КОСОВО, ОЛТАР СРПСКИ!

Већина храмова подигнута у 6-7. веку или 9-11. веку, као што су цркве у Липљану, Грачаници, Богородица Љевишка у Призрену, Студеница Хвостанска код Пећи, Св. Арханђели код Призрена, Св. Арханђели у Горњем Неродимљу код Урошевца, Бањска, и друге страдали су од турских и аустријских разарања у 16. и 17. веку. Духовни значај Косова за српски род показује и распоред двораца Немањића. Њихова концентрација највећа је на југу, око данашњег Урошевца, где се некада налазило Сврчинско језеро. Ту су била смештена четири дворца: Неродимља (где је била палата и у 6. веку), Пауни (место се спомиње у 11. веку), Сврчин и Штимље. Кроз векове, молитва наших предака чувала је српски род од духовног посрнућа. Данас, у тешким искушењима за наш народ, морамо више него икада да сачувамо Олтар српски. Свака кап проливене крви за слободу наших предака на Косову пољу нас обавезује на то.

Gracanica_m

Грачаница

Грачаница, манастир код Приштине. Манастир је задужбина краља Милутина, подигнута између 1311–1312. и 1321. на темељима две старије цркве – тробродне рановизантијске цркве из 6. века и српске једнобродне Богородичине цркве из 13. века. Од некадашњег манастира сачувана је само црква, док су друге грађевине настрадале приликом продора Турака 1379–1383, после чега је обновљен, а испред цркве подигнута је нова припрата. Опустео је 1455. а обновом Пећке патријаршије 1557. поново је постала митрополија. Црква је петокуполна грађевина централног типа, уписаног крста. Облик основе је оригиналан, без претходница у старијој српској архитектури. Постоје три слоја живописа, један у храму, а два у спољној припрати. Први, добро очуван настао је до 1321. и једно је од најлепших дела анонимних мајстора из радионице краља Милутина. Стилски је повезано са сликарством његових других задужбина. Циклуси и фигуре груписани су по зонама, у сваком делу простора цркве, и у складу с његовим симболичним значењем: Христос Пантократор (у куполи), Небеска литургија коју служе анђели и фигуре пророка (у тамбуру), Јеванђелисти који пишу књиге (у пандантифима); Велики празници (на сводовима), под њима циклуси Христових поука и проповеди, Попрсја светитеља и композиције Силазак у Ад и Свадба у Кани. У нижим зонама ређају се композиције: Страдање Христово, Житије Богородице, Успење и Сахрана Богородице и остали циклуси и фигуре светитеља. У манастиру је деловала штампарија у четвртој деценији 16. веку у којој је израђен богато илустрован Октоих петогласник и друге књиге и рукописи.

Decani_m

Дечани

Дечани, манастир и краљевски маузолеј са црквом посвећеном Христовом Вазнесењу; налази се на реци Бистрици, јужно од Пећи. Изградња је започела 1327. по налогу краља Стефана Дечанског; према натпису на надвратнику јужног портала, главни протомајстор био је фра Вита из Котора, који је цркву градио 1327–1335. а радове је надгледао архиеп. Данило II. Краљ Стефан Дечански издао је 1330. ктиторску повељу којом је богато даровао своју задужбину. После његове смрти, започето дело наставио је његов син Душан. План основе састоји се од троделног олтара, петобродног наоса и тробродне припрате. Кубе се диже над луцима ослоњеним на четири ступца, а пет травеја у наосу и девет у припрати, ослоњени на четири стуба, покривени су крстастим сводовима. Свих пет апсида су полукружне и споља и изнутра, а ђаконикон је зидом одвојен. Крајњи бочни бродови су парапетним плочама одвојени од наоса, као посебне капеле засведене крстастим, нижим сводовима. Саграђен је од тесаника двобојног мермера, ређаним наизменично у хоризонталним редовима. Посебно су украшена три портала, као и велике трифоре. Рељефи су обликовани у стилу рашко-романичке традиције, али су присутни и готички лукови, нарочито на прозорима. У лунети јужног портала је представа Крштења Христовог, у западном Христ с анђелима и у северном Крст. Скулпторални украси, грифони и лавови, украшавају портал наоса, а фигуре атланта налазе се под доњим рубом трифоре апсиде, главе људи и животиња поређане су у аркадном фризу. Украсни рељефи обилују лозицама с уплетеним сценама или лишћем, птицама, кентаурима, змијама. Клесари су доведени из приморја. Манaстирске зидине, кулу над улазом, трпезарију и конаке подигли су протомајстор Ђорђе и његова браћа Доброслав и Никола. У цркви је добро очуван живопис, рађен после 1335. а завршен у наосу до 1347–48, а у припрати 1346–47. На зидовима су слике Пантократора, пророка и јеванђелиста у куполи, Богородице у апсиди олтара и на зидовима у наосу, а фигуре и попрсја светитеља распоређени су у нижим зонама, на луковима и стубовима. Осим тога, зидове и сводове краси двадесетак циклуса а у североисточној травеју портрет ктитора с моделом цркве и портрети владара (Душан, Јелена, Урош). Нарочито су занимљиви портрети Немањића и дечанских игумана (Арсенија и Данила), приказ Лозе Немањића. На изради живописа радило је више сликара, различитих по образовању и таленту, а по имену је познат само Срђ Грешни. У манастирској ризници чува се око 160 рукописа, углавном из 16. и 17. века, много црквеног посуђа, саркофаг од дрвета с обојеним, резбареним украсом из 14. века, у којем су почивале мошти Стефана Дечанског, збирка од око 60 икона из 14–17. века.

pecka_m

Пећка патријаршија, комплекс средњовековних црквених грађевина поред Пећи у Метохији. Средином 13. в. архиепископија се из Жиче преместила у Пећ, а од 1345. постаје седиште српског патријарха. Најзначајније обнове и преправке извршене су обновом српске црквене организације 1557. и у време патријарха Пајсија током друге и треће деценије 17. века. Прва црква је посвећена Св. Апостолима, уз њу са северне стране саграђена је црква Св. Димитрија, а са јужне црква Богородице Одигитрије и Св. Николе. Црква Св. Апостола, подигнута је по налогу архиепископа Арсенија I током прве половине 13. в. То је једнобродни храм с трансептом и куполом. Црква подсећа на манастир Жичу због чега је позната и као црква Св. Спаса. У куполи уместо Христа Пантократора, насликано је Вазнесење Христово. У Поклоњењу архијереја, уз друге великоцрквене оце, приказан је и Св. Сава. Монументалношћу, лепотом сликарског израза, колоритом и племенитим цртежом, ове фреске спадају у најзрелија достигнућа уметности 13. века. Сцене из Христовог страдања и Великих празника, настале се у 14. веку као дела мајстора сликарске радионице краља Милутина. Цркву Св. Димитрија подиже архиепископ Никодим 1321–1324. Храм има основу сажетог уписаног крста с осмостраном куполом. Најстарије фреске настале су у доба патријарха Јоаникија 1338–46. Међу њима су васељенски и српски сабори: први – Св. Саве и други – краља Милутина. У првој зони су насликане фигуре светитеља и историјске личности: Св. Сава, патријарх Јоаникије, Стефан Дечански, цар Душан, краљ Урош. На поткуполном простору илустрован је живот Св. Димитрија. Сликарство цркве је блиско дечанском живопису. Цркву Богородице Одигитрије с јужне стране подиже архиепископ Данило II 1324–1337. Ова црква је пандан цркви Св. Димитрија. Фреске су добро очуване. На једној од њих ктитор приноси макету храма Богородици. Тематски су занимљиви и циклуси: Св Арсенија српског, Јована претече. Зидне слике обновљене су 1561. изузев оних на спољном западном зиду цркава где су сачуване занимљиве композиције Лоза Немањића и Богородица млекопитатељица насликане по узору на западну иконографију. Уз јужни зид цркве саграђен је и мали храм посвећен Св. Николи. Овај храм живописао је 1673–74. зограф Радуле, по налогу патријарха Максима. Поред ктитора и домаћих светитеља простор је осликан с 25 композиција посвећених заштитнику храма. На иконостасу су и Радулове иконе, из 1677. Пећка патријашија је и маузолеј српских архиепеископа и патријараха. У ризници су изложене иконе, рукописне књиге и дела из примењене уметности настала 16–18. веку. Међу њима нарочито се истичу Празничне иконе, икона Св. Ђорђа, Радулове иконе: Св. Врачи и Св. Петка. Поред рукописних и штампаних књига занимљив је и оков Јеванђеља украшен филиграном и емајлом као и оков Јеванђеља владике Јефрема Мохачког. Током осам векова пљачкана и сељена, Пећка патријаршија је одолевала и опстала, да би на прагу 21. века њена судбина услед државних потреса постала неизвесна.

ljeviska_m

Богородица Љевишка

Богородица Љевишка, манастир у Призрену, подигнут на темељима старијег храма из 10. века, првобитно посвећен Св. Петки. Тробродна грађевина зидана у византијском стилу, неко време била је седиште епископије. Храм је вероватно страдао крајем 12. века. Некадашњу призренску епископију Св. Сава је 1219. припојио Српској цркви и тада је храм први пут обновљен. Поново је обновљен у време краља Милутина 1306–1307. и данашња црква се сматра његовом задужбином. Обнову су надзирали призренски епископ Сава (каснији архиепископ Сава III) и протопоп Дамјан а извели неимар Никола и сликар Астрапа. Храм је од 1756. претворен у џамију. После I светског рата манастир је враћен цркви и обновљен. Следећа велика обнова 1950–1952. вратила је манастирски изглед из 14. века Протомајстор Никола, првобитну тробродну базилику саобразио је културним и функционалним захтевима градитељске епохе краља Милутина, чиме је створена једна од најлепших српских средњовековних петокуполних цркава с триконхосном основом. У цркви је сачуван стари живопис с два слоја фресака: први, с почетка 13. века (Свадба у Кани, Исцељење слепог и Богородица са Христом Хранитељем) и други, настао 1307–1313, дело групе сликара које је водио мајстор Астрапа (Портрети Немањића, међу којима се издваја Портрет ктитора краља Милутина, затим призори Страдања и Чуда Христових). Ово сликарство означава прекретницу у историји српског средњовековне уметности. Усвајањем новог византијског стила, тзв. ренесанса Палеолога, почиње епоха новог класицизма у српском сликарству прве половине 14. века. Марта 2004. спалили су је Шиптари.

banjska_m

Бањска

Бањска, манастир код Косовске Митровице, у подножју планине Рогозне, главна задужбина краља Милутина, подигнут 1313–1315, на месту на којем је и раније постојао манастир. Храм је посвећен Св. Стефану заштитнику Немањића. О завршетку његове изградње бринуо се његов игуман, потоњи архиепископ, Данило II. Заједно са црквом подигнут је и „двор манастирски, палате царске, трпезарија и друго остало“. У цркви, коју је зидао себи за гробницу, краљ Милутин је и сахрањен 1321. У време Косовске битке, његово тело је склоњено у оближњу Трепчу, а око 1460. пренесено у Софију где и данас почива у Саборној цркви Св. Недеље. Мисли се да је у истој цркви била сахрањена и мајка цара Душана, Теодора, и да је њој припадао златан прстен који је ту нађен у једном гробу (сада у Народном музеју у Београду). Манастир је више пута страдао: у 15. веку разорили су га Турци; 1530. налазио се у рушевинама и опустео; после тога је главни део цркве претворен у џамију. Црква је санирана 1938−1939. У архитектонском погледу, Бањска је обликована по угледу на Студеницу, у традицији немањићких цркава-гробница: има основу једнобродне базилике с кубетом. Убраја се у ред најлепших градитељских остварења у српској средњовековној уметности. Била је богато украшена декоративном пластиком. Фреске су изведене уз велику употребу злата; нешто од те декорације сачувано је на луковима под кубетом и сведоче да су биле високог квалитета.

Arhangeli_m

Свети Арханђели

Свети Арханђели, манастир код Призрена. Католикон, односно маузолеј цара Душана грађен је у периоду 1343–1352. Храм има основу у облику уписаног крста, трочлани олтарски простор и припрату. Над централним делом грађевине некада се уздизала велика купола, док су четири бочна кубета била распоређена у угловима наоса. Простор је организован по узору на јужну цркву цариградског манастира Христа Пантократора, док је камени украс био обрађен у рашкој традицији уз утицај готичког стила. Особеност храма представљао је украсни камени под рађен у техници opus sectile са зооморфним мотивима. Монументални манастирски комплекс поред цркве Св. Арханђела чинили су мала једнобродна црква Св. Николе, трпезарија, конаци и друге манастирске зграде. Манастир је страдао кад су 1455. Турци заузели Призрен, а 1615. Синан-паша је користио материјал за изградњу џамије. Истраживање комплекса започето је 1927, конзерваторско-рестаураторски радови извођени су 1961–65. У последњој деценији 20. века обновљен је духовни живот у манастиру, а обнова манастирског комплекса је у току.

Девич, манастир посвећен Ваведењу Пресвете Богородице, налази се недалеко од Србице у Метохији. Први писани подаци су из 15. века, а деспот Ђурђе Бранковић забележен је као ктитор. Верује се да је на месту садашње цркве постојала мања капела Св. Јоаникија Девичког, па се он сматра првим ктитором манастира. По успостављању Пећке патријаршије храм је први пут обновљен 1578. Велика разарања претрпео је у I и II свет. рату када су, осим цркве, страдале и бројне рукописне књиге и црквени предмети. Обновљен је 60-их год. 20. века, али његово уништавање није престајало. Крајем јуна 1999. Шиптари су окупирали и три дана демолирали и пљачкали манастир а монахиње физички злостављали; 17–21. марта 2004. поново су га пљачкали и запалили.

devic_m

Спаљени Девич

Храм је саграђен као једнобродна грађевина правоугаоне основе, засведен полуобличастим сводом, са споља тространом а изнутра полукружном апсидом. Зидан је од камена и кречног малтера. Црква је много преправљана, па је тешко говорити о њеном првобитном изгледу; била су два слоја живописа: првобитни с краја 16. века (вреднији) и други из половине 19. века (уклоњен током обнове 1966). У близини манастира 1968. подигнута је капела Св. Јоаникија.

Посетите нашу галерију Олтар српски.