
МИЛУНКА САВИЋ (1890–1973)
Име хероине Милунке Савић је светло име српске историје. Рођена је 1890. године у селу Копривница код Рашке, у скромној породици Милице и Раденка Савића, мада се понегде у литератури као могуће године рођења помињу 1888. и 1889. година. Легендарна јунакиња српске војске, ослободилачких ратова од 1912. до 1918, није учила никакве школе, али је „крваво” завршила универзитет живота и у историју ушла са чистом десетком.
На вест о мобилизацији по избијању Првог балканског рата, 1912. године, пријавило се преко двадесет пет хиљада добровољаца. Да би одменила браћу, јер сеоска кућа није могла да остане без мушке главе, међу добровољцима се нашла девојка Милунка Савић. Пошто је у то време ратовање било искључиво мушки посао, Милунка је, страхујући да приликом мобилизације не буде одбијена, прибегла несвакидашњем лукавству: скратила је своју бујну, дугу косу, утегла груди, ставила шајкачу на главу и обукла мушко одело.
Лепа, плавоока, млада и здрава, одмах је регрутована као војник добровољац – Милун Савић! Необично храбра, као одличан бомбаш, одмах је сврстана у бомбашку десетину. Међу својим саборцима прославила се непогрешивим убацивањем бомби у непријатељске ровове. Борећи се на многим фронтовима, не штедећи себе, у једном јуришу била је контузована од детонације артиљеријске гранате. И тада је откривена њена добро чувана тајна: добровољац Милун је, у ствари, Милунка!
Пре свега велики родољуб, Милунка Савић је учествовала и у Другом балканском рату 1913. године.
Ипак, непомућену ратну славу чак и ван граница Србије Милунка је стекла, борећи се раме уз раме с мушкарцима, у Првом светском рату. И мада ју је војна комисија више пута одбијала да, као жена, учествује у непосредним борбама (војвода Радомир Путник је саветује да се прикључи болничаркама), захваљујући својој упорности ипак је добила распоред у Другом пешадијском пуку Дринске дивизије. Ту је провела скоро цео Први светски рат, са изузетком 1915. године када је, на изричит захтев команданта Сремског добровољачког одреда, прекомандована за бомбаша у одбрани Београда. Нарочито се истакла као бомбаш у Колубарској бици, па је за вишеструко херојство одликована Карађорђевом звездом с мачевима.
Захваљујући великом јунаштву и небројеним заслугама на бојном пољу, Милунка је на Солунском фронту добила чин пешадијског наредника и постављена за командира јуришног вода. Због многих задобијених рана (рањавана је чак девет пута) два пута је транспортована у северну Африку, у алжирски град Бизерту, где је лечена у француској војној болници.
Половином 1918. године Врховна команда свих савезничких армија издала је писмену похвалу јунаштву српског наредника Милунке Савић, с наређењем да се прочита, у ставу мирно, истовремено пред стројевима свих јединица Антанте. Таква почаст није указана ниједном официру или генералу у Првом светском рату!
Из рата је Милунка изашла с највећим српским и страним одликовањима: носилац је два ордена Карађорђеве звезде с мачевима, златне и сребрне медаље за храброст „Милош Обилић”, Споменице рата 1913, Албанске споменице, Споменице рата за ослобођење и уједињење од 1914. до 1918, два ордена француске Легије части, британског одликовања, руског Крста Светог Ђорђа Победоносца. Једина је жена на свету која је одликована француским орденом – Ратним крстом са златном палмом.
Године 1919. Милунка је демобилисана. Удала се за сиромашног, нижег поштанског службеника, с којим је имала четири кћери. Дубоко хумана, иако веома сиромашна, усвојила је и једну девојчицу ометену у развоју.
Остало је забележено да је чувени воз Оријент експрес откад је почео да саобраћа каснио само једном, и то с београдске железничке станице. Наиме, године 1928, када је у Француској обележавана десета годишњица савезничке победе у Првом светском рату, у Београду су се у тај воз укрцали српски генерали и званичници, позвани да узму учешћа у прослави. Француски амбасадор, који је присуствовао испраћају, случајно је међу пролазницима на перону видео Милунку Савић. Зачуђен, упитао ју је зашто и она не иде на ово путовање. „Ја за то немам новца”, скромно је одговорила. Знајући за све Милункине ратне заслуге, пролазници су за тили час прикупили новац, амбасада Француске је обезбедила сву потребну документацију, а путници Оријент експреса сачекали су Милунку Савић да се укрца у воз.
Али живот је и даље није мазио: врло брзо је остала удовица. И поред великих ратних заслуга, Милунка Савић, храбри борац и осведочени патриота, да би школовала и прехрањивала децу, морала је да се запосли као чистачица у Хипотекарној банци у Београду. Радила је тако двадесет година. И поред тешког живота, одбила је понуду да се пресели у Француску и тамо живи од француске војне пензије. Уместо тога, изабрала је да живи у сиромаштву и оскудици, у Београду, где су њени подвизи, нажалост, врло брзо заборављени.
И током Другог светског рата дошла су до изражаја њена дубока осећања према српском роду. Као велики патриота, 1942. године, одбила је позив Милана Недића да присуствује банкету који је он (тадашњи председник владе) приредио за немачке генерале и официре.
Године 1943. Милунка Савић је организовала малу амбуланту у којој је пружала медицинску помоћ свим људима – без разлике – и партизанима и четницима. Због тога ју је полиција брутално претукла, у присуству њене деце, и интернирала у логор на Бањици, где је била осуђена на смрт стрељањем. После заточеништва од десет месеци, ослобођена је на интервенцију самог команданта логора, немачког генерала. Када је чуо да се у логору налази знаменита хероина Првог светског рата, иако непријатељски војник, одмах ју је ослободио, уз све војне почасти, испративши је с великим пакетом хране за децу.
После Другог светског рата Милунка је, да би могла да издржава породицу, до 1954. године радила као чистачица у једној београдској кафани у данашњој Поп-Лукиној улици. Никада се није жалила и никада ни од кога није тражила било какву помоћ. Оно што је учинила за отаџбину сматрала је својом светом дужношћу.
Милунка Савић била је лични пријатељ некадашњег француског председника генерала Шарла де Гола, који је и сам био велики, заслужни јунак Првог и Другог светског рата. О томе никада није говорила. А када је једном приликом замолила свог унука да је отпрати у Француску да посети Де Гола, који је требало да полаже заклетву за председника државе, он се само насмејао не верујући речима своје баке. Нема података да је Милунка тада отишла у Француску, али се поуздано зна да је, као заслужни ратни ветеран, била позвана да присуствује тој церемонији.
Средином 1972. у дневном листу „Политика” објављени су дописи читалаца о веома тешким материјалним и стамбеним приликама у којима је Милунка живела. Ови текстови узбуркали су јавност, што је навело тадашње београдске власти да јој доделе мали једнособан стан. Али није дуго уживала у њему. Умрла је 5. октобра 1973. године у својој соби, док је штрикала.
Један београдски писац, који је написао драму о њеном животу, посетио је Милунку Савић и, у знак пажње, однео јој кутију најфинијих колача. Скромна, каква је увек била, Милунка је колаче поделила комшијској деци рекавши: „За мене су добре и наполитанке.”
О месту где је нашла вечни мир постоје контроверзни подаци. Према једнима, сахрањена је у Алеји великана уз војне почасти, док, према другима, почива у Алеји заслужних грађана. Међутим, према речима њеног унука, што су, свакако, најпоузданији подаци, Милунка Савић је сахрањена на Новом гробљу, скромно као што је живела, у породичној гробници без било каквих посебних обележја. Иако су тадашње власти породици саопштиле да ће она бити испраћена као великан српске историје, са свим државним и војним почастима, и поред четири дана чекања до тога ипак није дошло. Нико се није појавио! Једино назив мале улице на Вождовцу, у којој је Милунка живела, као и биста у Матарушкој Бањи сведоче о томе да је она била заслужни грађанин ове земље.