НЕМАЊИЋИ

nemangrbtrans

Немањићи, најзначајнија српска династија (1166/68–1371). За време њене владавине оснивана је независна српска средњовековна држава, постигнут највећи територијални, економски и културни успон Србије, као и стварање аутокефалне православне цркве. Оснивач династије је Стефан Немања. Његовим доласком на власт започиње ново раздобље у развоју државе: стицање независности од Византије, а онда и ширење државе и њено унутрашње уређење.

stefan-nemanja

Велики жупан Стефан Немања

Стефан Немања (1166–1196), велики жупан српски, оснивач династије Немањића. Рођен је око 1112/13, као најмлађи син Завиде, припадника владајуће жупанске породице. Рођен је у Рибници у Зети, где се тада Завида склонио због метежа у Србији, и ту је крштен по латинском обреду. По повратку, када су се прилике смириле, по други пут је крштен у цркви Св. Петра и Павла у Расу, сада по православном обреду. Када су Византинци збацили жупана Десу и довели Тихомира, најстаријег Завидиног сина, Немања је као и браћа Мирослав и Страцимир, добио као удеони кнез део државе на управу. Био је то источни део земље са жупама Ибром, Расином, Топлицом и Рекама. Немања је убрзо дошао у сукоб са браћом, наводно због градње цркава без њихове сагласности (Св. Никола у Топлици и Св. Богородица на ушћу Косанице). Разлози сукоба су свакако били дубљи, политички. Ослободивши се из пећине код Раса, где су га затворили, он је уз помоћ присталица збацио Тихомира и прогласио се за великог жупана. Покушај браће да се уз помоћ Византије врате на власт, спречио је победивши их 1168. у бици код Пантина, јужно од Звечана Доласком Немање на власт почиње ново раздобље у историји Србије, које се одликује најпре стицањем независности од Византије, а затим ширењем државе и њеним унутрашњим уређивањем. Први покушај осамостаљења, у сукобу са Византијом 1171/2. није успео. Немања је морао да се покори цару Манојлу I, коме је остао верни вазал све до његове смрти 1180. Тек после тога почиње права борба за независност. Она је завршена склапањем споразума после битке на Морави 1190. и женидбом сина Стефана византијском принцезом Евдокијом. У ширењу државе најзначајније је припајање Дукље , коју је Немања сматрао својим отечеством и правом дедовином. То је завршено 1186. До 1189. Немања је проширио границе државе на истоку и југоистоку: долина Јужне, Западне и Велике Мораве, до северних обронака планине Рудник, на цело Косово и Метохију и Пилот у долини Дрима. На западу је граница српске државе допирала до реке Цетине, обухватајући Травунију, Захумље и Неретљанску област са острвом Мљетом. Уочи трећег крсташког рата 1188. Немања је упутио посланство у Нирнберг немачком цару Фридриху I Барбароси, нудећи помоћ у заједничком освајању Византије. До сусрета два владара је дошло у Нишу 1189, али цар није прихватио сарадњу, пошто тада још није желео рат са Византијом. Немања се у стварању независне државе у потпуности ослањао на цркву, коју је заузврат богато помагао и као ктитор градио нове храмове. Поред поменутих цркава у Топлици, подигао је манастир Св. Ђорђа у Расу, познат као Ђурђеви Ступови (1171), затим манастир Св. Богородице Добротворке на реци Студеници у жупи Ибар (завршен око 1190), који постаје најзначајнији међу српским манастирима и гробно место Св. Симеона, затим манастир Св. Николе (или Кончул) у Ибру, Св. Богородица у Расу и друге. Богато је даровао манастире у Јерусалиму, Витлејему, Риму, Цариграду и Солуну. Немања се повукао са власти на сабору у Расу 25. 3. 1196. у корист средњег сина Стефана. Као монах Симеон повукао се у своју задужбину Студеницу, а његова жена Ана, као монахиња Анастасија, у Св. Богородицу у Расу. У новембру 1197. је на позив сина Саве дошао у манастир Ватопед. Уз дозволу византијског цара њих двојица су обновили раније запустели манастир Хиландар, у коме је и преминуо 13. 2. 1199. Одмах се почео стварати култ Симеона Мироточивог, чије мошти је монах Сава пренео у Студеницу 1206/7, и над њима измирио браћу Вукана и Стефана. Њему су убрзо посвећена три житија која су саставили монах Сава (1208), средњи син Стефан (1216) и хиландарски монах Доментијан (око 1264).

Vukan

Вукан (пре 1166 – око 1208/9), краљ Дукље, велики кнез, велики жупан, најстарији син Стефана Немање. По заузимању Дукље, пре 1190, Немања му је дао на управу, уз Требиње, Топлицу и Хвосно. Вукан је преузео и дукљанску краљевску круну, док је у Рашкој титулисан као велики кнез. Немањина одлука да за наследника одреди средњег сина Стефана била је зацело најважнији разлог да Вукан устане на брата 1201. или 1202. и уз помоћ Угара отера га с престола и из земље. Као владар читаве државе понео је титулу великог жупана. Најкасније до 1205. Стефан је повратио пређашњу власт и односе у држави. Браћа су се симболично измирили над очевим моштима крајем 1207. и почетком 1208. Вукан је имао четири сина (Ђорђа, Владина, Стефана и Димитрија), од којих га је Ђорђе наследио на положају краља Дукље. Као владар области с претежним католичким живљем, штитио је права Барске надбискупије и успоставио блиске везе с папом Иноћентијем III, за кога је веровао да му је рођак. И поред тога, нема доказа да је прешао у католичанство.

stefan-Prvovencani

Краљ Стефан Првовенчани

Стефан Првовенчани (1196–1228), велики жупан и први српски краљ (од 1217). С. Немањић је био средњи син Стефана Немање. Отац га је одредио за наследника на сабору у Расу 1196, заобишавши прворођеног сина Вукана, тада краља Дукље. То је учињено јер је Стефан још 1190. ожењен Евдокијом, ћерком византијског цара Алексија III Анђела, добивши при томе царско достајанство севастократора. По византијској владајућој идеологији, страни принц, који би се оженио царском принцезом, имао је предност при наслеђивању престола. Вуканово незадовољство је испољено тек после очеве смрти. Он се против брата 1202. удружио са угарским краљем Емериком, уз чију је помоћ дошао на власт и признао врховну власт угарског краља. Од тада је Србија ушла у угарску краљевску титулу, што је остало све до 1918. Уз помоћ бугарског цара Калојана Стефан је 1204–5. успео да поврати престо. Браћа су се потпуно измирила над очевим моштима које је монах Сава  донео из Хиландара у зиму 1206–07. и после тога их положио у припремљени гроб у манастир Студеница. Пошто су се ту ускоро почела догађати чуда и прва исцељења, Симеон је проглашен за светитеља чиме је постао, не само оснивач, већ и заштитник српске државе, њених поданика и владара, који од тада припадају светородној династији. Пошто је у четвртом крсташком походу 1204. пропала Византија, Стефан се постепено окреће Западу. Први знак такве политике је друга женидба 1207–8. Аном, унуком млетачког дужда Енрика Дандола. Приближавање Риму резултирало је тиме да је од папе Хонорија III 1217. добио краљевску круну. Од тада су га савременици већ називали првовенчаним краљем. То је изазвало опозицију у самој земљи и противљење монаха Саве. Незадовољан, он одлази на Свету Гору. Постоји мишљење у нашој старијој историографији, засновано на вести знатно познијег извора, монаха Теодосија, да је та круна поништена поновним крунисањем у манастиру Жича, које је обавио Сава, наводно 1221. То је мало вероватно, јер Савин ученик и савременик Доментијан не помиње тај догађај. Сигурно је међутим, да је Сава успео да сузбије западни утицај у Србији, али једним другим чином, а то је стицање независности српске цркве. То је успео да издејствује 1219. у Никеји од цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена Харитопула. Аутокефалност српске архиепископије значила је самостално бирање црквеног поглавара и организацију цркве без икаквог мешања из Византије. За првог архиепископа је постављен Сава. Седиште му је било у Жичи, Стефановој задужбини, изграђеној око 1210. Стефан је изненада умро 24. 9. 1228. пошто се претходно замонашио и узео монашко име Симон. Сахрањен је у Студеници. Мошти су касније пренете у Сопоћане, а затим у Црноречки манастир, да би 1701. биле поново враћене у Студеницу. Житије Св. Симона саставио је патријарх Пајсије 1629. после открића његових моштију у Сопоћанима. Наследио га је на престолу најстарији син Радослав . Саставио је Хиландарску повељу (изм. 1200. и 1202.). Књижевно су значајни њена аренга и експозиција: ту је краћа Немањина биографија као и извесни детаљи из Стефановог живота. Уметничком сугестивношћу издваја се алегоријска представа Свете Горе. Најзначајније дело му је Житије Светог Симеона (изм. 1208. и 1216), у коме су представљени Немањин живот (владарски и монашки) и његово светачко деловање. Примена разноликих приповедних поступака и видова уобличавања грађе доприноси живости и занимљивости. Уочљива је тежња ка сложенијим ефектима у грађењу уметничке визије. Лирски слој је оснажен посредством интегрисаних микро-жанрова (молитве, похвале, посланице) и уведених лирских пасажа. У духу захтева, тежи се типизацији јунака, али се не запоставља историјско-реални контекст. Дело је изванредно компоновано. Књижевни значај има и повеља манастира Св. Богородице на Мљету (око 1220).

Sava

Свети Сава (Растко Немањић)

Свети Сава (Растко Немањић) (Рас, 1175 – Трново, Бугарска, 1236), архиепископ. Један од твораца српске средњовековне државе и српске државне идеје, оснивач Српске цркве и зачетник старе српске књижевности. Најмлађи син Стефана Немање. Са 17 год. напустио је своју удеону кнежевину, Хумску земљу и без знања родитеља отишао с руским монахом на Свету Гору у манастир Св. Пантелејмона, где се замонашио и добио име Сава. Због учења грч. језика убрзо прешао у грчки манастир Ватопед. С оцем је 1198. од византијског цара Алексија III Анђела добио хрисовуљу да могу обновити запустели манастир Хиландар за потребе српских монаха. После очеве смрти 1199. помогао је брату Стефану Немањи да се врати на престо и измирио је браћу Стефана и Вукана 1207/8. Латини су завладали Цариградом и Светом Гором 1204 (Крсташки ратови). Сава је с очевим моштима прешао у Србију 1207, у манастир Студеница. На положају студеничког архимандрата изградио је велики углед и утицај у држави, па је заједно са Стефаном водио државну политику и дипломатске мисије. У Србији је остао до 1217. Иако је жупан Стефан 1217. од папе Хонорија III добио краљевску круну, С. је 1219. отишао у Никеју с молбом византијском цару Теодору I Ласкарису и патријарху Манојлу Сарантену Харитопулу да његовој земљи даjу црквену самосталност. Молба је услишена, а Сава је посвећен за првог аутокефалног архиепископа – поглавара Цркве у Србији. У повратку се задржао у Солуну због састављања „Законоправила“. Већ 1220. спровео је организацију цркве (СПЦ), а за седиште архиепископије изабрао је манастир Жича. Верује се да је у Жичи 1221. крунисао брата Стефана за краља по православном обреду, али тај податак није научно потврђен, јер о њему не постоје писани извори савременика. Иако је радио на сузбијању западних утицаја и богумилства из Босне, водио је рачуна да не дође у отворен сукоб с папом – чак је у неким тренуцима тражио и његову подршку. Тако је осамосталио Српску цркву у односу на Охридску архиепископију, којој је до 1219. била потчињена. Као архиепископ два пута је походио Свету Земљу. Оставку на положај архиепископа поднео је 1234. Враћајући се из Палестине, умро је 1236. у Трнову. У манастиру Милешева пренет је 1237. Ту су биле његове мошти до 1594. када су их Турци однели на Врачар и, како се сматра, спалили. Кнез Милош је наредбом 1827. прогласио дан његове смрти за нерадни, а од 1840. Св. Сава је проглашен за школског патрона. Био је први српски књижевник. Написао је, између осталог, биографију свог оца Житије Светога Симеона Немање, Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Служба Светом Симеону и др.

Vladislav-I_prvoven

Краљ Владислав I

Владислав I, краљ (XIII в.), владао 1234–1243. Средњи син краља Стефана Првовенчаног. Био је ожењен Белославом, ћерком бугарског цара Јована II Асена са којом је имао синове Стефана и Десу и ћерку непознатог имена удату за омишког кнеза Ђуру Качића. На престо је дошао после побуне властеле, наследивши старијег брата Радослава, чије је свргавање са власти било последица опадања моћи Епирске државе након битке код Клокотнице (1230). Владавину краља Владислава обележио је јак утицај Бугарске која је постала доминантна сила на Балканском полуострву. Краљевским венцем крунисао га је стриц, архиепископ Сава. За време његове владавине дошло је до прве смене на српском архиепископском трону, када је Саву наследио његов следбеник и ученик Арсеније. Врло брзо по доласку на власт Владислав се сукобио са Дубровником након што је у њему уточиште нашао збачени краљ Радослав. Спор је завршен миром 1235, о чему сведочи текст споразума сачуван на латинском и српском. Српски краљ је Дубровчанима обновио старе трговачке повластице и доделио нове, док су се дубровачке власти обавезале да неће подржавати организовање било каквих акција против српске краљевине на територији под њиховом контролом. Још пре доласка на престо, око 1225, Владислав је започео градњу Милешеве, задужбине посвећене Вазнесењу Христовом. У њу је 1237, после дужих преговора са тастом, бугарским царем, лично из Трнова пренео мошти свог стрица, првог српског архиепископа Саве Немањића. Како би одбранио српску власт над Хумом, краљ Владислав I је 1237. морао да предузме поход све до реке Цетине и да уђе у сукоб са Угарском. Том приликом је на Цетини склопио уговор о миру и савезништву са градом Сплитом. Владавину краља Владислава I уздрмала је 1241. прво смрт његовог таста, а потом 1242. провала Монгола који су, гонећи угарског краља Белу IV све до Далмације, опустошили Србију. Попут старијег брата, био је принуђен да се одрекне власти и преда престо млађем брату Урошу I са којим се касније измирио. Умро је у Србији између 1264. и 1277.

stefan-uros-I

Краљ Стефан Урош I

Стефан Урош I (? – 1277), српски краљ. Најмлађи син Стефана Првовенчаног, рођен из брака са Аном Дандоло. На престо је дошао 1243. свргнувши свог брата Владислава. У склопу настојања на унутрашњем јачању државе сузбијао је тежње ка самосталности у појединим областима и знатно побољшао искоришћавање рудног богатства подстичући насељавање немачких рудара Саса. Веома предузимљив у спољној политици, најчешће је иступао у савезу са западним силама против обнове византијске моћи. Такво опредељење одражава и његов брак са француском принцезом Јеленом (Немањић Јелена) око 1250. Одупро се покушајима Дубровачке архиепископије да потчини својој власти католичку црквену организацију у Србији и наметнуо Дубровчанима строжије поштовање обавеза према српској држави. У односима са тада моћном Угарском није увек успевао да избегне подређен положај. Приморан да обећа да ће свом сину Драгутину, зету угарског краља, доделити посебан део државе на управу, оклевао је да изврши обећање, па га је Драгутин 1276. уз угарску помоћ свргнуо и послао у унутрашње прогонство, где је убрзо умро као монах Симон. Сахрањен је у својој задужбини Сопоћани код Раса.

Dragutin

Краљ Стефан Драгутин

Стефан Драгутин (? – 1316), српски краљ (1276–1282), „сремски краљ“ (1282–1316) најстарији син Стефана Уроша I и краљице Јелене Анжујске. На престо је дошао свргнувши оца у бици код Гацка уз помоћ Угарске. Био је од 1270. ожењен Каталином ћерком угарског краља Стефана V, те је понео угарску престолонаследну титулу младог краља. Имао је два сина Стефана Владислава II и Урошица, и две ћерке, од којих је Јелисавета била удата за босанског бана Степана I Котроманића. На почетку владавине поделио је државу и мајци Јелени уступио област Зете, Требиња и земље око горњег Ибра и Плава. Упадао је од 1280. на територију Византије све до града Сера. Након пада са коња код града Јелеча и задобијене повреде био је принуђен да сазове сабор у Дежеву 1282. и препусти српски престо млађем брату Милутину. Према истом споразуму Милутина је требало да наследи Драгутинов син Владислав. Од тада, па до 1316. владао је областима Рудника, Ариља, Прибоја и северно од Западне Мораве као „сремски краљ“. Добио је 1284. од угарског краља Мачванско-босанску бановину, Усору, Соли и Београд који се први пут нашао под српском влашћу. Заједно са братом Милутином победио је бугарске велможе Дрмана и Куделина 1291. и одузео им Браничево са Кучевом. Повео је рат и против брата који је трајао од 1301. до 1312. Пред крај живота се замонашио и понео име Теоктист. Подигао је задужбину, цркву Св. Ахилија у Ариљу која је постала седиште Моравичке епископије. Сахрањен је у Ђурђевим Ступовима.

Milutin

Краљ Стефан Урош II Милутин

Стефан Урош II Милутин (? – 1321), краљ (1282–1321), млађи син из брака краља Стефана Уроша I и краљице Јелене Анжујске. Значајно је проширио српску државу на рачун Византије у области Македоније и ударио темеље будућим освајањима Стефана Душана. На власт је дошао по споразуму у Дежеву (Стефан Драгутин). Заједно са братом 1291. освојио је Браничево с Кучевом од бугарског великаша, а од кнеза Шишмана преотео је Видин на Дунаву. Током живота венчавао се пет пута. Последња Милутинова жена је била Симонида (Немањић Симонида). Тада је српско-византијска граница успостављена на линији Охрид–Прилеп–Штип. Сукоби са братом Драгутином започели су 1301. и трајали су све до 1312. када су се браћа измирила. Током ратова Милутин је од брата преузео планину Рудник коју му је потом вратио. За собом је оставио синове Стефана Дечанског и Константина, две кћери (родослов Немањића). Син Стефан је 1314. подигао побуну против оца у Зети, коју је Милутин угушио, а сина делимично ослепео и прогнао у Цариград. Повео је 1316. рат против синовца Стефана Владислава II и заузео његове земље на северу, укључујући Мачву и Београд, које је изгубио 1319. Захваљујући снажној привреди, трговини и законодавној делатности уздигао је моћ државе. Подигао је велики број задужбина: цркве Ваведења Богородичиног у Хиландару, Јоакима и Ане у Студеници, Грачаницу, Св. Ђорђе у старом Нагоричину, Св. Стефан у Бањској. У каснијим изворима називан је Свети краљ. Сахрањен је у манастиру Бањска.

Vladislav II

Краљ Стефан Владислав II

Стефан Владислав II, краљ (?, око 1270 – Угарска?, после 1326). Син краља Драгутина и Каталине, ћерке угарског краља Стефана V. Још за очевог живота, од угарског краља Андрије III добио је 1292. на управу „херцештво Славонију” као наследни посед, а наредне године оженио се његовом нећаком Констанцом Морозини. Према одредбама споразума у Дежеву из 1282. требало да наследи на престолу свог стрица краља Стефана Уроша II Милутина. Пред крај Драгутиновог живота, на државном сабору је одређен за наследника области свога оца. Убрзо по преузимању власти почео је да кује новац по угледу на оца, са натписом Владислав раб Христу. Потиснуо га је стриц, краљ Милутин, који га је утамничио, а потом загосподарио његовом облашћу, што је српског краља довело у сукоб са угарским краљем Карлом Робертом. О овом сукобу нема много података. Извесно је да је Владислав боравио у тамници од 1316. све до Милутинове смрти 1321. После избављења из заточеништва вероватно није учествовао у борбама за српски престо упражњен смрћу краља Милутина, него је био признат за краља у области коју је наследио од свога оца. Имао је свој двор са достојанственицима и дворјанима, ковао је новац са натписом Стефан Владислав, издавао владарске повеље и уживао друге регалне приходе. Све до 1323. био је у пријатељским односима са Стефаном Дечанским, о чему сведочи податак да су трговци из приморја слободно пословали у обе српске државе. Крајем 1323. избио је између Владислава и Стефана Дечанског сукоб око важног геостратешког и економског региона планине Рудник. Присталице краља Владислава заједно са дубровачким трговцем Менчем Менчетићем затвориле су се у рудничку тврђаву Островицу склањајући се пред војском краља Стефана Дечанског. Тај инцидент је довео до затезања односа између Дубровника и Стефана Дечанског, што је условило прекид трговине и почетак преговора о превазилажењу несугласица. Сукоб између Владислава и Стефана Дечанског трајао је све до 1326. Током тих борби Владислав је прешао у Угарску, где му се губи сваки траг.

stefan_decanski

Краљ Стефан Урош III Дечански

Стефан Урош III Дечански (око 1275 – Звечан, 1331), српски краљ, најстарији син краља Милутина. Иако је споразумом у Дежеву 1282. Милутин постао врховни владар, положај Дечанског као потенцијалног наследника остао је неизвестан, како због одредби које су предност давале Драгутиновим потомцима, тако и због променљивих односа између оца и стрица. Након смрти краљице-мајке Јелене постављен је за управника Зете, одакле је, незадовољан лошим изгледима за наслеђе трона и на подстицај локалне властеле, кренуо против оца 1314. Заробљен је, ослепљен и послат у прогонство у Цариград, одакле се вратио после 7 година. Пошто му вид није био трајно оштећен, укључио се након очеве смрти у борбу за престо, из које је изашао као победник – крунисан је 1322, а од 1324. остао једини владар у Србији. Нестални односи с Дубровником прерасли су у два маха у отворени рат. Захумље је трајно изгубљено уласком у границе босанске државе. Битком код Велбужда 1330, српска војска је сатрла Бугарску, док је према Византији заузела више важних утврђења. Сукоби са сином Душаном окончани су 1331, када га је син заробио. Убрзо је насилно изгубио живот у тврђави Звечан. Два пута се женио. (Теодора и Марија). Његов живот обележен несрећама, послужио је као основа за стварање култа светитеља мученика, чије централно место заузимају краљеве чудотворне мошти. Најтрајнија тековина његове владавине јесте задужбина и маузолеј, манастир Дечани.

Dusan

Цар Стефан Урош IV Душан

Стефан Урош IV Душан (1331–1355), српски краљ и цар. За време његове владавине српска средњовна држава је доживела највећи територијални обим, привредни и културни успон. Рођен је око 1308. као син Стефана Дечанског и његове прве жене Теодоре. Као дете је, заједно са породицом, послат у заточеништво у Цариград 1314. После очеве побуне против свог оца краља Милутина, као дете је с породицом, послат у заточеништво у Цариград 1314. где је провео седам година. Када је отац 1321. завладао Србијом, Душан је добио титулу младог краља и Зету на управу. Уз помоћ незадовољне властеле збацио је оца с власти 1331. Крунисао га је архиепископ Данило на сабору у Сврчину, на Косову, 8. 9. 1331. Да би могао да настави ширење државе ка југу на рачун Византије, које је започео његов деда краљ Милутин, требало је да среди прилике у земљи и са окружењем. Зато је најпре угушио побуну властеле у Зети 1332. коју је предводио војвода Богоје. Исте године се оженио Јеленом, сестром новог бугарског цара Александра, и тако до краја владавине одржао добре односе са Бугарима. Са Босном је због тога у почетку избегавао сукоб око Хума, који су нешто раније Босанци заузели. У јануару 1333. је Дубровчанима уступио Пељешац са Стоном и приморје од Стона до дубровачке границе. Тек тада је могао да започне освајање византијских области, па је до 1334. освојио Прилеп, Охрид, Костур, Струмицу и области до залеђа Солуна. После тога је са византијским царем склопио мир (26. 8. 1334), јер су са севера у Србију упали Угри. Победио их је и на неколико година припојио Београд. До промене односа с Византијом дошло је после смрти цара Андроника III 1341. Потиснути регент новог малолетног цара Јована V, Јован Кантакузин је прешао у Србију, и од тада уз његову помоћ започиње велико освајање византијске области. Освојена је област Албаније сем Драча, и градови северне Грчке. У лето 1343. долази до разлаза са Кантакузином, који се и даље одржава уз помоћ турских најамника. У мају 1344. долази до првог сукоба Срба с Турцима. Код Стефанијане у близини Сера, Турци су победили један српски одред тешке коњице којим је заповедао војвода Прељуб. Освајањем Сера 25. 9. 1345. Душан је завладао долином Струме све до Христопољских кланаца, куда воде важни путеви ка Цариграду. Истовремено је припојен и Халкидик са Светом Гором. Освајање великих византијских територија омогућило је Душану да се на Божић 1345. у Серу прогласи за цара. Свечано крунисање је обављено на сабору у Скопљу. Било је то на Васкрс 16. 4. 1346, упркос противљењу Цариграда. Цариградски патријарх ће тек 1350. бацити анатему на Душана и патријарха Јоаникија. Крунисањем су извршене значајне промене у држави, која је подељена на краљевство и царство. Старим српским земљама је управљао краљ Урош, а јужно од Скопља су биле земље царства, Романија, којом је непосредно управљао цар. По угледу на Византију, цар је својим сродницима доделио највиша царска достојанства деспота, севастократора и кесара, увео византијски церемонијал и организацију државне управе. По примеру византијских царева, Душан врши кодификацију права 1349. и 1354. (Душанов законик). Истовремено су настављена даља освајања. До краја 1348. су освојени Епир, Тесалија и Акарнанија. У највећем обиму држава се простирала од Коринтског залива на југу до Дунава на северу, и од Јадранског мора до Егејског на истоку. Душан је планирао и освајање Цариграда. Међутим у томе му Венеција, највећа поморска сила, није помогла ни прихватила понуђени савез 1350. Срби су за време цара Душана имали још један неуспели сукоб са Турцима. Њихове и Кантакузинове трупе су поразиле Србе код Дидимотике у јесен 1352. после тога Турци заузимају Галипољ и трајно се учвршћују на европском тлу. Увиђајући опасност од њих, цар је упутио посланство папи Иноћентију IV у Авињон 1354. тражећи да га именује капетаном у борби против неверника. Од те идеје, сем размене посланстава није било ништа. У међувремену, под непознатим околностима, умро је цар Душан 20. 12. 1355. Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Св. Арханђели код Призрена. Манастир су порушили Турци после освајања 1455. и од тог материјала у 16. в. изградили Синан-пашину џамију у Призрену. Остаци његових моштију се данас чувају у цркви
Св. Марка у Београду.

Uros-nejaki

Цар Стефан Урош V

Стефан Урош V (? – 1371), српски цар (1355–1371), једини син и наследник цара Душана. Пошто је још за очевог крунисања 1346. био одређен за савладара и наследника и добио краљевску круну, одмах после очеве смрти је крунисан за цара, (пре 10. 1. 1356, када се први пут потписује као цар). Са непуних 19 година наследио је велику, али недовољно хомогенизовану државу која је почела постепено да се распада на територије обласних господара. Зато је у народној традицији и каснијим изворима називан Урош Нејаки. Већ у пролеће 1356. изгубио је живот у борби са Арбанасима чувени Душанов војсковођа и намесник Тесалије, кесар Прељуб. Тесалију, Епир и Етолију је убрзо освојио Нићифор II Анђео, а некадашњи намесник Епира, Душанов полубрат Симеон (Синиша) у Костуру се прогласио за цара Ромеја и Срба. Убрзо је, 1359. загосподарио Епиром и Тесалијом, трајно их одвојивши од Српског царства (владао до 1372). Наговештај даљег распада царства је било осамостаљивање Радослава Хлапена, господара Бера и Водена 1360. Од тада и царица Јелена самостално влада Серском облашћу. Њен брат, деспот Јован Асен се осамосталио у јужној Албанији (Канина и Валона), а од исте 1360. се самостално држе и Балшићи у Зети. На западној граници се већ назирала највећа област којом је управљао кнез Воислав Воиновић. Иако је формално признавао цареву власт, он је владао облашћу од Рудника и Дрине до Дубровника и Боке Которске, и самостално водио рат са Дубровником (1358–1362). Његовом смрћу 1363. цар је изгубио и ту, макар слабу, подршку. Насупрот рашкој властели чију подршку је изгубио, Урош се окреће властели у грчкој земљи, где су најмоћнији били Мрњавчевићи. У септембру 1365. је Вукашина прогласио савладарем, додељујући му краљевску титулу, а његовом брату Угљеши је дао титулу деспота. Мрњавчевићи су победом над Николом Алтомановићем, наследником кнеза Војислава, на Косову 1369. спречили његово даље ширење. Од тада краљ Вукашин иступа самостално, а његов најстарији син Марко добија од цара титулу младог краља. У даљем потпуном елиминисању жупана Николе, Мрњавчевиће ће спречити погибија у бици на Марици 26. 9. 1371. Цар Урош је надживео свог савладара краља Вукашина једва нешто више од два месеца. Умро је 2. или 4. децембра 1371. без наследника. Био је ожењен Аном, ћерком влашког кнеза Александра. Смрћу цара Уроша угашена је владарска лоза Немањића која је више од два века владала Србијом, довевши је у ред значајних европских држава, високоразвијене феудалне привреде, уметности и културе.