ХЕРОЈИ ВЕЛИКОГ РАТА – Милунка Савић

milunka savic02

МИЛУНКА САВИЋ (1890–1973)

Име хе­ро­и­не Ми­лун­ке Са­вић је све­тло име срп­ске исто­ри­је. Ро­ђе­на је 1890. го­ди­не у се­лу Ко­прив­ни­ца код Ра­шке, у скром­ној по­ро­ди­ци Ми­ли­це и Ра­ден­ка Са­ви­ћа, ма­да се по­не­где у ли­те­ра­ту­ри као мо­гу­ће го­ди­не ро­ђе­ња по­ми­њу 1888. и 1889. го­ди­на. Ле­ген­дар­на ју­на­ки­ња срп­ске вој­ске, осло­бо­ди­лач­ких ра­то­ва од 1912. до 1918, ни­је учи­ла ни­ка­кве шко­ле, али је „кр­ва­во” за­вр­ши­ла уни­вер­зи­тет жи­во­та и у исто­ри­ју ушла са чи­стом де­сет­ком.

На вест о мо­би­ли­за­ци­ји по из­би­ја­њу Пр­вог бал­кан­ског ра­та, 1912. го­ди­не, при­ја­ви­ло се пре­ко два­де­сет пет хи­ља­да до­бро­во­ља­ца. Да би од­ме­ни­ла бра­ћу, јер се­о­ска ку­ћа ни­је мо­гла да оста­не без му­шке гла­ве, ме­ђу до­бро­вољ­ци­ма се на­шла де­вој­ка Ми­лун­ка Са­вић. По­што је у то вре­ме ра­то­ва­ње би­ло ис­кљу­чи­во му­шки по­сао, Ми­лун­ка је, стра­ху­ју­ћи да при­ли­ком мо­би­ли­за­ци­је не бу­де од­би­је­на, при­бе­гла не­сва­ки­да­шњем лу­кав­ству: скра­ти­ла је сво­ју буј­ну, ду­гу ко­су, уте­гла гру­ди, ста­ви­ла шај­ка­чу на гла­ву и обу­кла му­шко оде­ло.
Ле­па, пла­во­о­ка, мла­да и здра­ва, од­мах је ре­гру­то­ва­на као вој­ник до­бро­во­љац – Ми­лун Са­вић! Нео­бич­но хра­бра, као од­ли­чан бом­баш, од­мах је свр­ста­на у бом­ба­шку де­се­ти­ну. Ме­ђу сво­јим са­бор­ци­ма про­сла­ви­ла се не­по­гре­ши­вим уба­ци­ва­њем бом­би у не­при­ја­тељ­ске ро­во­ве. Бо­ре­ћи се на мно­гим фрон­то­ви­ма, не ште­де­ћи се­бе, у јед­ном ју­ри­шу би­ла је кон­ту­зо­ва­на од де­то­на­ци­је ар­ти­ље­риј­ске гра­на­те. И та­да је от­кри­ве­на ње­на до­бро чу­ва­на тај­на: до­бро­во­љац Ми­лун је, у ства­ри, Ми­лун­ка!
Пре све­га ве­ли­ки ро­до­љуб, Ми­лун­ка Са­вић је уче­ство­ва­ла и у Дру­гом бал­кан­ском ра­ту 1913. го­ди­не.
Ипак, не­по­му­ће­ну рат­ну сла­ву чак и ван гра­ни­ца Ср­би­је Ми­лун­ка је сте­кла, бо­ре­ћи се ра­ме уз ра­ме с му­шкар­ци­ма, у Пр­вом свет­ском ра­ту. И ма­да ју је вој­на ко­ми­си­ја ви­ше пу­та од­би­ја­ла да, као же­на, уче­ству­је у не­по­сред­ним бор­ба­ма (вој­во­да Ра­до­мир Пут­ник је са­ве­ту­је да се при­кљу­чи бол­ни­чар­ка­ма), за­хва­љу­ју­ћи сво­јој упор­но­сти ипак је до­би­ла рас­по­ред у Дру­гом пе­ша­диј­ском пу­ку Дрин­ске ди­ви­зи­је. Ту је про­ве­ла ско­ро цео Пр­ви свет­ски рат, са из­у­зет­ком 1915. го­ди­не ка­да је, на из­ри­чит зах­тев ко­ман­дан­та Срем­ског до­бро­во­љач­ког од­ре­да, пре­ко­ман­до­ва­на за бом­ба­ша у од­бра­ни Бе­о­гра­да. На­ро­чи­то се ис­та­кла као бом­баш у Колу­бар­ској би­ци, па је за ви­ше­стру­ко хе­рој­ство од­ли­ко­ва­на Ка­ра­ђор­ђе­вом зве­здом с ма­че­ви­ма.
За­хва­љу­ју­ћи ве­ли­ком ју­на­штву и не­бро­је­ним за­слу­га­ма на бој­ном по­љу, Ми­лун­ка је на Со­лун­ском фрон­ту до­би­ла чин пе­ша­диј­ског на­ред­ни­ка и по­ста­вље­на за ко­ман­ди­ра ју­ри­шног во­да. Због мно­гих за­до­би­је­них ра­на (ра­ња­ва­на је чак де­вет пу­та) два пу­та је тран­спор­то­ва­на у се­вер­ну Афри­ку, у ал­жир­ски град Би­зер­ту, где је ле­че­на у фран­цу­ској вој­ној бол­ни­ци.
По­ло­ви­ном 1918. го­ди­не Вр­хов­на ко­ман­да свих са­ве­знич­ких ар­ми­ја из­да­ла је пи­сме­ну по­хва­лу ју­на­штву срп­ског на­ред­ни­ка Ми­лун­ке Са­вић, с на­ре­ђе­њем да се про­чи­та, у ста­ву мир­но, исто­вре­ме­но пред стро­је­ви­ма свих је­ди­ни­ца Ан­тан­те. Та­ква по­част ни­је ука­за­на ни­јед­ном офи­ци­ру или ге­не­ра­лу у Пр­вом свет­ском ра­ту!

Milunka Savic_razglednica

Из ра­та је Ми­лун­ка иза­шла с нај­ве­ћим срп­ским и стра­ним од­ли­ко­ва­њи­ма: но­си­лац је два ор­де­на Ка­ра­ђор­ђе­ве зве­зде с ма­че­ви­ма, злат­не и сре­бр­не ме­да­ље за хра­брост „Ми­лош Оби­лић”, Спо­ме­ни­це ра­та 1913, Ал­бан­ске спо­ме­ни­це, Спо­ме­ни­це ра­та за осло­бо­ђе­ње и ује­ди­ње­ње од 1914. до 1918, два ор­де­на фран­цу­ске Ле­ги­је ча­сти, бри­тан­ског од­ли­ко­ва­ња, ру­ског Кр­ста Све­тог Ђор­ђа По­бе­до­но­сца. Је­ди­на је же­на на све­ту ко­ја је од­ли­ко­ва­на фран­цу­ским ор­де­ном – Рат­ним кр­стом са злат­ном пал­мом.
Го­ди­не 1919. Ми­лун­ка је де­мо­би­ли­са­на. Уда­ла се за си­ро­ма­шног, ни­жег по­штан­ског слу­жбе­ни­ка, с ко­јим је има­ла че­ти­ри кће­ри. Ду­бо­ко ху­ма­на, иако ве­о­ма си­ро­ма­шна, усво­ји­ла је и јед­ну де­вој­чицу оме­те­ну у раз­во­ју.

Оста­ло је за­бе­ле­же­но да је чу­ве­ни воз Ори­јент екс­прес от­кад је по­чео да са­о­бра­ћа ка­снио са­мо јед­ном, и то с бе­о­град­ске же­ле­знич­ке ста­ни­це. На­и­ме, го­ди­не 1928, ка­да је у Фран­цу­ској обе­ле­жа­ва­на де­се­та го­ди­шњи­ца са­ве­знич­ке по­бе­де у Пр­вом свет­ском ра­ту, у Бе­о­гра­ду су се у тај воз укр­ца­ли срп­ски ге­не­ра­ли и зва­нич­ни­ци, по­зва­ни да узму уче­шћа у про­сла­ви. Фран­цу­ски ам­ба­са­дор, ко­ји је при­су­ство­вао ис­пра­ћа­ју, слу­чај­но је ме­ђу про­ла­зни­ци­ма на пе­ро­ну ви­део Ми­лун­ку Са­вић. За­чу­ђен, упи­тао ју је за­што и она не иде на ово пу­то­ва­ње. „Ја за то не­мам нов­ца”, скром­но је од­го­во­ри­ла. Зна­ју­ћи за све Ми­лун­ки­не рат­не за­слу­ге, про­ла­зни­ци су за ти­ли час при­ку­пи­ли но­вац, ам­ба­са­да Фран­цу­ске је обез­бе­ди­ла сву по­треб­ну до­ку­мен­та­ци­ју, а пут­ни­ци Ори­јент екс­пре­са са­че­ка­ли су Ми­лун­ку Са­вић да се укр­ца у воз.

Али жи­вот је и да­ље ни­је ма­зио: вр­ло бр­зо је оста­ла удо­ви­ца. И по­ред ве­ли­ких рат­них за­слу­га, Ми­лун­ка Са­вић, хра­бри бо­рац и осве­до­че­ни па­три­о­та, да би шко­ло­ва­ла и пре­хра­њи­ва­ла де­цу, мо­ра­ла је да се за­по­сли као чи­ста­чи­ца у Хи­по­те­кар­ној бан­ци у Бе­о­гра­ду. Ра­ди­ла је та­ко два­де­сет го­ди­на. И по­ред те­шког жи­во­та, од­би­ла је по­ну­ду да се пре­се­ли у Фран­цу­ску и та­мо жи­ви од фран­цу­ске вој­не пен­зи­је. Уме­сто то­га, иза­бра­ла је да жи­ви у си­ро­ма­штву и оску­ди­ци, у Бе­о­гра­ду, где су ње­ни под­ви­зи, на­жа­лост, вр­ло бр­зо за­бо­ра­вље­ни.

И то­ком Дру­гог свет­ског ра­та до­шла су до из­ра­жа­ја ње­на ду­бо­ка осе­ћа­ња пре­ма срп­ском ро­ду. Као ве­ли­ки па­три­о­та, 1942. го­ди­не, од­би­ла је по­зив Ми­ла­на Не­ди­ћа да при­су­ству­је бан­ке­ту ко­ји је он (та­да­шњи пред­сед­ник вла­де) при­ре­дио за не­мач­ке ге­не­ра­ле и офи­ци­ре.
Го­ди­не 1943. Ми­лун­ка Са­вић је ор­га­ни­зо­ва­ла ма­лу ам­бу­лан­ту у ко­јој је пру­жа­ла ме­ди­цин­ску по­моћ свим љу­ди­ма – без раз­ли­ке – и пар­ти­за­ни­ма и чет­ни­ци­ма. Због то­га ју је по­ли­ци­ја бру­тал­но пре­ту­кла, у при­су­ству ње­не де­це, и ин­тер­ни­ра­ла у ло­гор на Ба­њи­ци, где је би­ла осу­ђе­на на смрт стре­ља­њем. По­сле за­то­че­ни­штва од де­сет ме­се­ци, осло­бо­ђе­на је на ин­тер­вен­ци­ју са­мог ко­ман­дан­та ло­го­ра, не­мач­ког ге­не­ра­ла. Ка­да је чуо да се у ло­го­ру на­ла­зи зна­ме­ни­та хе­ро­и­на Пр­вог свет­ског ра­та, иако не­при­ја­тељ­ски вој­ник, од­мах ју је осло­бо­дио, уз све вој­не по­ча­сти, ис­пра­тив­ши је с ве­ли­ким па­ке­том хра­не за де­цу.

По­сле Дру­гог свет­ског ра­та Ми­лун­ка је, да би мо­гла да из­др­жа­ва по­ро­ди­цу, до 1954. го­ди­не ра­ди­ла као чи­ста­чи­ца у јед­ној бе­о­град­ској ка­фа­ни у да­на­шњој Поп-Лу­ки­ној ули­ци. Ни­ка­да се ни­је жа­ли­ла и ни­ка­да ни од ко­га ни­је тра­жи­ла би­ло ка­кву по­моћ. Оно што је учи­ни­ла за отаџ­би­ну сма­тра­ла је сво­јом све­том ду­жно­шћу.

Ми­лун­ка Са­вић би­ла је лич­ни при­ја­тељ не­ка­да­шњег фран­цу­ског пред­сед­ни­ка ге­не­ра­ла Шар­ла де Го­ла, ко­ји је и сам био ве­ли­ки, за­слу­жни ју­нак Пр­вог и Дру­гог свет­ског ра­та. О то­ме ни­ка­да ни­је го­во­ри­ла. А ка­да је јед­ном при­ли­ком за­мо­ли­ла свог уну­ка да је от­пра­ти у Фран­цу­ску да по­се­ти Де Го­ла, ко­ји је тре­ба­ло да по­ла­же за­кле­тву за пред­сед­ни­ка др­жа­ве, он се са­мо на­сме­јао не ве­ру­ју­ћи ре­чи­ма сво­је ба­ке. Не­ма по­да­та­ка да је Ми­лун­ка та­да оти­шла у Фран­цу­ску, али се по­у­зда­но зна да је, као за­слу­жни рат­ни ве­те­ран, би­ла по­зва­на да при­су­ству­је тој це­ре­мо­ни­ји.

Сре­ди­ном 1972. у днев­ном ли­сту „По­ли­ти­ка” об­ја­вље­ни су до­пи­си чи­та­ла­ца о ве­о­ма те­шким ма­те­ри­јал­ним и стам­бе­ним при­ли­ка­ма у ко­ји­ма је Ми­лун­ка жи­ве­ла. Ови тек­сто­ви уз­бур­ка­ли су јав­ност, што је на­ве­ло та­да­шње бе­о­град­ске вла­сти да јој до­де­ле ма­ли јед­но­со­бан стан. Али ни­је ду­го ужи­ва­ла у ње­му. Умр­ла је 5. ок­то­бра 1973. го­ди­не у сво­јој со­би, док је штри­ка­ла.

Је­дан бе­о­град­ски пи­сац, ко­ји је на­пи­сао дра­му о ње­ном жи­во­ту, по­се­тио је Ми­лун­ку Са­вић и, у знак па­жње, од­нео јој ку­ти­ју нај­фи­ни­јих ко­ла­ча. Скром­на, ка­ква је увек би­ла, Ми­лун­ка је ко­ла­че по­де­ли­ла ком­шиј­ској де­ци ре­кав­ши: „За ме­не су до­бре и на­по­ли­тан­ке.”

О ме­сту где је на­шла веч­ни мир по­сто­је кон­тро­верз­ни по­да­ци. Пре­ма јед­ни­ма, са­хра­ње­на је у Але­ји ве­ли­ка­на уз вој­не по­ча­сти, док, пре­ма дру­ги­ма, по­чи­ва у Але­ји за­слу­жних гра­ђа­на. Ме­ђу­тим, пре­ма ре­чи­ма ње­ног уну­ка, што су, сва­ка­ко, нај­по­у­зда­ни­ји по­да­ци, Ми­лун­ка Са­вић је са­хра­ње­на на Но­вом гро­бљу, скром­но као што је жи­ве­ла, у по­ро­дич­ној гроб­ни­ци без би­ло ка­квих по­себ­них обе­леж­ја. Иако су та­да­шње вла­сти по­ро­ди­ци са­оп­шти­ле да ће она би­ти ис­пра­ће­на као ве­ли­кан срп­ске исто­ри­је, са свим др­жав­ним и вој­ним по­ча­сти­ма, и по­ред че­ти­ри да­на че­ка­ња до то­га ипак ни­је до­шло. Ни­ко се ни­је по­ја­вио! Је­ди­но на­зив ма­ле ули­це на Во­ждов­цу, у ко­јој је Ми­лун­ка жи­ве­ла, као и би­ста у Ма­та­ру­шкој Ба­њи све­до­че о то­ме да је она би­ла за­слу­жни гра­ђа­нин ове зе­мље.