ЛАЗАРЕВИЋИ

grb-LAZAREVICI Лазаревићи, династија, српска властеоска и владарска породица из друге половине 14. и с почетка 15. века. Владала Србијом пре и после Косовске битке. Из ове династије потичу владари Србије: кнез Лазар (1371–1389) и деспот Стефан Лазаревић (кнез 1389–1402. и деспот 1402–27). Прва позната личност је Прибац Хребељановић, логотет и пехарник на двору Стефана Душана, отац кнеза Лазара. Током осме деценије 14. века кнез Лазар увећао своју област познату као Моравска Србија која се простирала од Мачве и Дунава на северу до делова Косова на југу. Изградио престоницу у Крушевцу. Оженио се с Милицом, потомком лозе Немањића (потиче од најстаријег Немањиног сина Вукана), и тако стекао право да заступа њихову владарску идеологију. Син Лазара, деспот Стефан Лазаревић био најпре турски па угарски вазал. Пренео престоницу у Београд који је добио од Угара за вазалну службу. Захваљујући трговини и рудницима Србија је доживела економски и културни процват. После Стефанове смрти 1427. Лазаревиће су на власти заменили Бранковићи.

Lazar-i-Milica

Кнез Лазар и кнегиња Милица, манастир Љубостиња

Лазар Хребељановић (Прилепац, Ново Брдо, око 1329 – Косово поље, 1389), кнез Моравске Србије. Лазарев отац Прибац Хребељановић служио Стефана Душана као логотет, док је он оба српска цара служио као ставилац. Двор напустио најкасније 1365, када је успостављено савладарство између цара Уроша и краља Вукашина. Више година Лазар се налазио у сенци обласних господара. Изразити дар вође и државника помогао је кнезу да се дуго одржи у опасном добу; наступао умерено и опрезно. После смрти цара Уроша наметало се питање наслеђа баштине Немањића. Имао је велику улогу у измирењу Пећке и Цариградске патријаршије. Као ктитор, подигао је више цркава (Раваница, Лазарица). Управо због тога састављачи родослова истичу да Лазарева жена Милица води порекло од Немањића. Међутим, око баштине Немањића отимали су се српски великаши и босански бан Твртко I Котроманић. Твртко I и кнез Лазар заједно су победили жупана Николу Алтомановића и поделили жупанове земље. Лазар је на северу потиснуо Радича Бранковића. Његова област простирала се у сливу Западне Мораве. Моравска Србија постала је земља наде и спасења за хришћане које су учесталим провалама угрожавали Турци. Лазар је политичке односе продубио орођавањем са околним владарима и великашима. Његови зетови постали су Александар, син бугарског цара Шишмана, мачвански бан Никола Горјански Млађи, Вук Бранковић и Ђурађ Стратимировић Балшић. Кнез је са 60 година мачем дочекао Турке на Косову (Косовска битка). Црква га је канонизовала као косовског мученика и тако допринела учвршћењу Лазаревића.

Stefan_Lazarevic

Деспот Стефан Лазаревић

Стефан Лазаревић (1389–1427), српски кнез и деспот, син кнеза Лазара. Стефан је старији син Лазаров, рођен 1377. После очеве погибије у Косовској бици 1389. као дечак од 12 година је наследио престо и титулу кнеза. До пунолетства (1393) у његово име владала је мајка Милица, која се тада замонашила (монахиња Јевгенија), али је задржала велики утицај све до смрти 1405. године. Пошто су после Косовске битке прихваћене вазалне обавезе према Турцима, Стефан је на челу српских одреда учествовао у бици на Ровинама (1395) и код Никопоља (1396), где се истакао као добар војсковођа и витез. Посебно се истакао и био рањен у Ангорској бици 1402. У њој су Турци поражени од Монгола, а султан Бајазит заробљен па погубљен. На повратку из битке, у августу исте године, Стефан је у Цариграду од византијског цара Јована VII Палеолога добио титулу и круну деспота. Тада је договорен и брак са царевом свастиком Јеленом, који је склопљен у јесен 1405. године. О Јелени после тога нема помена у изворима, нити је у овом браку било деце. По повратку у земљу дошло је до сукоба са Ђурђем Бранковићем који је уз помоћ Турака хтео да преузме управљање земљом. Са сестрићем се измирио тек у јесен 1412. Сличне невоље Стефан је имао и са млађим братом Вуком. Док је мајка била жива успевала је некако да браћу држи на окупу. Али већ 1408. Вук је отворено пришао Турцима и тражио да влада половином земље. Присиљен од турске војске, Сетфан је следеће године морао да на то пристане. Вуку је припао јужни део земље, до Западне Мораве. Међутим, у лето 1410. Вук је погинуо у турским међусобицама, па је земља поново уједињена. После битке код Ангоре борба за султански престо између четири Бајазитова сина трајала је до 1413. За то време слабиле су вазалне обавезе деспота Стефана који се окреће Угарској, поставши и њен вазал (1403). Заузврат је од краља Жигмунда добио Београд, који тада постаје нова престоница Србије (све до 1427), затим Мачву, област Сребренице и велике поседе у Угарској. Из борбе за престо у Турској изашао је као победник султан Мехмед I. Захваљујући томе што је био на његовој страни, све до пред Стефанову смрт, траје раздобље мира и свестраног просперитета Србије. До највећих размера развија се привреда, нарочито трговина и рударство, градитељство и уметност, а деспотовина достиже највећи обим. Поред области Знепоља, 1421. је припојена и Зета, пошто његов сестрић Балша III није имао наследника. С обзиром да није имао наследника, а и да је побољевао због рањавања у биткама, Стефан је на сабору у Сребреници (рудничкој), почетком 1426. одредио за свог наследника сестрића Ђурђа Бранковића. У мају исте године, склапањем уговора у Тати, обезбедио је за то пристанак краља Жигмунда, уз обавезу враћања Београда, Голупца и Мачванске бановине. Следеће године, 19. 7. 1427. на путу за Београд, у месту Главица (код данашњег Крагујевца), Стефан је умро од срчане капи. Сахрањен је у својој задужбини манастиру Ресава. Иако је сматран светитељем и добио култ и житије које је десетак година после његове смрти написао Константин Филозоф, он је званично канонизован тек после 500 година (19. 7. 1929). Као достојни потомак Немањића (преко мајке Милице), био је један од највећих ктитора српске цркве. Поред последње монументалне задужбине Ресаве (започета 1407, а освештана 1418), која је била и важно књижевно средиште, саградио је више цркава у Београду и Србији. Велики витез, љубитељ књижевности и уметности, и сам се успешно бавио књижевношћу. Сачувано је неколико његових дела: Натпис на мраморном стубу косовском (1400/4), Надгробно ридање за кнезом Лазаром, од кога је сачуван само први део. Посебном лепотом се истиче његово песничко дело Слово љубве, посланица, осмишљена као образац за писма. Намењена је блиској особи, можда брату Вуку. Централна тема је божанска љубав; говори се и о другим видовима љубави који из ње происходе (братска, међу младима). Текст је сложен, у алузијама, са значајним ослањањима на библијски контекст. Реформатор државе и војске, заштитник цркве, био је и велики законодавац. Тако је, као достојни наследник свог претка цара Душана, издао 1412. чувени Рударски закон, редак пример специјалног законодавства и, у европским размерама.