СРПСКЕ ВОЈВОДЕ У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914–1918)

Пред рат 1914. године начелник Врховне команде српске армије био је војвода Радомир Путник, његов заменик генерал Живојин Мишић, а команданти армија били су: I армије генерал Петар Бојовић, II армије генерал Степа Степановић, III армије генерал Павле Јуришић Штурм. Састав српске војске бројао је око 400.000 војника.

 

radomirРАДОМИР ПУТНИК (1847–1917) рођен је у Крагујевцу. Артиљеријску школу завршио је у Београду 1866. године. Прво војно истицање имао је у српско-турским ратовима (1876–1878) због чега је унапређен у чин мајора. После рата био је на усавршавању у Русији. Предавао је на Вишој школи Војне академије тактику и генералштабну службу. Због сумње да сарађује са Радикалном странком, у чину пуковника, постављен је за судију Касационог суда. Пензионисан је 1896. године, а реактивиран 1903. у чину генерала када је и постао начелник Главног генералштаба. У три мандата до Великог рата био је и министар војни. У Првом балканском рату, као начелник штаба Врховне команде, после победе на Куманову 1912. године добио је чин војводе као први српски генерал. У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде. Врло вешто је водио српску војску 1914. године и током повлачења 1915. године. Тешко болестан, стигао је са војском у Скадар почетком децембра 1915. године. Замењен је на месту начелника штаба Врховне команде и упућен на лечење на острво Крф, а потом у Француску, у Ницу, где је и умро 1917. Његови посмртни остаци пренети су у Београд 1926. године.

stepa_sСТЕПА СТЕПАНОВИЋ (1850–1929) рођен је у Кумодражу код Београда. Као питомац Артиљеријске школе био је учесник српско-турских  ратова 1876–1878. У генералштабну струку преведен је у чину капетана 1889. године. Био је професор војне историје на Војној академији и помоћник начелника Главног  генералштаба. Унапређен је у чин генерала 1907. године. Био је два пута и министар војске. У балканским ратовима командовао је II армијом са којом је освојио Једрене. У Великом рату заступао је одсутног начелника штаба Врховне команде Радомира Путника, а као  командант II армије због заслуга у Церској бици проглашен је за војводу 20. августа 1914. године. Истакао се при повлачењу српске војске 1915. године. Његова армија кренула је у пробој Солунског фронта на Добром пољу и Козјаку и избила на бугарску границу, што је и условило капитулацију Бугарске. Заједно са I армијом Петра Бојовића и савезничким армијама, II армија под командом војводе Степе Степановића ослободила је Србију 1918. године. Пензионисан је и стављен на располагање 1919. године. Умро је и сахрањен на гробљу у Чачку 1929. године.

zivojin02ЖИВОЈИН МИШИЋ (1855–1921) рођен је у Струганику код Мионице. Био је учесник српско-турских ратова (1876–1878) где се истакао и добио златну медаљу за храброст. Од 1891. до 1903. године као професор на Вишој школи Војне академије предавао је стратегију. Пензионисан је у чину генералштабног пуковника 1904. године. На захтев Радомира Путника активиран је 1909. године, када је и постао његов помоћник у Генералштабу. У балканским ратовима (1912–1913), после победе код Куманова добио је чин генерала. Поново је пензионисан септембра 1913, а реактивиран и постављен за Путниковог  помоћника почетком јула 1914. године. После рањавања генерала Петра Бојовића 1914. преузео је команду над I армијом. Чин војводе добио је 17. децембра 1914. године после победе у Колубарској бици. При повлачењу српске војске 1915. није се сложио са одлуком Врховне команде о продужетку повлачења  преко Албаније. Тражио је да се изврши противудар из правца Косова. По доласку на Крф упућен је због болести на лечење у Француску. Од септембра 1916. до јула 1918. године био је командант I армије, када је постао начелник Врховне команде. Умро је у Београду 1921.

sturm02ПАВЛЕ ЈУРИШИЋ ШТУРМ (Паул Штурм, 1848–1921) рођен је 22. августа 1848. у Герлицу у Пруској од оца Отона Штурма, лужичког Србина, и мајке Хермине. Дошавши у Србију, променио је име у Павле Јуришић и прешао у православну веру. У Првом балканском рату 1912. године пуковник Јуришић се прославио са српском војском, претежно из Подриња, у борбама на Куманову и Алинцима. Дринска дивизија је разбила турску војску на Зебрњаку, а пуковник Јуришић је унапређен у чин генерала. На почетку Првог светског рата, 1914. године, Врховна команда поставила је Павла Јуришића Штурма за команданта Треће армије. Са Дринском дивизијом првог и другог позива и одредима из Обреновца, Шапца, Лознице, Љубовије, штитио је бок Прве и Друге армије у борбама на Церу. У Колубарској бици, омогућио је војводи Живојину Мишићу да организује противофанзиву и зада тежак ударац непријатељској војсци. Јуришић је са Трећом армијом прешао преко Албаније и на Крфу учествовао у реорганизацији српске војске.  Учествовао је у бици на Горничеву 1916. године. Пензионисан је 8. новембра 1921. године, а два месеца касније, 13. јануара умро је у Београду.

bojovicПЕТАР БОЈОВИЋ (1853–1945) рођен је у Ми-шићеву код Сјенице. Као питомац – наредник Артиљеријске школе учествовао је у српско-турским ратовима (1876–1878). Дипломирао је као први у класи 1880 године. У балканским ратовима (1912–1913) био је начелник штаба I армије и после победе код Куманова унапређен је у чин генерала. У Првом светском рату био је командант I армије, са којом је прешао Саву и заузео већи део источног Срема. После рањавања на месту команданта I армије заменио га је Живојин Мишић. Децембра 1915. године постао је начелник штаба Врховне команде, до јуна 1918. године, када је поново постао командант I армије. Чин војводе добио је после пробоја Солунског фронта у октобру 1918. године. До 1922. године био је командант I армијске области, када је пензионисан. У априлском рату 1941. године, у 88. години живота, реактивиран је и именован за помоћника врховног команданта, малолетног краља Петра II. Умро је јануара 1945. у Београду.

„Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је посветио свој живот својој земљи. Његове три главне особине су искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не уздиже, и његове очи које гледају право у ваше, имају нечег меланхоличног: то је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу.“

(Драган Симовић, Војвода Петар Бојовић)