да његова кућа тишине буде стална богомоља везана за Хиландар, али ипак независна. Он је написао Правила за ту Испосницу, односно за Хиландарце који треба ту да живе. Ово правило Сава је писао својом руком на пергаменту и потписао га са: „најнедостојнији међу грешницима- Сава“. То је још увек сачувано и зове се Карејски типик. Пошто текст овога Правила није дугачак, Сава га је уклесао на мермерној плочи изнад улазних врата Испоснице, где и данас стоји. Главни прописи овога Правила су: Тамо ће стално живети два, до три брата из Хиландара. Ова установа треба да буде потпуно независна од Прота, па и од игумана Хиландарског. Браћа која живе у Испосници треба да држе молитву и пост како је прописано посебно за њих, што значи: дозвољено им је да једу једанпут дневно, изузев суботе и недеље, и без маслиновог уља средом и петком. Они су дужни да прочитају цео Псалтир сваке ноћи и све каноне Христу и светитељу дана, као и Акатист Пресветој Богородици. Велики манастир Хиландар треба да снабдева браћу у Испосници храном и одећом. Ево већ 750 година, ово Правило се стриктно поштује у Српској кући тишине. Пост није никада погажен, молитве никада не престају, а запаљена кандила никада се не гасе. То је јединствена кућа молитве не само у Светој Гори, већ у целом православном свету. Монаси Свете Горе посебно уважавају ово место, поштују и диве се монасима који тамо живе. Као што се види, ово је Правило веома строго, али је и као такво блаже од онога којим је Свети Сава ту живео. Он је према другима био снисходљивији, знајући слабости људске природе.

Велики неимар видљивих цркава, доказао је да је и у исто време и највештији градитељ људске душе, невидљивог храма Светога Духа.


БОГ ОТКРИВА СВЕТИТЕЉА

Познато је да у Источној цркви нико не може бити проглашен светитељем, ако га Бог као таквог није показао. Нема сумње да је Сава у визији видео свога почившег оца живог у великој слави. Испуњен стрепњом и радошћу после те визије, он дође из Испоснице у Хиландар да припреми годишњи парастос оцу. Намерно позва Прота, све игумане великих манастира и најчувеније духовне оце Свете Горе. У међувремену окити гробницу и припреми све потребно. Када позвани дођоше у великом броју, Прот са многобројним свештеним лицима одржа парастос. После вечере у хиландарској великој сали сви зажелеше да оду на починак. Међутим Сава замоли Прота да са грчким и другим монасима наставе свеноћно бденије у затвореној цркви, без Срба. „А ја одох оче“, рече он,“ у Пирг са својим монасима да чиним исто на нашем матерњем језику. И када угледаш знак од мога покојног оца, молим те, позови ме“. Прот није разумео значење Савиних речи, али ипак послуша и уђе у цркву са Грцима, Ђурђијанцима и Румунима, свештеномонасима и монасима. Сава, неуобичајено, даде кључ од цркве Проту. Друге кључеве даде вратару и посла га на одмор. Он лично оде у своју келију и мољаше се сву ноћ. Молио је Господа да и другима открије славу његовог оца, коју је само њему открио тајно у Испосници. Другим речима, да открије светитељство Симеоново на очиглед других, страних људи. „Јер шта ће ми помоћи, о Господе, ако се ја сам радујем у Твојој милости према моме оцу? Покажи то, молим те, свима јавно“. Тако се Сава молио, док се бденије служило у затвореној Великој цркви.

У зору, када је свештенство свечано певало: „Слава Богу на висини…“ деси се чудо. Свето миро, пријатног мириса који испуни целу цркву, поче да тече из тела светог Симеона. Монаси у усхићењу повикаше: „Господе, помилуј! Господе, помилуј нас!“

Видевши ово чудо, Прот се сети Савиних речи да га позове кад види знак, те брзо посла по Саву. Чим Сава стиже, паде на гроб и гласно плакаше, славећи Бога.

Претпостављамо да ће читаоци разумети Савину генијалну замисао. Чврсто уверен да ће Бог услишити његове молитве, и открити осталима славу Симеонову, он није желео да Срби, већ странци буду сведоци тога и да они то први објаве. Проту ово Божје чудо није било ништа мање изненађење од Савине уверености да ће Бог ово учинити. „Господ испуњава вољу оних који га љубе“, узвикну Прот.

Sveti_Sava_Kraljeva_Crkva

Свети Сава, фреска, Краљева црква у Студеници

После првог изненађења Прот се, са свима монасима бесконачно радоваше, јер је Бог, у својој неограниченој милости, учинио једног од њих, скромног монаха, великим светитељем, кроз кога је цела Света Гора била награђена још једним украсом више и још једним заступником пред Богом. Сава напуни флашу са мирисним уљем из тела светог Симеона и посла своме брату, великом жупану Стефану. Тако се тужна заупокојена служба претвори у радосну захвалност Богу због даривања новог светитеља Светој Гори и православном свету уопште. Добром Проту Дометијусу, Сава омиле као највећи јунак молитве. Он је често наговарао Саву да прими свештенички чин. Али Сава је то увек одбијао, говорећи да он није достојан тако велике части. Једном рече Прот: „О, нека би Бог дао да ја будем тако недостојан“. Најзад, Сава попусти и отац Дометиус се радоваше. Он позва епископа Николаја из Јерисоса да дође и рукоположи монаха Саву. Епископ доће у Хиландар и рукоположи га најпре у чин ђакона, а следећег дана у свештеномонаха. Кад један монах постане свештеномонах (јеромонах) сматра се у Светој Гори великом чашћу. Сава је примио тај чин после навршене тридесете године, како је то прописано старим канонима Цркве. Прот је био толико срећан и радостан да је пољубио руку новом свештеномонаху, иако је био од Саве много старији.

После тога, Сава оде у Солун по хиландарским пословима. После свих несрећа које је овај град претрпео, Солун је још увек у Савино доба, био метропола Илирије. То бејаше диван град, опасан високим зидом са седам кула и са изврсним пристаништем. Пун хришћанских посетилаца од времена Светог Павла, Солун се такмичио са Цариградом у многобројним достигнућима византијске цивилизације, у уметности, архитектури, зидним украсима, државним и приватним зградама, славним црквама украшеним фрескама, чувеним гробницама и моштима многих мученика, на челу са најпрослављенијим од свих, Светим Димитријем, заштитником града Солуна.

У Солуну је постојао манастир Филокалис, са српским монасима чак пре Светог Саве. У историји је забележено, да су српски монаси узели видног учешћа у одбрани града противу номадских пирата из Сицилије (1185), пре него што је Сава дошао у Свету Гору. Сава је обновио тај манастир, богато га наградио и увек отседао у њему када би долазио у Солун. Он је био саградио и прихватилиште за монахе из Хиландара.

Солун је имао две главне капије, западну, звану „Вардарска“ и источну, звану „Каламарија“. Путујући на мазгама са својим монасима, Сава је улазио на Каламаријску капију. Он је најпре посетио солунског митрополита кир Константина, где је поново сусрео епископа Николаја. који га је рукоположио. Епископ је одушевљено објашњавао митрополиту о новом српском манастиру у Светој Гори, хвалећи Симеона и Саву као истинске Божје људе. Говорио је и о чуду са моштима првога, и о раду и доброчинствима другога. Митрополит је са поштовањем и великим симпатијама посматрао младог јеромонаха. Предложио је Сави да служи са њиме у катедрали. Сава је то радо учинио. Бејаше то свечана литургија коју су служили митрополит Константин, епископ Николај из Јерисоса, Михаило касандријски и Димитрије адрамерски са Савом и многим грчким монасима. На литургији, митрополит произведе Саву у чин архимандрита. Сава им се захвали и врати се у Филокалос. Одатле написа писмо брату Стефану, описујући све шта се десило са њиховим оцем за време заупокојене службе. Посла му и ону флашу са мирисним уљем које је истекло из моштију Светог Симеона. После свега овога, Сава се врати са својом пратњом у Свету Гору, сада са већим црквеним чином, али и дубљим смирењем у своме срцу пред Господом.


БРАТ ПРОТИВУ БРАТА

Постоји здрав социјални принцип који доноси мир и срећу међу људима. Он је изражен речима Светога Павла: „Чашћу један другог већим чините“. (Римљ.12,10). Симеон и Сава су се стриктно држали овог правила. Симеон је сматрао Саву већим од себе. И један и други чинили су све што је могуће да другога учине већим и славнијим од себе, на путу спасења. На овом позитивном и јеванђељском правилу, Света Гора је почивала од самога почетка. Супротно овоме, постоји и антисоцијални, Кајински, принцип личног уображења и лажне славе, што неминовно гура друштво, породицу, нацију или империју у неред, зло и беду. Овај кобни неспоразум избио је и узео маха међу двојицом краљевске браће у Србији, после смрти њиховог оца, Светог Симеона. Кривица је свакако била до Вукана. Док су се његов отац и брат у Светој Гори натчовечански трудили да спасу своје душе, он је чинио све што је могао да изгуби своју.

Незадовољан својим подређеним положајем од дана када је његов млађи брат наименован Великим жупаном у Расу од стране оца, Вукан је планирао освету и подвалу. Његова жена, римљанка, потпомагала је његов кобни план. Он се, ипак плашио да се побуни противу Стефана за време Немањиног живота, иако је Немања био само обичан монах. Он се, можда, добро сећао шта је бугарски цар Борис, као монах учинио противу свога блудног сина и наследника Владимира, када се овај вратио паганизму. Борис обеси мач о појас преко своје црне ризе, пожури у престоницу, ослепи свога сина и баци га у тамницу, поврати ред у држави и врати се натраг у манастир. Зашто Немања-Симеон не би учинио исто са својим сином, бунтовником? Тако је размишљао Вукан и зато чекаше. Убрзо после Симеонове смрти, он поче да остварује овај свој план. Са изнајмљеном војском туђинаца он нападе Стефана. Иако га је Велики жупан неколико пута побеђивао, он је упорно нападао, док најзад, уз помоћ Мађара није победио Стефана. Кад је победио и протерао Стефана из земље, Вукан је желео да се крунише за краља. Затражио је круну од папе, који је тада једини држао арсенал краљевских круна. Заклео се и на верност папској цркви. Папа му пошаље круну по мађарском архиепископу Калокију, са налогом да преведе Србе у католичку веру. Са овим се није слагао Емерик (Имри), мађарски краљ, који је полагао право на титулу краља Срба, иако је био савезник с Вуканом у борби противу Стефана. Због тога он не дозволи папском делегату да са том мисијом иде Вукану. Ускоро после тога Емерик је био заузет тешком борбом са братом Андријашом. У овој борби он погибе, а Андријаш узе мађарски престо. Овај нови краљ, још амбициознији од свога брата, коначно спречи папског делегата да обави своју мисију међу Србима. У међувремену Стефан, видећи Мађарску, Вукановог савезника, тако ослабљеног унутрашњим борбама, удари снажно противу Вукана и отера га чак до јадранске обале и поврати свој престо и све покрајине. Ово се збило 1204. године.

fac68805e4b8

Свети Сава мири браћу, уље на платну, Паја Јовановић

Ове четири године исцрпеле су и уназадиле Србију, упропастиле економију, смањиле становништво, ослабиле снагу, а поља остала необрађена. Због нереда, несигурности, глади, велики број Срба се отселио у стране земље.

У то време, сукоби међу браћом избијали су на све стране света као епидемија. Ово се није дешавало само у Србији и Мађарској, већ исто тако и у Бугарској и Византији. У Бугарској су три брата непрестано држала један другом нож под грлом: Асен, Петар и Јован. Прву двојицу поби трећи брат Јован, звани Кало Јован или Лепи Јован и сам себи присвоји титулу „цар Бугарске“. Најгоре од свих, прошла је Византија. Тамо су братоубилачке борбе довеле најзад царевину под јарам најнехуманијег освајача Цариграда. То су били латински крсташи четвртог крсташког рата.

У кратком размаку од двадесет година, шест царева се смењивало и ни један није умро природном смрћу. Хришћани престонице очекивали су Божју казну за све то, али не од хришћана Европе, већ од неверних Турака из Азије. Страшан удар дође, међутим, са Запада, а не са Истока. Дође као снежна олуја за време владавине цара Алексија трећег Анђела, таста српског Великог жупана Стефана, и продужи се за време кратких владавина његових наследника Алексија четвртог Анђела и Алексија петог Дукљанина. После једног неуспелог отпора, Алексије трећи побеже, а касније Алексија четвртог задавише латини, а Алексије Дукљанин, неустрашиви борац, као заробљеник, би бачен са куле сто педесет стопа високе. После тога, ови, нажалост крштени људи, првога дана окупације светога града Источног хришћанства, измасакрирали су четири хиљаде хришћана, иако су, тобож, дошли да ослободе хришћане од исламског терора. Каква иронија! Они поробише и опљачкаше Цариград, покрадоше сваку кућу и оголише Свету Софију и друге цркве, не остављајући ни један златан сасуд, крст, одежду, икону или кандило. Њихови свештеници су грамзиво сакуплали ковчеге са моштима светаца, да би их однели у Рим. Званичне зграде и музеји убрзо су остали празни и голи. Проститутку са улице поставили су на патријаршијски престо у Светој Софији. Пошто су је обукли у патријаршијске одежде, наредили су јој да пева вулгарне песме. Злочине ових крсташа описали су неки западни историчари опширно са стидом, а грчки хроничар пише: „Французи су се понашали неупоредиво горе од Сарацена. Јер, када се град предао, неверници су најмање поштовали цркве и жене. Крвожедни и подивљали, заслепљени венецијански дужд Енрико Дандоло немилосрдно се светио Грцима, после грубог вређања. Тада папа Иноћентије, са великим задовољством посла свога латинског архиепископа да замени проститутку на престолу најузвишенијег православног патријарха на Истоку“.

Суочени са тешким приликама и Вукан и Стефан зажелеше да се заувек измире. Замолише свога најмлађег брата Саву, да, милости ради, дође са телом њиховог оца, да би успоставио мир међу њима.

Подивљали крсташи, међутим, без икаквих поштовања Божјих светиња под небом, упадаше често у Свету Гору са намером да краду, отимају, пљачкају и убијају. Они су угрозили мир и независност Свете Горе. Они заиста нису узалудно стигли са Запада на Исток. Тражили су злато, а губили су своје душе. Ослобођење Свете Земље било је само њихов изговор.

Тада је у Хиландару било већ две стотине монаха. Сава је размишљао и двоумио се. Ако их остави саме, бојао се да би због страха од крсташа могли да се разбегну. А ако би пак остао у Хиландару, мир међу браћом у Србији и јединство српског народа могу бити доведени у питање. Био је између две ватре и морао је да се одлучи. Због тога пожури у Испосницу да измоли савет од Бога.


ИЗМИРИТЕЉ

Сава одлучи да се врати у Србију. Учинио је то тешка срца. Двадесет година је прохујало од како се повукао од света и нашао духовни мир у Светој Гори. Иако страна земља, она му је прирасла за срце више од земље својих предака. Али он не беше човек који угађа себи, већ Богу. Имајући на уму Христове речи: „Благо онима који мир граде, јер ће се синовима Божјим назвати“ и обећање дато оцу да ће његово тело пренети у Србију, Сава прикупи сву снагу да поново гази узбурканим таласима света. Само за кратко време, мислио је он.

Када отворише Симеонову гробницу, осам година после смрти, нађоше његово тело цело, сачувано од трулежи. Сава позва неколико најпознатијих отаца Свете Горе да пођу са њим. Узеше ковчег са моштима и кренуше на напорни и далеки пут – за Србију.

Обавештен о овом, Велики жупан Стефан изађе на Грчку границу да сретне Саву. Пратили су га његови синови, рашки епископ са много свештенства, племства и државних великодостојника. Браћа падоше у наручје један другоме са нежним осећањем и сузама. Онда се Стефан поклони пред Савом и ковчегом свога оца, као и пред Савиним уваженим пратиоцима, изљуби им руке и замоли благослов. Светогорски оци, навикнути на скромност само међу собом, били су изненађени кад ту исту скромност видеше и међу српским великашима. Због тога су још од првог сусрета заволели Стефана, старијег брата њиховог путовође Саве. Гарда Великог жупана Стефана поступила је такође по примеру свога господара.

После краћег одмора кренуше у поворци са свештеницима, певајући побожне песме и праћени непрекидним звоњењем звона и кађењем. Успут се народ стално придруживао и певао од радости. Јер, гле, њихов некадашњи моћни господар и владар Немања, под којим су уживали мир и благостање, враћа им се сада као моћни светитељ, да би их заштитио узнемирене и осиромашене због братске неслоге и свађе. Сви су сада били испуњени надом и ишчекивањем добра. Премда је велики старац био телом мртав, он је као моћни светитељ, био жив и јачи сада него онда када их је оставио. Светитељи су увек јачи него краљеви и цареви. Осим тога, ту је био његов прекрасни син, Сава, о чијем су светачком животу и несебичном раду већ кружиле легенде кроз српски народ. Народ није знао коме више да укаже веће поштовање, оцу или сину. Они обојица долазе назад као Божји благослов и непроценљиво благо, да обогате земљу.

На капији Студенице поворку је дочекало свештенство да игуманом Дионисијем, кога је још Немања поставио на ту дужност. После заупокојене литургије, прослављено тело Светог Симеона сахрањено је у мермерној гробници, коју је он још за живота припремио, приликом градње Студенице. Принц Вукан, са својим синовима и унуцим био је такође присутан. Он је поздравио Саву са великим поштовањем, не као брата, већ као свога духовног оца и господара.

После краћег одмора Сава отпоче служење свечаних литургија сваког дана, са усрдним молитвама за покајање и јачу љубав међу браћом. На свакој служби је проповедао, опомињући, упозоравајући, поучавајући и тешећи велике и мале. Светогорски оци су му помагали у овим службама. Они су били одушевљени величином и лепотом мраморне цркве Студенице и очарани љубазношћу и гостопримством српских монаха и народа. По Савиној жељи, они су разговарали са српским монасима у свакој згодној прилици о светоме животу који води у спасење и вечни живот. У Студеници се задржаше до следеће славе – Светог Симеона.

У међувремену Сава је разговарао са својом браћом, Стефаном и Вуканом приватно. Биограф описује резултате тих разговора овако: „Кроз Савино присуство“, каже он, „два брата се ујединише у великој љубави.“ Слушајући светитеља, Вукан се осећао постиђеним, јер се огрешио о заповест свога оца. Он је уверавао, да побуна није била по његовој жељи, већ по наговору његових велможа. Тако престаде непријатељство међу браћом и завађени народ задржа их у успомени као помирену браћу, те наставише да живе у љубави.

Успостављени мир међу браћом био је још више учвршћен на дан славе Светог Симеона, када је свето миро поново почело да тече из тела светитељевог, ту, у Студеници, као некада у Хиландару. То је био плод Савиних непрекидних молитава: „О Господе, Спаситељу мој, скрушено Ти се молим, прослави овог свог светитеља на Западу, у његовој родној земљи, као што си га прославио на Истоку, у Светој Гори. Као што си га прославио у страној земљи, прослави га и у нашој рођеној. Нека би вера овога народа била ојачана Твојим чудом, а ови људи које сам довео са Истока, да се увере да смо и ми на Западу истинске слуге Свете Тројице. Са надом у Тебе ја сам довео ове људе. Немој ме изневерити у мојим очекивањима.“

Тако се Сава молио, и после молитве потече свето миро. Пријатан мирис испуни Велику цркву. Народ је био изненађен, а светогорски монаси почеше наглас славити Бога, исто као и у Хиландару, кад се први пут десило ово чудо. Народ, у запрепашћењу паде у цркви ничице. Стефан и Вукан, плачући загрлише један другога. Брзо донесоше болеснике да их помажу светим миром ради исцелења. Затим отпеваше хвалу Богу. Велико славље се наставило неколико дана, а народ је хитао са свих страна да види ово чудо и да хвали Господа и светог Симеона. Сви су се осећали као да су били изгубљена срца, па су га сада нашли.

После тога Светогорци зажелеше да се врате кући. И Сава је намеравао да се врати са њима, али га Стефан преклињаше да остане. „О, свети оче, немој нас оставити у овом часу, већ продужи боравак међу нама, да би успоставио мир и поредак Божјим законом у народу твоје отаџбине. Бог је послао тебе, ја у то верујем, да довршиш оно што наш часни отац не доврши. Ја ћу ти бити послушан као твој слуга.“ Сава се осећао немоћним да се супростави овом мудром апелу. Тако Светогорци напустише Студеницу без њега. Велики жупан и Сава, као и многи други, обдарише их богатим даровима. После овога, они се опростише и праћени почасном стражом до границе, одоше у Свету Гору. Тада је цео српски народ дубоко захваљивао Богу и Светом Сави.


ДЕЛА И РЕЧИ

У Србији, као и у Византији, цареви и краљеви који су подигли манастир, ако тако желе, имају право да наименују старешину тога манастира. Немања је то своје право користио у Студеници, својој главној задужбини. А записано је у повељи Студенице, да то право припада и његовом наследнику. Користећи ово право, Стефан наименова архимандрита Саву за старешину Студенице, не само зато што је он био најдостојнији за тај положај, већ вероватно, што је тиме желео да га што више веже за Србију. Сава преболевши носталгију за Светом Гором баци се свом снагом на посао. Нова околина постаде му врло брзо домаћа и присна.

Пре свега, мора да је био одушевљен ненадмашном лепотом беле мраморне цркве у вечито зеленој јеловој шуми. Он је ту цркву сада први пут видео, јер ју је Немања подигао неколико година по његовом одласку из Србије, а у Светој Гори таква црква није постојала. Студеница је била већа и виша од Хиландара, мешавина византијско-далматинског стила. Поред тога, Немања је завештао многа имања, што је омогућавало духовни и економски развој манастира и издржавање великог братства. И најзад, што је најважније, ту са њим беше и његов свети отац, духовно живи, који је чинио чуда, и са љубављу пратио Савин рад, упућивао га и помагао из другога света. Бела црква стајаше пред њим као прекрасно живо тело, које је дисало духом и светошћу светог Симеона. Присуство оца, дочараваше му присуство целе Свете Горе.

Hilandarski-tipikСава одмах заведе у Студеници хиландарски Типик са малим изменама. Он привуче велики број искушеника, како српских племића, тако и оних из сељачког сталежа, који су желели да живе монашким животом. Задржао је у Студеници неколико угледних светогорских отаца, да би му помагали у припреми нових генерација монаха, да поучавају, исповедају, пишу и преписују књиге, да живопишу цркве и сликају иконе. Прописао је, такође, правило живота за све становнике манастира, госте и посетиоце. То није дисциплина касарне, већ поредак праве Божје духовне породице. Средио је манастирску економију и развио производњу. Вина, меда, рибе и стоке било је довољно не само да би се храниле стотине монаха, него и за хиљаде поклоника, ученика, посетилаца и болесника. Тако Студеница постаде најчувенија светиња целе нације. Ништа на свету не може да тако неодољиво привуче људске душе као истинска светиња. Народ је из свих крајева државе хрлио Студеници да се Богу моли, да учи, да тражи опроштај грехова и лека болестима, да види монаха-принца Саву, да присуствује његовим продуховљеним литургијама, да чује његове речи, да прими свето причешће и благослов из његових руку и да буду помазани миром светог Симеона. Многи додјоше, такође, да виде нешто што је сасвим необично, како чек и богати могу да уђу у царство небеско.

Сава је морао да обезбеди храну и преноћиште свима посетиоцима, поред духовне хране коју је морао да им припрема и даје. Ово је он чинио тихо као монах, а послушно као слуга.

Дозидао је још зграда око манастира за монахе и њихове радионице, као и за смештај народа. Подиже, такође и неколико мањих цркава у брдима и виноградима удаљеним од манастира, за потребе монаха који ту раде као и за оближње становништво. Уз ове црквице биле су и зграде за становање монаха, за смештај и оставу. Нажалост, највећи део ових зграда је данас у рушевинама, услед вековне тиранске владавине.

studenica01-httppanoramatravel.rs

Студеница

Тако Сава прво обнови своју резиденцију, уредивши је пристојно, по апостолском савету (1. Тим. 3,45), па онда одатле, из Студенице као зрачног центра, он разви делатност кроз целу земљу, до најудаљенијих крајева Србије. Ишао је као сејач који сеје добро семе по душама људским. Проповедао је јеванђеље Христово. Другим речима, учио је правој вери, правим осећањима, правилном делању. Једном речју, учио је правом путу који води у царство небеско. Позвао је људе на покајање. Објашњавао је да је грех једини зид између човека и Бога, између човека и његове среће. Опомињао је свакога да уклони тај зид да би могао видети светлост и да ужива у срећи. Он је учио народ како да се моли и како да пости, како да се чисти и буде дарежљив. Наглашавао је важност крштења, светог причешћа и других великих тајни, потребних за очишћење, исхрану и учвршћивање душе и тела. Упозоравао је на јеретике (богумиле), који су ускраћивали, и латине, који су нејеванђелски давали ове свете тајне. Неке паганске обичаје заменио је лепим хришћанским, проширио законе и одредбе Православне цркве, тумачио народу Свето Писмо кроз библијске приче и износио учење и дивне примере хришћанских светитеља и мученика. Он је описивао народу живот светогорских монаха и њихове надчовечанске напоре ради спасења душе и задобијање Христове љубави. Никада није пропустио да помене свога оца, Светог Симеона и Божје чудо кроз њега. Он је наставио да гради цркве од камена и дрвета. На неким местима поставио је дрвене крстове уместо цркава.

У Савиној личности народ је осећао свога правог и истинског пријатеља и пастира. Он га је слушао и следио без поговора, јер је видео да он живи онако како проповеда. „Народ се хранио његовим речима као медом.“ Свет је волео његову скромност и искреност. Он је залазио у прост народ као међу своје, али са апостолским ауторитетом. Шта више, Бог га је, као свога изасланика обдарио даром чудотворства које он чињаше над болеснима, кроз молитву за њих. За Саву се заиста може рећи: „Појавио се велики светионик у српској земљи пуној таме, незнања и сметености„.


ЈОШ ЈЕДНА ИСПОСНИЦА

Ако желиш да видиш најчудније место које припада Студеници, али је ван ње, треба да пођеш северно од манастира, кроз предео звани „Немањина кула„. Иде се уз брзу жуборну реку Студеницу. На левој страни видећеш извор и каменолом белог мермера, који је Немања употребљавао за зидање своје Велике цркве. Мало даље, идући кроз шуму, моћи ћеш да свратиш на обалу реке да се напијеш освежавајуће минералне воде, која је веома лековита. После отприлике једног сата хода, пређи реку преко једног узаног дрвеног моста и скрени лево, а затим узбрдо. Проћићеш најпре кроз предео са необично малим дрвећем, док не дођеш до границе светог земљишта са необично густом и лепом шумом, где је дрвеће поштеђено секире и где би било проклетство јести месо. Тако је правило Светог Саве – свако ће ти тако рећи. Та шума и земља припадају Савиној Кући тишине (Испосници). Иди још један сат кроз шуму, док се пред тобом не укаже чаробна зелена долина. Пређеш мали, сребрнасти поточић и ту си, у Доњој испосници, одакле мораш да се пењеш отприлике још пола сата, док не стигнеш до Горње испоснице. У Доњој испосници ће те дочекати два до три монаха из братства Студенице. У њиховој једноставној кући, показаће ти малу капелу, у којој они строго практикују молитвено правило које је прописао Свети Сава. Братија ће те примити веома љубазно, али ће ти само један од њих одговарати на питања. А на питања, која су исувише лична и световна нећеш уопште добити одговор. Јер, молитвена тишина је њихова атмосфера.

Sveti Sava 5Сада идеш узбрдо кроз борову шуму и убрзо ћеш се наћи изнад провалије. На десној страни стоји високи зид једноставне стене, кроз коју је просечен пролаз и на неким местима није шири од пола метра. На левој страни, видећеш готово вертикалну падину, покривену стенама великим као и колибе, побацане у нереду као да су их неки џинови разбацали у међусобној борби. На дну ове фантастичне панораме тече Студеница, не жуборећи, већ грмећи. Посетиоци са слабим нервима враћају се назад, да би избегли несвестицу и губитак стабилности. На крају, дођеш до узаног полукружног отвора, и наћи ћеш Испосницу Светога Саве, његову Кућу тишине. Као ластино гнездо прилепљено за стену стоји конструкција од камена и храстових греда, сада скоро у распадању. Изнад зграде налази се бунар са врло мало воде, која се носи болесницима. Бунар се зове каца.

Ко је икада могао замислити да би краљевски син изабрао тако страшну литицу за своје пребивалиште радије него дворски живот? Сава је то изабрао за своје привремено повлачење у самоћу, док је био у Србији, исто као што је употребљавао Испосницу у Кареји, док је био у Светој Гори. Он је ово практиковао не само док је био монах или старешина манастира, већ и касније, кад је био архиепископ. Занемаривао је своје тело да би дух господарио над њим. Он је своме телу ускраћивао готово све, што му је природно било потребно. Духовни резервоар је морао бити обновљен, а Испосница му је најбоље служила за обнову духовне снаге. Он је био сувише дуго и много у народу, путујући, проповедајући, слушајући, поправљејући, радећи, зидајући, заиста претерано много са народом и природом. Потребан му је био директан и неузнемираван додир са Богом, додир његовог духа са Божјим Духом. Сваки љубавник воли самоћу. Савина љубав за Христа терала га је у самоћу. И шта је све он чинио у својој усамљености, само је Богу познато. Претпостављамо да је ту поступао исто као и у својој првој Испосници у Кареји. Другим речима, он је настојао да замени свој живот и мисли Христовим, следујући речи Апостола: „Ја не живим, већ Христос живи у мени.“ (Гал.2,20). Живети у Христу, мислити као Христос, имати љубав Христову, чинити вољу Христа Бога, то значи бити као Христос у сваком погледу. Ово је био циљ свих подвига пустињских отаца на Истоку. Нема сумње да је то био и Савин циљ у његовом месту тишине.

Тешко је претпоставити да се Сава повлачио у Испосницу сваког поста, као што су чинили велики испосници у пустињи, већ је свакако ишао према приликама. У Србији, он није могао бити обичан пустињак. Бог га је послао да ради у народу и за народ. У њему су се срели Исток и Запад у пуној хармонији. Био је наклоњен дубоком размишљању као источњак, а енергичан у акцији као западњак. Обе ове особине или таленте он је развијао до савршенства. У суштини, међутим, ту је лежала велика духовна снага, употребљена једном за један, а други пут за други циљ.

После извесног времена проведеног у Испосници, Сава се , препорођен, као и обично, враћа у Студеницу, да обрадује и учврсти целокупно братство својим присуством. Тада је поново полазио на своја уобичајена путовања по целој земљи, да као и раније проповеда, учи, зида и ради међу Србима.

Такав је био Савин живот из године у годину, док једнога дана не оде своме брату Великом жупану Стефану са предлогом да сазидају нови велики манастир у месту званом Жича. У том тренутку он је имао неке далекосежне планове, које је само делимично поверио своме брату. Ови планови су дошли као узгредни плод Савине медитације у Испосници. Стефан, будући убеђен Савиним аргументима, радо је пристао да сазида лично свој манастир.


ПОБЕДА БЕЗ МАЧА

У оно време, много брже но у наше, владари су врло лако мењали пријатељство за непријатељство. Савина главна жеља беше да озари свој народ правом вером и да га спасе немарности и греха. Иако је био потпомаган од неколицине ученика из Хиландара и Студенице, Савино је време у потпуности било испуњено радом. Поред тога, он је често био приморан да преузме на себе неугодне послове свога брата, Великог жупана.

Једном приликом врло озбиљна опасност је угрозила опстанак српске земље. Неки принц Стрез, који је себе звао севастократор, запрети оружаним нападом на Србију. Све очи су биле упрте у Саву да он отклони ову беду. И заиста, уместо војске, он оде сам да се са својом пастирском вештином супростави непријатељској, разјареној војсци.

Ко је био тај Стрез? Рођак и вазал бугарског цара Калојана. Његово војводство бејаше југоисточно од Вардара. Он је био опасна и безобзирна особа. Његове амбиције су биле веће од памети и поштења. Али, све дотле док је грозни краљ Калојан био жив, он се није усудио да покуша ма шта противу њега.

Међутим, чим је Калојан у опсади Солуна изгубио живот, Стрез подиже буну против Борила, нећака и наследника Калојановог. Ударивши брзо и изненада, он покори скоро половину бугарског царства. Српски жупан беше у помоћи Стрезу у његовим напорима. Краљ Борил је у неколико наврата молио Стефана да ускрати своју помоћ побуњеном кнезу. Стефан је, међутим, вероватно рачунао да би Стрез могао бити мање опасан непријатељ од Борила. Тако, чак и задњи Борилов оштри захтев за изручење Стреза од стране Стефана, „да буде спаљен или исечен на комаде„, остаде без успеха. Јер, Стрез је преклињао Стефана да га не остави, обећавајући му, по слабости свога карактера, много више но што је био у стању да учини. Уместо да поступи по жељи бугарског краља, Стефан направи савез са Стрезом, узимајући га као вазала под своју заштиту. Обојица су се заветовали на међусобну верност, заклињући се са рукама на Светом Писму, да ће бити као права браћа. Борило није био у стању да се бори противу Стефана и Стреза, јер између осталог, он претрпе тежак пораз од латинског цара Хенриха код Пловдива. (1208. г.)

У то време, међутим, женидба је помагала онде, где ништа друго не може. Побеђени краљ Бугарске даде девојку из своје фамилије за жену латинском цару. Тако, дојучерашњи непријатељ, постаде пријатељ и ратни савезник. Њиховим удруженим снагама, они окупираше Србију и дођоше скоро до Ниша. И баш тада се догоди чудна и неочекивана ствар, која окрете ситуацију наопако. Једне ноћи, бугарска и латинска војска видеше у ваздуху натприродну појаву Светога Симеона, како им прети љутито. Дрхтећи од страха, војске се повукоше у журном маршу према својим земљама.

Неко време после тога, савезници покушаше да подмите Стреза и да га покрену против Стефана. Обећаше му да ће признати све територије које је отео од Срба. Стрезов лабилни карактер није се могао одупрети овој ласкавој понуди. Он пристаде, прикупи силну војску и припреми се за изненадни напад на Србију.

Стефан бејаше извештен о злој намери овог преваранта. Он посла Стрезу поруку са упозорењем, а потом посла и неколико својих представника да то понове. То учини и по трећи пут, али Стрез остаде упорно при своме. Најзад, Срби такође мобилисаше војску да бране своју земљу.

Тада се Сава понуди да лично оде и упозори Стреза у име Христа. Са пристанком свога брата, он оде са неколико пратилаца у Просек, резиденцију принца издајника. Просек не бејаше ни град ни село, већ узана клисура између високих стена кроз које тече Вардар. На стени високој преко четири стотине метара, Стрез је подигао тврђаву у којој је живео. Тамо је такође било и позориште, дозидано уз његову резиденцију, као и пространа тераса, која је висила над реком. Ту је он проводио нитковски живот у незасићености и пијанству са друштвом себи равним. Стално је дражао један број затвореника иза браве и често чинио грозне злочине над њима да би разонодио своје пријатеље за време оргијања. Наиме, та сатанска игра се састојала у томе, да се несрећни затвореник баца са терасе доле у реку. У намери да засмеје своје друштво, он је несрећној баченој жртви добацивао, вичући: „Пази да ти се ћурак не покваси„. Стефан је слушао за грозне злочине свога штићеника и оштро га је укоравао, али узалуд.

Сада дакле, таквом човеку дошао је Сава, као миротворац. Испред тврђаве, Сава угледа моћну војску. Стрез, међутим, прими Саву са свим поштовањем и лажним пријатељством. Сава је најпре отпочео тихим, мирољубивим тоном, говорећи Стрезу о хришћанској љубави и вери, којој смо се сви заветовали кроз крштење, затим му говораше о поштењу и искрености хришћанских владара у односу једног према другом, о страховима рата и крвопролићу међу хришћанима, о Стефановој великој жељи да живи у миру са својим побуњеним суседом и тако даље. Но, све то беше узалуд. Што је Светац више убеђивао Стреза, то су све више најближи сарадници били незаинтересовани, па чак и љути. Он није навикао на љубазне речи, већ једино на ласкање или клевете. Можда би укротитељ лавова са камџијом у руци имао више успеха са таквим отпадником но Свети Сава. На крају разговора, Сава промени начин разговора и запрети Божјом казном и правдом одметника због гажења уговора и крвопролића. Ове претеће речи утишаше Стреза, али ипак не промени своју одлуку. Тако Сава напусти тврђаву и оде у свој шатор ван Просека.

Била је тамна ноћ. Сава се, као и обично, повуче на молитву. Што је немогуће људима, Богу је могуће. Он се мољаше сатима без престанка. И, гле чуда! После поноћи дође глас да је Стрез мртав. Умирући у свом дворцу, он је викао: „Брзо доведи ми Саву. Младић кога посла Сава, прободе ми срце мачем. Саво, Саво, пожури!“ Наравно, сви трезвени у дворцу су знали да то није младић кога је Сава послао, већ анђео Божји. Чим се сазнало о смрти овог тиранина, војска се растури и војни логор опусте.

Сава се врати кући тужан и замишљен, јер, иако је спасао земљу, није успео да Стреза побуди на покајање, да би спасао његову душу. Тако, настаде сада чудна сцена: Стефан грљаше свога брата, плачући од радости и захвалности, а Сава беше нем од жалости за губитком једне душе! После овога, Сава стаде пред српске војсковође и војнике и одржа им говор, у коме рече: „Чујте и пазите, браћо. Господ нас је избавио без икаквог оружја, коња и људске снаге, усмрћујући нашег противника. Да, сам Господ је све то учинио посредством Пресвете Богородице и нашег оца Светог Симеона. Све се ово Стрезу догодило због његових превара и немања страха Божјега. Према томе, будите разумни и украсите свој живот поштовањем свемогућег Бога, који непрестано гледа одозго и види наша добра и рђава дела. Не ратујте, изузев у одбрани Божје правде. Неће вас никада задесити никакво зло, ако сте решени и спремни да испуњавате вољу Божју, у кога никада не престаните да полажете наду.

После тога, Србија је имала мир за много година, захваљујући Светом Сави. И Сава са Стефаном отпоче зидање Жиче.


РАДНИК И ЧУДОТВОРАЦ

Ради више него што се од тебе очекује и нећеш требати никакву личну препоруку. Ово је једна америчка пословица при раду и другим приликама практичног живота. „Примљени дар Божји, он је умножио„, каже стари Савин биограф. Другим речима, будући да је био само јеромонах, а не епископ, он је урадио много више него што би други учинили у његовом чину.

Отклонивши опасност која је претила Србији од бездушног непријатеља кнеза Стреза, Сава се повукао у Студеницу да настави свој неуморни рад. Мир је користио за писање. Припремио је књигу „Живот Светога Симеона„, књигу велике историјске вредности, прожетом топлом синовском љубављу. Затим је писао посланице бретству Хиландара, многа писма свештеницима и световњацима, опомињући их, исправљајући или упућујући их. Писао је и српским принчевима у Далмацији и Дукљи упозоравајући их на латинску пропаганду, и онима у Херцеговини и Босни, упозоравајући их на опасност од богумила, дакле, на опасност од обе ове јереси, које су биле активне у поткопавању православља на Балкану. Поред ових активности у писању он је продужио да припрема монахе за мисионарски рад, а једне за парохијску службу. Он је прикупљао сеоске дечаке недељама и учио их да читају свете књиге и да пишу и певају у цркви. Уз то, продужио је да путује кроз народ, учећи га, проповедајући и мирећи. Поред свих ових обавеза, он није престао са градњом Жиче.

zica

Манастир Жича

Као што смо раније рекли, Стефан је радо прихватио Савин предлог за подизање Жиче. Вероватно Сава није рекао Стефану све разлоге за зидање овако великог манастира равног Студеници. Један разлог је свакако довољан. „Знаш,“ рече млађи брат старијем, „како је наш отац сазидао Студеницу, која је духовни центар, понос и украс наше земље. Познато ти је и то, да је он као Велики жупан, поред Студенице зидао и многе друге дивне цркве на српском тлу да би осветио и просветио народ, учећи га закону Божјем. Не би било добро да ти, као Велики жупан живиш и умреш, а не оставиш потомству макар једну велику задужбину. Шта више, твоја земља је помоћу Божјом и молитвама Светог Симеона много проширена. Сама пак Студеница није довољна за духовне потребе наше велике земље. Нама је преко потребан још један центар. Поред свега, ти дугујеш Богу велику благодарност за сву помоћ и успех у рату и миру. Сазидај, дакле, Жичу као видљиви доказ своје захвалности Свемогућем„.

Стефан још не беше припремљен да схвати све планове које Сава имаше у својој замисли у вези са Жичом. Он би се уплашио да му је Сава испричао и дочарао слику Српске независне цркве и Жиче, као седишта српског архиепископа и као српске светиње, у којој будући српски краљеви треба да буду крунисани од поглавара Српске цркве. Са свом својом мудрошћу, побожношћу и одважношћу, Стефан би се ипак изгубио у таквим грандиозним плановима, јединственим у православном свету ван Цариграда, верујући да је то неостварљиво. „Такви планови би више него сигурно узбудили и погордили српске суседе.“ Стефан би, можда, на њих одговорио. Сава је све то знао, па је зато опрезно наставио, рачунајући на Бога и на време. Саму идеју за зидање своје цркве задужбине, Стефан је прихватио без оклевања. За спровођење тога у дело он је дао Сави средства и потпуно одрешене руке, да сам изабере место за нову цркву, да направи планове и запосли способне каменоресце, пошто никада раније није подизао цркве. Утолико више је веровео да је Сава високо квалификован за такав посао.

Сава је изабрао место на десној страни Ибра, у који се улива Студеница, као што се он, Ибар, улива у Западну Мораву. Тамо на узвишици, у близини ушћа реке Ибра подиже се Жича по Савиној жељи. Она лежи у правом центру Шумадије, на пољани опкољеној шумовитим планинама и са много лакшим прилазом од Студенице.

Сава је зидао Жичу са одушевљењем као некада Хиландар, али сада са много више искуства. Он сакупи најбоље занатлије и мајсторе – каменоресце, коваче и дрводеље, дуборесце из Солуна и са грчких острва. Желео је да оствари најбоље међу најбољим. Он је лично помагао колико год је могао, како својим саветима, тако и рукама, а нарочито својим усрдним молитвама. И милостиви Бог је одговарао на његове молитве чудима.

Једном, Велики жупан дође да види шта му брат ради. Ту се задеси један парализован болесник кога су донели да проси милостињу. Видећи тако беспомоћног човека, Сава се сажали. Он му не даде златнике већ га узе у своје руке и, уз помоћ својих ученика, унесе га у цркву, можда у малу цркву Светих Апостола, коју је он на брзину сазидао пре него што је почео са зидањем велике цркве. Својом одеждом он покри болесника. Било је вече. Он остаде сам са парализованим. Онда, нанешен над болесником на поду, Сава отпоче да се моли и плаче и настави, молећи се и плачући, све до јутра. Пред свануће, када се монаси обично скупљају пред црквом, Сава викну одузетоме:“У име Господа Исуса Христа, говорим ти, сине мој, устани и ходај!“ И, одједном, одузети устаде и пође. Сава потом отвори врата од цркве и пусти човека да иде исцељен и радостан. Монаси и народ се дивљаху, славећи Бога.

Вест о овом чуду разгласи разгласи се као ватра кроз целу земљу. Ништа на свету не ускомеша народ тако силно као чудо. Последица овога беше, да болесни похрлише одасвуда у Жичу и Сава настави да их исцељује помоћу молитве, полажући на њих руке и миропомажући их.

Тако Господ прослави свога славопојца и његов рад, а Жича поста веома чувена кроз Светог Саву чак и пре свога завршетка.


УСАМЉЕНОСТ СВЕТИТЕЉА

Постоје две изреке, често понављане у духовним вежбама: „Стојећи пред Господом“ и „Тражећи лице Господа„. Светогорски монах је учен од почетка да ова два правила оствари сталним вежбањем у своме личном животу. Према томе, сваки савестан монах не жели да напушта Свету Гору, да се не би утопио у узбурканим водама света. Не зато што он мрзи свет, већ зато што не жели да пренебрегне и прекрши правило у стајању пред Господом, тражећи лице Његово. Чак и они који су били приморавани од царева и народа да постану архиепископи и патријарси, супростављали су се све док су могли, а када би најзад, морали да оду, одлазили су тужна и тешка срца. Они су се осећали као Свети Арсеније Велики, који каже: „Бог зна да ја волим људе, али не могу бити истовремено и са Богом и са људима.

Наш српски светитељ је одбијао пуних двадесет година да се сложи са вапајима својих родитеља и браће да се врати из Свете Горе у Србију. Само кад је био приморан тешким приликама и потстакнут визијом свога оца у Испосници, он је решио да оде у своју рођену земљу и то само на кратко време, са намером да се врати назад, чим буде могао. Ипак, он остаде у Србији десет година. Иако је ово време испунио корисним и богоугодним радом на задовољство свих, осим себе лично, ипак чежња за Светом Гором није га никад напустила. Његово повлачење у Горњу испосницу могло је само да ублажи ову чежњу, али никако да је отклони. Као и сви светитељи, он се осећао усамљеним у светском метежу и могао би поновити речи Псалмопевца: „Ја сам постао непознат међу својом браћом, и странац међу децом своје матере“ (Пс. 69,8). Веома је познато правило да су највећи светитељи имали највеће унутарње борбе, у току којих су понекад падали у малодушност, као што чак и апостоли сведоче за саме себе (2.Кор.12,7-9). Духовник у оваквим моментима, будући свестан да му људи не могу помоћи, жели самоћу. Што је већа дела чинио, већа признања добијао, он се осећа све више усамљеним. Свет је, изгледа, био препрека између Бога и њега. „Сећајући се свога првог крстоносног живота у Светој Гори, он се сада осећао очајним и изгубљеним.“ Према томе, одлучи да иде.

ikone-drvo-duborez-sveti-sava-featured

Свети Сава, дуборез

Неки од модерних историчара наговештавају да је Сава напустио Србију због несугласица по неким важним проблемима са својим братом. Конкретно, Стефан се развео од своје прве жене Евдокије, ћерке цара Алексија Анђела, и чисто из политичких разлога оженио Аном, унуком венецијанског војводе Енриха Дондола. Ова жена, кажу, беше велика римокатолкиња, а поред тога и амбициозна. Она је желела да њен муж буде краљ, а Срби да приме римокатоличку веру. Њена отаџбина, Венецијанска Република, можда је била посредник у овој ствари, коју је она предложила папи, који је у то доба држао монопол краљевских круна. У то време, папа беше Хонориус ИИИ. Стефан је без сумње био у очајној ситуацији, јер два католичка краља, Енрико латински и Андрија мађарски били су у савезу против њега. Ово, разуме се, није било без благослова Рима. У тој опасној ситуацији, Стефан сада, прихватајући план своје жене, шаље делегацију папи, док је он лично пожурио да се сретне са краљем Андријом. Оба су краља већ била кренула са војскама против Србије. Стефан срете Андрију у Равни (Ћуприја). Било је чудновато, како је српски жупан дошао до споразума са мађарским краљем, па чак постао и присни пријатељ са њим. Он није уступио ништа, и није изгубио ништа… Шта више, Андрија обећа да ће интервенисати код латинског краља Енрика, да остави Србију на миру. И тако се Срби и Мађари разиђу као пријатељи. Енрико, добивши поруку од Андрије, врати се кући љут и увређен. У међувремену, папа посла Стефану круну, којом је требало да буде крунисан као римокатолички краљ. Али, ово никада не беше остварено. Сава се својом моћи супростави и осујети перфидни план жене свога брата, и устаде у одбрану Православља, као јединог истинског начина спасења за српски народ и његову слободу. Учини дакле исто што је учинио његов отац, кад је из истих разлога одбацио своје крштење из детињства и поново се крстио у православној цркви.

Због свега овога, Сава је дошао у оштар сукоб са двором свога брата, те напусти Србију. Тако, дакле, тврде неки нови историчари. Најстарији биографи Светог Саве, међутим, ни најмање не помињу рђаве односе између два брата. Они, напротив, описују веома дирљив растанак између два брата. Али ипак, можда су историчари у праву.

У намери да отпутује, Сава је све прво дотерао у ред. У Жичи је покрио Велику цркву. У Студеници, упозорио браћу да држе Правило и да живе у љубави и страху Божјем. Сава је плакао на гробу свога оца, молећи његову заштиту за себе лично и за српски народ. Онда оде у Рас да би се опростио од Великог жупана, свога брата. Стефан је гласно плакао и молио брата да остане. „Осећао је као да се растаје са својом душом.“ Сава га је тешио говорећи: „Ако Бог хоће, ја ћу, можда, опет доћи к теби.“ Тада му Стефан даде доста новаца за потребе и доброчинства, отпрати га до грчке границе и врати се кући јако тужан.

Сава, међутим, остављајући тугу по страни, нађе радост. Јер, у Светој Гори беше примљен са великом радошћу, не само од браће Хиландараца, већ и од стране друге братије Свете Горе, који пожурише да га виде.

У Хиландару Сава не оста дуго. После прегледа манастира, видевши шта је у његовом отсуству било урађено и после молитве и разговора са игуманом и братијом, тешећи и хвалећи их све, он оде у Испосницу, његову прву кућу тишине у Кареји. Тамо се није осећао усамљеним. Јер, тамо је стајао пред Господом, тражећи лице Његово. Тамо је он наставио са својим уобичајеним духовним радом. Али је и овога пута учинио много и на другим плановима, као што ћемо видети.


ПРОНАЛАЗАЧ ПУТА У ДИВЉИНИ

Било би немогуће волети Бога, ако не би знали да „Он воли нас као први.“ Мислећи о себи и своме животу, Сава је у самоћи морао открити да га Бог стварно воли. Ово сазнање из личног искуства учинило је да је и његова душа горела љубављу према Богу. Сву своју љубав он је посветио једино Њему. Медјутим, таква сконцентрисаност и хармонија били су овога пута нарушавани сећањем на Србију. Он се није могао бранити од тих мисли. У тој тишини Испоснице као изненадни поветарац долазиле су му однекуда мисли о Србији, шапућући: „Ако ме волиш, помози мој српски народ. Продужи да му помажеш мени за љубав. Ја сам с тобом.“ Ово није било први пут да је усамљеник имао визије и чуо гласове из другог света. Сава је имао искуство да распознаје духове. Он је био сигуран да му ти говори Бог, а не зао дух. Узалуд је можда понављао Мојсијеве речи: „Зар нигде не нађох пажњу код Тебе, те сада товариш на мене терет целог Твог народа? Да ли сам га напустио, да ми кажеш. Носи их Ти на својим леђима као нежни Отац.“ Велике душе су имале обичај да говоре са Богом с великом храбришћу. Тако псалмопевац виче: „Пробуди се, зашто спаваш, о Господе? Устани, не одбаци нас заувек!“ (Пс.44,23).

Хтео или не, Сава поче да анализира српску ситуацију. Чинећи то, он је врло јасно сагледао све негативне силе, које су се устремиле да разруше његове позитивне напоре и утицај. Прва претећа опасност беше римокатоличка црква, а друга богумилска јерес. Свака од њих била је довољна да уништи Православни карактер српског народа, ако се не заустави на време.

Папска се црква удаљила од хришћанских догми, јасно формулисамих од стране апостола и седам Васељенских сабора. Она је убацила у Симбол вере погрешну реченицу о Светом Духу. Разводнила је стриктност хришћанске етике лабавим моралним доктринама. Одредила је целибат (неженство) за сва свештена лица, супротно факту да су апостол Петар од Дванаесторице и многи други од Седамдесеторице апостола били жењени људи.

Она је дигла папу, како у црквеној, тако и у световној власти, на степен апсолутног диктатора. Таква, полу-религијска и полу-војна организација није се либила никаквих средстава да би постигла власт. Много жељени циљ папи, за више од хиљаду година бејаше да, било крстом или мачем, доведе балканске народе под послушност Риму. Српски Православни народ био је кроз овај период први бедем противу таквог агресивног циља.

У Савино време, Православни Балкан је био у канџама латинизма више него икада пре. Четврти крсташки рат поведен је са папиним благословом, не да се ослободи Јерусалим, већ да се поробе хришћани у Цариграду. Римски патријарх беше постављен у главном граду превославних хришћана, а други у Бугарској, за време Калојана. Латинско царство било је успостављено у Солуну, а друго у Грчкој. Римокатолички краљеви на северу, често су били наговарани од Ватикана да нападају и одвоје Србију, како би је могли романизирати. Сада, шта Велики жупан може сам да учини? И колико дуго може српски народ да се супротставља свим овим надмоћнијим непријатељима без јаке, организоване Православне цркве? Свака Православна нација имала је духовну главу изузев Срба. Васељенски патријарх је живео у избеглиштву, у Азији. Стефан стајаше сам као световни владар, без снажног црквеног ауторитета, који би га подржавао. Он неће моћи да одоли овом притиску сам, без српског архиепископа и независне народне цркве и народних свештеника.

Друга претећа сила, не спољна, већ унутрашња, беше богумилска јерес. Они су запретили не само растурањем цркве већ и државе. Раслабљени у теологији, они бејаху врло крути у моралу. По њиховој манихејској теорији, Бог је створио само пет духова, а ђаво је створио материју, материјална тела и материјални свет. Према томе све су материјалне ствари зле, од злога створене и као таквих их се треба клонити. Они су се потпуно уздржавали од употребе меса, вина и женидбе. Одбацили су Стари Завет и читали само Нови и Псалме. Такође су одбацивали црквену јерархију, крштење, свето причешће и све остале свете тајне, поштовање црквених зграда, икона, крстова, светих моштију, литургије, чуда, црквене каноне и црквене законе. Будући везано за материју, све је ово дошло од ђавола. Међутим, они су завели народне масе аскетизмом, који је поштован на Истоку од искони. Колевка њихова беше Азија. Истерани отуда, они се појавише у Тракији у Бугарској. У овој последњој, њихов вођа беше неки поп Богумил, по коме је цео покрет добио назив „богумили“. Прогањани по Бугарској, они пређоше у централну Србију. А кад их је Немања протерао, они се настанише у Босни. Тамо пустише своје корене дубоко, извршивши реформу свога учења и организације (дозволише употребу меса, вина и женидбе, зидаху манастире и посташе патриоти). Једно време су били тако популарни, да су бројни принчеви у Босни (Кулин Бан) и Херцеговини (принц Косача) постали њихове присталице и заступници, заједно са бројним племићима и чак неким романским епископима. Папа нареди крсташима да се дигну противу њих са дивљачким мучењем, прво у Босни, а касније у јужној Француској (Патарен, Албигенсионс). Али упркос овим страшним гоњењима, они су се одржали више векова.

Сава је сматрао да насиље није начин да се богумили победе већ да то треба чинити убеђивањем. Претпостављамо да је ово била једина тачка у којој се он не би сложио са својим оцем Немањом.

Али, ко би наговорио и научио богумиле да се врате у праву веру? Свакако не двојица грчких епископа у Србији, а још мање њихови лакоми свештеници. Сава је увидео, да је како за борбу против насртаја римокатоличке цркве тако и против богумила, његовом народу потребна чврсто организована национална независна црква са архиепископом и добро школованим свештенством српског порекла.

Такве су мисли обузимале Саву у његовој Испосници. Исто тако, а можда и више, Сава је био узнемирен нередима у Православљу. Бугарска се непрекидно колебала између римокатоличке и Православне цркве. Бугарски цар је већ признао папу, те је и сам прешао у римокатоличку веру. Црква у Цариграду, услед латинске окупације града, била је подељена у три административна центра. Пуноправни, законити патријарх је био у Никеји, у Азији. Трапезунтско царство је имало свог црквеног поглавара, а западно Епирско царство је признавало охридског архиепископа. Православни патријархати у Азији и Африци били су под влашћу мухамеданских султана. Цркве у Румунији и Русији бејаху у хаотичном, прелазном стању, без сарадње. Једном речју, било је свуда више него жалосно стање.

Видећи очајну ситуацију Православне цркве као целине, Сава са тугом преклињаше Бога да му каже прави пут за уједињење Православног света и сарадњу духовних вођа раздељене Цркве.

Тражилац пута био је, дакле и проналазач пута.


ПРИЧА О ЧУДНИМ ДОГАЂАЈИМА

Saint_Sava_Patrijarsia

Свети Сава, фреска, Пећка патријаршија

У хришћанској цркви, заједница светитеља била је одувек схваћена у универзалном смислу као заједница видљиве и невидљиве Цркве. Светитељи у телу верују у Христа, а светитељи у другом свету очевици су славе Његове. Разлика између њих није у врсти, већ у степену визије и силе.

Свети Симеон, као монах на земљи, бејаше духовни син Савин, али после своје смрти и прослављања, када је сврстан са светитељима у небеској Цркви, он постаде духовни отац и заштитник духа Савиног. Физички однос у физичком свету се не мења, али када се два света узму у обзир, ови се односи мењају. Два главна доказа Симеоновог светитељства на небу била су: течење мира из његовог тела, исцељујућег уља, које је помогло многим болесницима, и чуда помоћу којих је он неколико пута спасао српски народ од опаких непријатеља. Чуда исцељења болесника миром које је истицало из његовог тела била су многобројна. Све док је Сава био у Србији, миро никада не престаде да тече. Али, чим Сава напусти Србију, нешто се догоди, што је протумачено знаком, да је душа Симеонова такође напустила Србију и отишла заједно са Савом.

Једнога дана, када је Сава био у Хиландару запослен као и обично, стражар са куле јави да се „група коњаника приближава манастиру са морске стране„. Брзо је наређено да звони нарочито звоно на узбуну, позивајући братију која су изван манастира да се повуку унутра и да затворе капије. Јер, у то доба, монаси на територији Пресвете Богородице живеше у сталном страху од морских разбојника, пљачкаша и убица. После издате наредбе о затварењу капија, братија стајаше у приправности и усрдно се мољаше. Онда, у немом страху чу се поново глас стражара, кога је братија са стрепњом очекивала. И гле чуда, учини им се да он говори српски са дошљацима преко зида. Мало затим чу се глас са куле: „Гласници Великог жупана. Отварајте капије!“ Тако, после страха и несигурности, настаде радост и благодарност Богу!

Српски коњаници уђоше на српско тле, на тле Хиландара. Одоше прво у цркву, праћени монасима и, после молитве, Сава их одведе у трпезарију. „Све је добро у Србији и Велики жупан шаље своје поздраве„, рекоше они и предаше Сави Стефаново писмо. У писму је стајало следеће: „После твог уваженог одласка, мој господар, наш отац Симеон, окрете своје лице од нас. Његово свето миро престаде да тече. Чуда исцељења, којима смо били снажени и тешени, од тада се нису више видела. Ми смо се много молили, апелујући на његово родитељско срце, али он не хтеде да нас чује. Да ли се ово догоди због наших греха, па се Бог наљути, или зато што ти ниси са нама, да нас очистиш од греха, ми не знамо. Зато те ја, твој недостојни брат, преклињем на моје сузе и буди милостив. Дођи к нама, вољени од Бога и нашега оца. Дођи, да се молиш са ауторитетом нашем оцу Симеону, да дозволи течење мира из његових светих моштију, помоћу Духа Светог као раније, и тако оснажи и обрадуј нас, његове слуге.

Овај дирљиви апел није ипак узбудио Саву много, као што се очекивало. Чак и када бејаше дечак од седамнаест година, он се није повео за сличним осећајним позивом својих родитеља. А сада, као зрео човек, од скоро педесет година, много мање би се повео за апелом свога брата да се врати кући. Али, ипак, не остаде равнодушан и безосећајан на овај апел брата. Гласници су додали још много чега, објашњавајући муке Великог жупана и незадовољство народа. Народне масе верују, да је Савиним напуштањем земље и Свети Симеон зауставио течење светог мира, свакако због неке Стефанове кривице. Непријатељи Великог жупана били су веома активни у вођењу пропаганде, те он бејаше у врло незавидном положају.

Сава је потпуно размео ситуацију и био је спреман да изађе у сусрет братовим жељама макар упола. А то значи, да му моментално помогне молитвом, али не и враћањем кући. Јер, када је напустио Србију он је већ имао готов план, како ће најкорисније и највише помоћи српском народу. Према томе, он написа два писма: једно своме оцу Симеону, а друго своме брату Стефану.

Изгледа чудно да се пише умрлој особи. Ипак, Сава то учини. Јер, натприродно и природно нису оштро одвојени у савести верујућег визионара, као што је пак то код оних са мало вере. У црквеној историји забележено је неколико таквих случајева. У писму Светом Симеону, Сава рече: „О, ти светитељу, као што ти је од Бога наређено, а од нас преклињано, презри наше грехе и непослушност према теби. Учини дакле, да свето миро поново потече из твога тела у гробници као раније, на радост и олакшање твоме народу, који је сада у великој жалости!“ У писму брату Стефану, Сава по први пут открива своју генијалну замисао о независности Српске цркве, храбрећи и тешећи брата.

Писма су послата по хиландарском брату, високопреподобном поштованом јеромонаху Илариону. Дошавши са српским гласницима у Србију, Иларион предаде једно писмо Великом жупану, а друго, рече он, биће отворено и прочитано у Студеници. У овом манастиру Стефан сакупи многе своје дворане, министре и војсковође, праћене мноштвом народа. Сви бејаху радознали да чују каква је порука стигла од Саве. После свечане литургије, Иларион дође са литијом до гробнице Симеонове, отвори Савино писмо и прочита наглас. Сви присутни дрхташе у страху, слушајући како жив човек пише умрломе. После прочитаног писма, чу се шуштање, као да вода жубори. И, гле чуда! Свето миро поново потече изнад гробнице. После тренутног страха и запрепашћења, наста незапамћена радост, која испуни срца свих присутних.

Потом Стефан написа писмо брату Стефану у знак благодарности. У њему он се у потпуности сагласи са Савиним планом о стварању независне Српске цркве, пославши довољну суму новца за Савина будућа путовања, те са чашћу и поклонима испрате оца Илариона у Свету Гору.


САВА АРХИЕПИСКОП

Живот нашег светитеља је показао да је он био мудар у планирању и истрајан у извршавању. После скоро две године мољења и планирања у тишини Свете Горе, он се укрца у лађу и, са неколико одабраних монаха, отплови из Хиландара према Истоку, али не у Цариград, већ у Азију. У Цариграду су још увек владали латински краљ и римокатолички патријарх. Православни патријарх и цар су живели у Никеји, у Азији.

Цар бејаше Теодор Ласкар, а патријарх Манојло Сарантен. Овај Теодор не беше члан ни једне од византијских династија, сем што је био зет бившег цара Алексија III. Дакле, он није наследио царску круну, већ ју је зарадио храброшћу у одбрани Цариграда противу латина као војсковођа за време владавине двојице царева: свога таста и Алексија Дуке. Борио се као лав до последњег тренутка. Чак и када је видео да цареви, један за другим напуштају град, он настави сам борбу. Али дошао је крај, како борби тако и слободи Цариграда. Он се мораде повући испред надмоћнијег непријатеља и оде у Азију да би наставио борбу противу дуплог непријатеља, латина на једној и мухамеданаца на другој страни. Једном приликом, пође му за руком да у Бруси тако снажно победи латинску војску којом је командовао Хенрих Фландерс, да се латини никад више не усудише прећи Црвено море док је он био у животу. Потом, потуче у битци турке под султаном Каркхосруом. Кад овај султан изазиваше хришћане на двобој, Ласкар храбро изађе лично и у двобоју уби изазивача. После оваквих величанствених победа, Теодор Ласкар беше крунисан за цара Византије у Никеји 1206. године. Држао је високо у слави заставу цара Константина Великог и владао неузнемиравано до краја свога живота.

Цар се обрадова јако што ће видети Саву. Делимично стога, што су били неки даљи рођаци (јер царица и Стефанова жена биле су рођене сестре). Много, пак, више због тога, што је чуо о Савином и Симеоновом светом животу. Патријарх Манојло се радоваше још и више сусрету краљевића монаха, о коме је слушао многе легенде. Тако, дочек у Никеји беше заиста достојанствен и присан.

Сава се такође осећао срећним, што је у Никеји. Не због велике лепоте града, који се са два друга града у Малој Азији, Никомидији и Брусу такмичио за првенство, већ због велике важности овог града у историји хришћанства. Овде је одржан Први Басељенски Сабор, на коме су оци Цркве, победивши јеретике, саставили наш Симбол Вере, то јест, ставили у неколико реченица необориву истину, да Бог није послао свету великог човека у личности Исуса Назарећанина, већ свога јединог Сина, „Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог„, рођеног у личности Исуса Христа, Спаситеља света. После неколико дана гошћења, Божјих служби у храмовима, разговора и разгледања града Сава изађе пред цара и патријарха и изложи им духовне потребе српског народа. Он им објасни напоре свога оца и брата у настојањима да зауставе зверске нападе од стране Рима, директне или индиректне противу православне Србије, као и о разорном дејству богумилске јереси. Објаснио им је да ће обе ове организације имати разорно дејство све дотле, док српски народ, као истурена брана Православља према западу, буде био без своје, народне хијерархије. Према томе, хитно је и важно, ојачати и охрабрити Српску цркву, дајући јој сопственог архиепископа. Само добро организована и оснажена Српска црква, била би у стању да такође снажно помогне нормализовање стања у Бугарској цркви, која је тада била жалосно потчињена римокатолицизму.

Дубоко импресионирани Савиним излагањима, обојица, и цар и патријарх, радо прихватише његов предлог као врло разуман и хитан. Они затражише од Саве да наименује кандидата за положај српског архиепископа. Он им одговори да изаберу једног из његове хиландарске пратње, пошто је сваки од њих достојан тако високог положаја и одговорности. На то цар рече: „Сви ови оци и браћа су часни и свети људи, али моја душа хоће тебе од Бога, јер твој живот од раног детињства је познат свима нама.“ Сава покуша да убеди свога славног домаћина о својим слабостима и недостојности за такав положај, али без успеха. Часни пратиоци се једногласно сагласише са царем. И патријарх је одушевљено инсистирао на томе, рекавши Сави: „Твој народ тебе треба, јер ти имаш мудрост везану са ауторитетом. Биће, уз Божју помоћ, теби много лакше него ма коме другом. И помосли даље: каква је корист да човек спаси самог себе кроз пустињску усамљеност, док цео народ очекује спасење.“ Сава се бранио толико дуго, да је чак и цар почео да негодује. Најзад, Сава попусти и рече: „Нека буде воља Божја кроз вас на мени грешнику.“ И тако васељенски патријарх Манојло, уз саслужење грчких епископа и многобројног грчког и српског свештенства и ђакона, а у присуству цара Теодора и његових цивилних и војних великодостојника, хиротониса архимандрита Саву Немањића за првог српског Архиепископа. Овај историјски догађај десио се 1219. године, осам стотина деведесет четири године после Првог Васељенског Сабора у Никеји. Тога дана, обезглављени организам Српске цркве по први пут је добио духовног поглавара.

После Савиног посвећења, цар је приредио велики пријем за почасне госте и радоваше се толико, да су његови људи били зачуђени толиким царевим одушевљењем. Шта више, цар даде богате поклоне патријарху, епископима и свештеницима, који су узели учешћа у Савином посвећењу. Толико он беше одушевљен Савином појавом.

Али тада, нови српски Архиепископ изненади цара и патријарха новом молбом. Наиме, он затражи да у будућности српски Архиепископ треба да буде биран од стране српских епископа. Као објашњење за ову своју молбу, он напомену да је раздаљина између Србије и Азије веома велика, несигурни услови путовања и, углавном, узнемиреност у свету у овом времену. Како цар, тако исто и патријарх беху одлучно противу оваквог предлога. Али, после Савиних аргумената и, пошто се уверише да је веома забринут за јединство и снагу целе Православне цркве, најзад се сложише. Патријарх написа грамату са следећим текстом:

Ја, Манојло, васељенски патријарх града Константинопоља, новог Рима, у име Господа нашег Исуса Христа, посветио сам Саву, Ахиепископа свих српских земаља, и дао му у име Божје власт да посвећује епископе, свештенике и ђаконе на територији његове земље; да веже и опрашта грехе људи и да учи и крштава у име Оца и Сина и Светога Духа. Према томе, сви ви православни хришћани слушајте њега, као што сте слушали мене.

Примајући грамату, Сава се захвали патријарху и у дугом разговору постави патријарху многа практична питања у вези управљања Црквом. Искусни патријарх је мудро и врло радо одговарао. Неколико пута је и служио свету литургију са Архиепископом Савом. Саву су молили да и сам служи свете службе у разним црквама, што је он радо чинио. Народ се тискао да прими његов благослов. Јер, овај „варварин“ је говорио боље грчки него многи Грци. Он је одушевљавао и учене и неуке својим дубоко духовним беседама, префињеним манирима и добродушношћу. За време богослужења или идући улицама Никеје, Сава је мислио на велике оце Никејског Сабора, као што су: Свети Никола, Атанасије, Александар, Спиридон, Јевсевије, Ахилије, Јаков нисибирски, Пафнутије и други, који су у оно историјско доба служили у истом граду и у присуству Константина Великог. Са најсрдачнијом благодарношћу Богу, он је понављао заклетву, да ће се верно држати Симбола вере који су ови оци, учени Духом Светим саставили ту, у Никеји, по којој се он сада креће, праћен мноштвом веселог хришћанског света.

Најзад, Сава се опрости од цара јунака и, са благословом патријарха, крену на пут. И цар и патријарх су са дивљењем и љубављу гледали на српског Архиепископа пуног енергије и елана. Да ли је Сава тада, посматрајући са захвалношћу своје племените домаћине, могао предвидети, да ће приликом своје друге посете Никеји затећи другог цара и другог патријарха? Заиста, овај свет је место састанака и растанака.

Sveti-Sava_spomenik
ДУХОВНА МОЋ УЈЕДИЊЕНА СА ВЛАШЋУ

Упадљива карактеристика духовног човека јесте његово незадовољство са самим собом. Када је подигнут на високи црквени положај, мимо своје воље, он сматра себе умањеним, скоро кажњеним. У међувремену, Света Гора дала је свакој другој Православној Цркви по неколико врло познатих епископа, архиепископа, па чак и патријараха. Ни један од њих, укључујући ту и Саву, није напустио Свету Гору добровољно.

Цар Теодор и патријарх Манојло се показаше веома мудри, искрено желећи добро Српској цркви, што су инсистирали да Сава буде њен први архиепископ. Мајка црква у Цариграду није увек показивала материнску дарежљивост према црквеним провинцијама и није се радо одрицала својих права и власти. Међутим, цар и патријарх у Никеји учинили су то радо и са љубављу, као да су били надахнути Светим Духом. Они су схватили да за џиновски рад треба духовни џин. Сава је заиста искрено одбијао тај положај. Била му је тешка и помисао да се растане од Свете Горе у којој се деценијама припремао, и своју душу обогатио свима тамошњим врлинама, да би била достојна невеста свога небеског Вереника. Ипак, овога се пута његова жеља није испунила и што је било одлучено, није се могло поништити. Тако, вративши се у Свету Гору лађом, његова душа беше прекривена облаком туге.

У Светој Гори Сава беше дочекан са великом радошћу. Хиландар се напуни мноштвом црноризаца из свих манастира, ћелија пештера „сви жељни да приме његов благослов, али тужни што ће се растати од њега.“ Нигде у свету није епископ толико поштован и уважаван као у Светој Гори. Прот лично и сви игумани позваше Саву да служи свету литургију и да рукоположи нове свештенике и ђаконе. Свуда су га поздрављали као свог старог пријатеља и добротвора. Многи од њих су га се сећали као босоногог дечака, који је помагао свима и свугде. И сви су га знали као најстрожег аскету, најпрактичнијег старешину и најдарежљивијег сабрата, тако да су заиста били поносни њиме. Јер, ето он, као један од њих постаде Архиепископ. Радовало их је и то што је свет на све стране, и поред свих својих слабости, тражио и требао монахе из Свете Горе, и што је поштовао њихову духовну снагу и ценио њихове врлине. Са својим светло-сузним плавим очима, Сава бејаше у дубокој љубави са сваким од ових сатрудника за Божју љубав: увек готов да заплаче, радујући се и тугујући у њиховој радости или тузи. Кад посвршава све што су га молили да учини, он се повуче у своју Испосницу. Тамо, у његовој познатој мрачној ћелији, изненада га обузе неочекивана слабост. Та ћелија у којој је некада својој души правио лествице до неба и у којој је себе обогатио личним знањем и ризницом божанске љубави, сада му постаде Гетсиманија. Осећао се као Адам, када је био изгнан из Раја. У свом очајању, он је чак Богу замерио вичући: „Господе мој, имао сам наду у тебе, а сада си дозволио да паднем тако ниско, раздвајајући ме од светаца Свете Горе. Ја нисам у стању да учиним било шта добро за народ моје земље!

Господ није напустио свога верног слугу. Једне вечери, Сава се пробуди из лаганог сна, када се пред њим појави Пресвета Богородица и рече му: „Зашто си пао у такво очајање када знаш, да ја посредујем за тебе пред Царем свих, који је мој Син и Бог? Устани, дакле, иди на посао, за који те је Он одабрао. Одбаци све сумње, јер Он ће те увек помоћи!

Оснажен овом визијом, Сава устаде, брзо среди све послове у Хиландару, поведе са собом неке од најспособнијих монаха, достојних да постану епископи, и оде у Солун. У овом Великом граду остаде подуже времена, станујући у манастиру Филокалу. Ту поче рад са својим ученицима. Преписа Крмчију и друге књиге црквеног права и поретка, као и литургичке књиге. Купи велики број грчких књига, да би биле доцније преведене на српски и велики број црквених одежди, икона и богослужбених утвари. Какав год леп предмет виде у солунским црквама, он погоди уметнике да начине исте такве за Жичу и друге манастире у Србији. На крају, помоливши се на гробу светог великомученика Димитрија, опрости се од солунског митрополита и крену за Србију.

На српској граници дочекаше га његови синовци Радослав и Владислав, Стефанови синови. Велики жупан лежаше болестан, те не могаше доћи. Млади принчеви поздравише стрица са особном радошћу и поштовањем, поклонивши се пред њим, пољубише му руке и затражише благослов.

Тако, после шест стотина година од почетка примања хришћанске вере, први српски архијереј крочи на српско тле – и то какав архипастир!


ЖИВИ И МРТВИ У АКЦИЈИ

Истинити Божји човек је радо дочекиван где год се појави. Сава бејаше сензација, како за црнорисце у Светој Гори, тако и у краљевским дворовима у Царограду и касније у Никеји. И сада, вративши се у Србију, он је био заиста чудо за целу Србију.

Кад чу на граници о болести свога брата, он пожури што је могуће брже у Рас. Пратило га је мноштво коњаника и каравана претрпаних стварима, које је он купио или добио за употребу у црквама. У Расу затече Стефана тешко болесног, теже него што су му причали. Послуга и пратиоци су мислили да је Велики жупан на самрти. Сава се наднесе над њим, помоли се Богу и пошкропи га освећеном водицом. Болест брзо нестаде и Стефан устаде, седе за сто са Архиепископом и другим члановима породице. Тако се радост због Савиног повратка сада удвостручи Стефановим чудотворним оздрављењем.

sveti-sava_blagosilja-srpcad_uros-predic

Свети Сава благосиља Српчад, уље на платну, Урош Предић (Народни музеј)

После тога, када два брата остадоше насамо, Сава му исприча своје напоре у Никеји и на другим местима, где год бејаше у последње две године, од њиховог последњег растанка. И Стефан, испуњен радошћу и скромношћу, поклони се пред Савом и поздрави га речима: „Добро нам дошао ти, кога је Бог послао да учи народ своје отаџбине и да успостави законе и обичаје који одговарају хришћанском народу. И ја се заклињем да ћу ти бити веран као слуга своме господару„. Можда је ово била нека врста кајања због ранијих неких Стефанових поступака, ради којих је Сава, пре две године напустио Србију, како мисле нови историчари.

Тада Сава затражи од Стефана да сазове Сабор великодостојника, да би се оформиле нове епархије и именовали епископи. На томе Сабору би одлучено, да се оснује девет нових српских епархија и то: Рас, Топлица, Моравица, Дабар, Будимље, Хвосно, Призрен, Превлака и Столац; првих седам у Рашкој, друге две у Приморју. Превлака се налазила на полуострву близу Котора, а Столац на полуострву Пељешцу, између Дубровника и Сплита.

Седиште свих епископа имало је да буде у манастирима, то јест: у Рашкој дијецези, манастир Светог Петра и Павла; у Топличкој, манастир Светога Николе; у Моравичкој, манастир Светога Ахилија; у Дабарској, манастир Светога Николе; у Будимљанској, манастир Ђурђеви Стубови; у Хвостанској, манастир Свете Богородице у Малој Студеници; у Призренској, манастир Свете Богородице; у Превлаци, манастир Светих Арханђела; у Столачкој, манастир Свете Богородице. А Жича, манастир Светога Вазнесења, била је намењена за седиште Архиепископа.

Задовољан што је обавио посао у сагласности са државним представницима, Сава отпутова одмах у Студеницу и са великом радошћу и одушевљењем обгрли гробницу Светога Симеона, свога оца, благослови игумана и братију и отпоче са даноноћним богослужењима. Он тада рукоположи многе свештенике и добар број ђакона и упути их како да живе непорочним животом по закону свете вере, како да чисте народ од остатака паганских обичаја и порока и како да се боре против јеретика. Затим их учаше како да служе света богослужења, да обављају свете тајне и друге обреде. Касније, када се уверио да су учвршћени у познавању свега овога, он их је слао у празне или новообразоване парохије. Наименовао је, такође, протојереје, намеснике и архијереје заменике, који ће будно пазити на духовне потребе свога народа и парохијског свештенства, које треба да буде пример побожности својој пастви.

У међувремену, свето миро је непрестално текло из гробнице и иконе Светог Симеона, и то у још већој мери, када је Сава служио свеноћно бденије уз усрдне молитве. Овај натприродни догађај је невероватно учврстио веру у народу, што је у многоме помогло Сави у раду. Савин биограф пише: „Живи и мртви изгледа да су направили уговор да учврсте духовно и морално свој народ кроз учење и радост, то јест кроз апостолски језик једнога и течење светог мира другог.“ Савине живе речи о правој вери биле су потврђене чудом светог мира из тела Симеоновог. Стефан је био у духу и истини са обојицом, поштујући оца и слушајући брата.

Тако, ова тројица у јединству неуморно су подизали народ, како духовно, тако и физички.