СРБИЈА У ВЕЛИКОМ РАТУ (1914–1918)

УЛТИМАТУМ СРБИЈИ

На Видовдан 1914. године у Сарајеву припадник Младе Босне Гаврило Принцип, убиством престолонаследника надвојводе Франца Фердинанда и његове жене Софије, дао је Савезу централних сила повод за рат. Аустро-Угарска је за припремање атентата оптужила Србију. Због наводне умешаности Србије влада Аустро-Угарске упутила је 23. јула ултиматум српској влади, постављајући једној независној држави захтеве које је било немогуће испунити. У позадини захтева Аустро-Угарске стајала је Немачка, која је желела рат.

Ултимативни захтев Аустро-Угарске Србији био је изнесен у десет тачака.
Српска влада, на челу са председником Николом Пашићем, показала је велику флексибилност. Она је прихватила скоро све услове, осим пете и шесте тачке ултиматума.

Од владе Србије се тражило:

прво, да забрани све публикације које пишу против Аустро-Угарске и својом општом тенденцијом угрожавају њен територијални интегритет;

друго, да одмах распусти „Народну одбрану“ и слична удружења и да спречи да она наставе свој рад под другим именом и у другом виду;

треће, да из јавне наставе у Србији избаци све оно што представља пропаганду против Аустро-Угарске;

четврто, да из службе уклони све официре и чиновнике који пропагирају против Аустро-Угарске, а чија ће имена бити накнадно достављена;

пето, да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у угушивању субверзивног покрета управљеног против територијалног интегритета Царства;

шесто, да отвори истрагу против учесника у Сарајевском атентату који се налазе на територији Србије и да прихвати да у овој истрази учествују органи које буде делегирала царско-краљевска влада;

седмо, да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића;

осмо, да спречи трговину оружјем и муницијом преко границе и да отпусти и строго казни оне пограничне органе који су помогли тројици атентатора да пређу границу;

девето, да објасни изјаве српских високих чиновника у Србији и у иностранству с непријатељским садржајем према Монархији дате после 28. јуна;

десето, да извештава царско-краљевску владу о извршавању мера које су захтеване у претходним тачкама.

Petar_ultima_mala

Краљ Петар Први Карађорђевић након уручења ултиматума Аустро-Угарске монархије

Одговор српске владе на ултиматум:

1. Краљевска влада Србије осуђује сваку пропаганду управљену против Аустро-Угарске, то јест скуп напора (тенденција, покушаја, маневара) чији је циљ да се од Аустро-Угарске монархије отцепе територије које јој припадају. Она искрено жали страшне последице тих криминалних аката. Влада жали што су српски официри и чиновници, према извештају царско-краљевске владе, учествовали у реченој пропаганди, помућујући тиме односе доброг суседства које се краљевска влада, својом декларацијом од 18–31. марта 1909, свечано обавезала да поштује. Краљевска влада, која не одобрава и одбацује сваку мисао или покушај мешања у политику било којег дела Аустро-Угарске, сматра својом дужношћу, да скрене пажњу, на изричит начин, официрима, чиновницима и свему становништву Краљевине на чињеницу да ће убудуће кажњавати са крајњом строгошћу свако лице које буде криво за такве акте, акте које ће она свим својим напорима сузбијати. Ова декларација биће стављена до знања краљевској војсци дневном заповешћу Њ.В. Краља и објављена у званичном органу војске. Краљевска влада се обавезује сем тога да, у наредном редовном заседању Скупштине, унесе један амандман у Закон о штампи, по којем ће се подбадања на мржњу или презир према Аустро-Угарске монархији најстрожије кажњавати; исто тако, свака публикација са тенденцијом управљеном против територијалног интегритета Аустро-Угарске. Она се обавезује да у наредном заседању Уставотворне скупштине унесе један амандман о конфискацији горе поменутих публикација; јер то сада није могућно према члану 22. Устава.

2. Краљевска влада нема доказа, а нота царско-краљевске владе јој их не пружа, да су чланови друштва „Народна одбрана“ и других друштава истог рода до сада починили кривична дела. Међутим, краљевска влада ће испунити захтев царско-краљевске владе и распустиће друштво „Народна одбрана“, као и друга која би фаворизовала агитацију против Аустро-Угарске.

3. Краљевска влада се обавезује да без оклевања одстрани из јавних школа Србије све што би служило или могло да служи пропаганди против Аустро-Угарске, ако царско-краљевска влада може за то да јој пружи доказ.

4. Краљевска влада пристаје да без одлагања из војске избаци све људе, за које се утврди у судској истрази, да су учинили акте против интегритета Аустро-Угарске монархије. Она тражи да јој царско-краљевска влада достави ретроспективно листу имена тих официра и чиновника, да би образложила то искључење.

5. Краљевска влада признаје да не разуме смисао и домашај захтева царско-краљевске владе која тражи да се Србија обавеже да на својој територији трпи сарадњу царско-краљевске владе која би дејствовала по принципима међународног права, кривичних истрага и односа доброг суседства.

6. Краљевска влада сматра, свакако, својом дужноћшу да предузме истрагу против свих оних који су учествовали у завери од 15. јуна и који се налазе на српској територији. Што се тиче учествовања царско-краљевске власти у тој истрази, краљевска влада не може да га прихвати, јер би то представљало повреду Устава и кривичног поступка. Међутим, чим истрага буде завршена, њен разултат ће се доставити аустријској штампи.

objava rata austrougarske

Објава рата Аустро-Угарске монархије Србији у форми обичног телеграма

7. Краљевска влада је, исте вечери кад је примила ноту, ухапсила мајора Војислава Танкосића. Што се тиче Милана Цигановића, који је поданик Аустро-Угарске монархије, и који је био 15. јуна приправник у железничкој дирекцији, његов садашњи домицил још није могао бити откривен. Моли се царско-краљевска влада да саопшти надлежнима, по уобичајеном поступку, претпоставке или евентуално доказе о његовој кривици који би произилазили до овог дана из сарајевске истраге, и то ради даље истраге.

8. Српска влада ће појачати и проширити већ предузете мере да се спречи преношење преко границе оружја и експлозива. Разуме се да ће спровести истрагу против службеника на линији Шабац–Лозница који су допустили да умакну извршиоци атентата, и који ће бити строго кажњени.
9. Краљевска влада је спремна да пружи објашњење о изјавама које су давали њени функционери како у Србији, тако и у иностранству после сарајевског атентата било у „интервјуима“, било у разговорима, и које би биле, по речима царско-краљевске владе, непријатељске према монархији, – чим те изјаве краљевској влади саопшти царско-краљевска влада и буде доказано да су их стварно дали државни функционери о чему ће сама царско-краљевска влада бити заинтересована да пружи доказе.

10. Краљевска влада ће обавестити царско-краљевску владу о објављивању и извршавању горе поменутих мера, уколико то није већ учињено горњом нотом.

У случају да царско-краљевска влада не буде задовољна овим одговором, краљевска влада, сматрајући да је у општем интересу да се са решавањем овог питања не пренагли, спремна је, као увек, да прихвати један пацифички споразум, било да се та питања изнесу пред арбитражни суд у Хагу, или да се поднесу силама које су учествовале у редакцији декларације српске владе од 18–31. марта 1909.“

(Катарина Клара Штурценегер, Рат у Србији 1914–1916)

 

1914.

Два дана после ултиматума дошло је до прекида дипломатских односа. Влада Србије преселила се у Ниш наредивши општу мобилизацију. У форми обичног телеграма 28. јула 1914. године Аустроугарска монархија објавила је рат Србији.

Аустроугарска војска напала је Краљевину Србију 12. августа 1914. године. Главнокомандујући аустроугарске војске обећао је цару Францу Јозефу да ће до његовог рођендана, 18. августа, трупе које предводи умарширати у српску престоницу. Правац напада био је Мачва и Поцерина.
Пред јаким снагама аустријских трупа, Трећа српска армија ступила је у повлачење. У помоћ су стигли војници II армије генерала Степе Степановића. Они су у усиљеном маршу дошли до села Текериш, у подножју планине Цер. Ту је и започела битка између српских и аустроугарских трупа – Церска битка. Највеће борбе вођене су од 16. до 18. августа. У силовитом нападу српска војска је непријатеља поразила и протерала преко Дрине. Генерал Степа Степановић добио је због сјајне победе чин војводе. Генерал Оскар фон Поћорек није „купио“ обећани рођендански поклон кајзеру!

cer_mackov_kamen02

Српски положаји на Мачковом камену, 1914. године

Други напад царско-краљевских трупа на Србију уследио је у септембру. Највеће битке вођене су на Гучеву и Мачковом камену. Двомесечни период ратовања, који је завршен новембра 1914. године, познат је под именом Дринска битка.

По повлачењу војске, у току лета и јесени 1914. године на подручју Мачве, Јадра, Посавине, Подриња и Колубаре, незаштићени цивили, у највећем броју жене, деца и старци, доживели су страховите репресалије. Аустроугарски солдати убили су, силовали и малтретирали око 4.000 становника западне Србије. Сведочанства о овом злочину прикупили су органи власти Краљевине Србије и неколико савременика странаца, од којих је најважнији доктор Арчибалд Рајс из Швајцарске.

У позну јесен уследио је напад трупа V и VI аустроугарске армије, које су напредовале из правца Сребренице, Љубовије и Мачве. Српска војска се повлачила услед недостатка муниције и јачине непријатеља. До 3. децембра царско-краљевске трупе ушле су у Ваљево, Лазаревац, Обреновац, Лајковац, Косјерић, Пожегу и Београд. У критичном тренутку, на лични захтев, команду над I армијом преузео је генерал Мишић, уместо рањеног генерала Бојовића. Мишић је наредио да се фронт скрати за око 40 километара, да се војска одмори, прегрупише и изврши противудар из правца Горњег Милановца. За 13 дана, до 16. децембра, непријатељска војска протерана је са територије Србије и ослобођена српска престоница. Због сјајне победе у бици која је названа Колубарска, генерал Живојин Мишић добио је чин војводе.

После победе на Колубари, када је српска војска запленила много ратног материјала и заробила велики број непријатељских војника, у Србију је стигла такозвана бела ваш, преносилац опаке болести пегавог тифуса.

1915.
beograd03

Одбрана Београда, 1915. године

Почетком октобра дошло је до поновног напада на Србију од стране Немачке и Аустро-Угарске. Снаге Централних сила под командом фелдмаршала Аугуста фон Макензена бројале су око 800.000 војника. Напад је уследио из Баната, преко Саве и Дунава. Главнина снага усмерена је на српску престоницу – град Београд. Србију је бранила ослабљена војска, страдала од тифуса и великих битака у минулој години. У три армије било је распоређено око 300.000 војника: I армија команданта војводе Мишића, II армија команданта војводе Степановића, III армија команданта генерала Јуришић-Штурма, и трупе одбране Београда на челу са генералом Михаилом Живковићем. Врховна команда била је у Крагујевцу. Престоница је, после херојске одбране, освојена 6. октобра. Војска се повлачила под борбом, у потпуном реду и дисциплиновано. План Врховне команде био је да се војска повуче долином Вардара према Грчкој на Солунски фронт. Нападом Бугарске на Србију 11. октобра и заузимањем Куманова и Скопља, српској војсци био је пресечен пут према Егејском мору. На седници владе у Крушевцу, крајем октобра, одлучено је да се истраје и не потписује капитулација.
У повлачење је кренуо и знатан број цивила. Већ у првој половини новембра, већина војске, влада и избегли народ налазили су се на Косову. Неки извештаји говорили су да се крајем новембра 1915. ту нашло 220.000 војника и официра и 200.000 цивила.
На седници владе од 25. новембра 1915. године донета је одлука о повлачењу и предвиђена три правца повлачења војске. Уследило је страховито повлачење кроз Албанију, о чему најбоље сведоче речи: „Нико не зна шта су муке тешке док не прође Албанију пешке!“ Просечна висина планина преко којих се прелазило била је 1.800 метара, а није било ниједне ваљане саобраћајнице. Резерве хране са којима се кренуло на пут биле су довољне за девет дана.

Предвиђени правци повлачења српске војске били су:

1. Пећ – Андријевица – Подгорица – Скадар,

2. Призрен – Љум Кула – Спис – Флети – Пука – Скадар – Љеш,

3. Призрен – Љум Кула – Пишкопеја – Дебар – Елбасан.

Српска влада стигла је у Скадар 28. новембра, а Врховна команда у Драч 6. децембра 1915. године.

Доласком на јадранску обалу, муке војске и народа се настављају. У Скадру и Драчу се налазило преко 185.000 изнемоглих и болесних људи који су жељно очекивали помоћ савезника. Савезници су оклевали и дуже време нису предузимали никакве кораке, правдајући се епидемијом тифуса и дизентерије.

aleksandarK

Регент Александар Карађорђевић, врховни командант српске војске

На висини историјског тренутка био је врховни командант српске војске, регент Александар Карађорђевић. Иако озбиљно болестан, одбио је понуду савезника да буде упућен на лечење у Бриндизи, у Италију. Остао је уз своју војску и народ, а у Скадру је извршена хируршка интервенција над њим. Покушавао је на сваки начин да издејствује помоћ савезника за српску војску. Драматично регентово писмо, тачније очајнички апел упућен руском цару Николају II, имао је ефекта. Руски ултиматум упућен савезницима гласио је: „Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком“.
Коначно су од стране савезника предузете конкретне мере. Првих 12.000, углавном најболеснијих и изнемоглих бораца, евакуисано је у Бизерту, луку у Тунису, где су постојале савезничке болнице. Међутим, српска влада је уложила протест и тражила је да се даља евакуација обустави, јер је желела да војници буду стационирани што ближе Србији.
Већина српских војника је претходно морала пешице да савлада пут од Драча до Валоне, што је било ново искушење за већ измучене људе. Посебно је тежак био прелазак мочварног терена између две албанске луке. Страдању се није назирао крај.

1916.

Покушај аустроугарске војске да пресече српске колоне у одступању осујетиле су црногорске јединице под командом сердара Јанка Вукотића јануара 1916. године у бици код Мојковца.
Коначно, 19. јануара 1916. године, први савезнички брод на коме су били Срби упловио је у Гувију, луку на острву Крф. До 21. фебруара 1916. године, 43 савезничка брода евакуисала су више од 150.000 људи на „острво спаса“, како су Срби прозвали Крф.

krf15m

Плава гробница…

Први сусрет са острвом уместо спаса донео је врхунац страдања. Исцрпљени војници били су постројени на маленом острву Лазарет, које се налази између острва Видо и Крфа. Савезнички санитетски официри извршили су тада прве прегледе. Као последица свега што их је снашло, многи, углавном најмлађи регрути били су на самрти. Они су били упућени на Видо, тада каменито „острво змија“ како су га звали Крфљани.

Првих неколико дана, када је страдање било највеће, није вођена прецизна евиденција о жртвама. Каснији извештаји говорили су да је умирало неколико стотина људи дневно. У почетку су сахрањивани у плитким каменим гробницама на обали острва. Тако је настало прво гробље на острву Видо, где је сахрањено 1.200 српских војника. Када више није било  могуће копати раке, тела су полагана из барки француског санитетског брода „Свети Фрања Асишки“ у дубине Јонског мора.
Будући да није вођена прецизна евиденција о броју умрлих на Виду, различите су процене колико је тела положено у дубине Јонског мора. На основу сачуваних података и сведочења несумњиво је да је више од 5.000 српских војника сахрањено на тај начин.
Рано пролеће и блага острвска клима донели су чудесан опоравак српске војске. Медицински надзор, адекватна исхрана, нове униформе и оружје добијено од савезника вратили су морал преживелим војницима.

Једно од сећања учесника рата:
Одрпани, поцепани, опасани неким врпцама и сиџимкама, са два до три дугмета на целоме оделу, из кога често вири каква памуклија или поцепани грудњак, тело без гаћа и кошуља, стојимо у кругу насмејани и радознали. Стојимо, јер је стигла нова одећа, нова униформа:
Геџо, Србине, шта кажеш на ово?
„Леле, бошке, па сви ће биднемо овицири.“

Све време током боравка српских војника на Крфу савезничкој управи није пријављен ниједан прекршај. Ниједна крађа, ниједан инцидент нису забележени. То јесте била последица дисциплине у војсци, али још више показатељ чврстине моралних темеља на којима је било изграђено српско друштво на почетку двадесетог века.

Опоравак српске војске на Крфу од почетка је пратила песма. „Песма нас је одржала, њојзи хвала“, стихови су који сведоче о чудесној исцелитељској моћи музике. Једна мелодија се са првим топлим данима могла чути са свих страна. Били су то звуци песме „Тамо далеко“, најпопуларније народне песме у српској историји. Певала се у кафанама, у логорима, болницама, на броду „Србија“ (купљени грчки бродић којим се одржавала бродска линија између Гувије и осталих места на северу и југу Крфа у којима су се налазили војни логори српске војске). Једнако као Срби, прихватали су је и Грци, Французи, Енглези, Италијани, Мароканци, Сенегалци. Иако нису разумели речи, слутили су да се иза те мелодије крије само жал за напуштеном отаџбином, породицом, огњиштем, па су је зато препевавали на своје језике. Енглези су је певали под називом „Far away over there“, Французи као „Au loin, au loin sur Corfu“.

ПРВА АРМИЈА:
Моравска дивизија – Ипсос
Вардарска дивизија – Гувија

ДРУГА АРМИЈА:
Тимочка дивизија – Стронгили
Шумадијска дивизија – Месонги

ТРЕЋА АРМИЈА:
Дринска дивизија – Агиос Матеос
Дунавска дивизија – Врагањотик

Реорганизација српске војске изводила се по француском плану „Инструкције за организацију нових формација српске војске“, објављеном 19. фебруара 1916. године. Оболелог војводу Путника, који је упућен на лечење у Француску, на месту начелника Врховне команде заменио је генерал Петар Бојовић. Првом армијом командовао је пуковник Милош Васић, другом војвода Степа Степановић, а трећом генерал Павле Јуришић Штурм.
Првих дана априла српска војска је била спремна да изађе на фронт. Бројно стање српске војске на дан 28. марта 1916. године било је: на Крфу 130.500, у Солуну 3.000, у Алжиру 2.604, у Бизерти 14.330, на Корзици 3.000 и у Албанији 5.000 људи, укупно 158.426 војника.
Укрцавање трупа на Крфу за Солун почело је 13. априла 1916. и трајало је све до 21. маја 1916. године.

СОЛУНСКИ ФРОНТ

У време изласка српске војске на фронт тамо су већ биле четири француске и пет британских дивизија, а у августу су дошле једна италијанска дивизија и једна руска бригада.

Бугари су извршили јак напад 17. августа, чиме су отпочеле вишемесечне борбе са променљивим успехом. Почетни бугарски успех, а и даљи развој борбених операција, претио је особито српској Трећој армији. Спас је потражен у контраофанзиви. Са Крфа је позван војвода Живојин Мишић, коме је поверена команда над Првом армијом, те је 14. септембра отпочела офанзива. Главни удар извеле су јединице Прве српске армије, које су у тродневним борбама, често прса у прса, поразиле Бугаре и натерале их на повлачење. Ове борбе су у војној историји познате као битка код Горничева.

kajmakcalan03

На врху Кајмакчалана – свој на своме.

У исто време српска војска је водила огорчену битку на планини Ниџе и на Кајмакчалану против бугарске прве армије. У овим борбама учествовале су све три српске армије. Дванаест дана су трајале операције. Најзад, 30. септембра Дринска дивизија је извршила силовит јуриш и уз велике губитке освојила Кајмакчалан. Ступањем на тај врх српска војска је стала на територију своје државе.
Првог октобра Трећа армија је заузела Старков гроб, а то је приморало Бугаре да се повуку и испред Прве српске армије. Трећег октобра Дринска дивизија заузела је планину Ниџе и левим крилом стигла до Црне реке. И делови Прве армије дошли су до Црне реке у реону станице Кенали.
Овим успесима били су створени услови за нову битку која је названа битка у луку Црне реке. Трајала је од првих дана октобра до 21. децембра 1916. године.
У току ових борби 19. новембра руска пешадија и српска коњица ушле су у Битољ, после чега се успоставио фронт северно од првобитне линије. Српска војска заробила је 170 официра, 7.700 војника, 97 топова, 15.000 пушака и друго. Избацила је из строја око 68.000 немачких и бугарских војника. Српски губици били су такође знатни – 1.209 официра и 32.380 подофицира и војника.
Средином децембра 1916. године услед замора, а више из бојазни да Немци из поражене Румуније не пребаце трупе на Солунски фронт, савезници су одлучили да стану са офанзивним дејствима и да се утврде на достигнутим положајима. Тако се прешло на рововску војну, која ће се водити наредне две године. Једна од последица ратовања у другој половини 1916. године, услед великих губитака и недовољне попуне, било је реорганизовање српске војске. Почетком 1917. образоване су Прва армија (Моравска, Дринска и Дунавска дивизија) команданта војводе Живојина Мишића и Друга армија (Шумадијска, Тимочка и Вардарска дивизија) команданта војводе Степе Степановића.

После окупације Србије, дошло је до расподеле територија између Аустро-Угарске, Бугарске и Немачке. Највећи део западне и средишне области земље узела је Аустро-Угарска и завела суров окупациони режим. Немачка је преузела експлоатацију рудног и привредног богатства под своју надлежност, делећи руднике Бор и Мајданпек са Аустро-Угарском. Бугарска је добила југоисточну и јужну Србију, Македонију и велики део Косова и Метохије. Најсуровији режим био је у бугарској окупационој зони, где је спровође-на политика денационализације, терора и интернације. Злочини које је бугарска војска чинила српском становништву били су суровији и већи од злочина у Мачви из 1914. године. Последица сурове окупације био је устанак у Топлици и Јабланици 1917. године. Један од вођа устанка био је комита Коста Војиновић. Крајем фебруара устанак је постао масован и ослобођени су Куршумлија, Прокупље, Блаце и Лебане. Интервенцијом удружене војске Бугарске и Аустро-Угарске у марту устанак је крваво угушен. Претпоставља се да је у устанку страдало око 20.000 цивила.

1917.

Пошто није било средстава и снага за амбициознији напад на целом фронту, генерал Сарај Морис (под његовом командом утврђен је Солунски фронт и изведена је прва офанзива 1916. године) је прихватио план српске Врховне команде да се напад усмери на сектору српске Друге армије: Ветерник−Добро Поље−Сокол, с циљем продора у долину реке Вардара и раздвајања бугарског фронта на два дела. Услед рђавог времена, офанзива српске Друге армије почела је 9. маја. Борбе су вођене на фронту широком 35 километара, али без успеха.

1918.

Током целог пролећа и лета 1918. године водио се позициони или рововски рат. Силе Антанте спремале су се за одлучујућу офанзиву и за пробој фронтова.
Начелник штаба српске Врховне команде био је војвода Живојин Мишић, командант Прве армије генерал Петар Бојовић, командант Друге армије војвода Степа Степановић.
У наредби генерала Франше д Епереа стајало је да артиљеријска припрема на целом фронту почне 14. септембра, да пешадијски напад Срба крене 15. септембра, а Француза 24. септембра. Српска Врховна команда, свесна тренутка, наредила је:

„Сви команданти, командири и војници треба да буду ношени идејом; од брзине продирања зависи цео успех офанзиве /…/ треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница могућности људске и коњске снаге /…/. Са непоколебљивом вољом и надом у Бога, јунаци, напред у Отаџбину!“

Бугарски отпор био је јак, местимично је долазило до борби на бајонет. Ипак, снажним дејствима Шумадијске, Тимочке и Југословенске дивизије пробијен је главни непријатељски део фронта Ветерник–Добро Поље. У току ноћи 15/16. Дунавска и Дринска дивизија заузеле су важан положај Соко.
Другог дана, 16. септембра, настављене су борбе. На потезу су биле Тимочка и Југословенска дивизија. После борби дугих 16 часова, Југословенска дивизија је освојила Козјак, чиме је омогућено продирање у Тиквешку котлину.
18. септембра британско-грчке трупе напале су непријатељске положаје код Дојранског језера. И поред почетног успеха, нису померили Бугаре, а имали су око 7.000 избачених из строја. Овај неуспех умало није проузроковао одлуку о обустављању савезничке офанзиве. На Србима је била одлука. Српска Врховна команда је одлучила да настави напад. У наредна три дана српске армије су се спустиле са планина и извршиле продор у долину Вардара. Непријатељ је потиснут са положаја од Битоља до Дојрана.
На овом успеху генерал Франше д Епере честитао је српској Врховној команди. Команда је указом од 26. септембра промовисала Петра Бојовића у чин војводе.
Обе српске армије, заједно са све активнијим савезничким јединицама, истерале су бугарске трупе из Македоније. У ноћи 29/30. септембра Бугари су потписали капитулацију.

oslobodioci02

Од голготе до слободе! Слава српским јунацима!

Команданти српске војске исправно су закључили да се немачкој и аустроугарској војсци не сме дозволити стабилизовање на линији Пећ–Косовска Митровица–Куршумлија–Ниш. Стога је већ 2. октобра Прва армија код Врања потукла аустријску 9. дивизију и енергично кренула на север. Не чекајући савезничке јединице, Прва армија се пред Нишом нашла усамљена. Главнокомандујући генерал Франше д Епер је због тога саветовао спорије наступање српских армија.
Српска Врховна команда није послушала главнокомандујућег већ се сложила с војводом Бојовићем да предузме тзв. нишку операцију. Војвода Бојовић одлично је водио битку и избацио непријатеља из Прокупља и Ниша 11. октобра. Овај успех имао је повољне последице на даље вођење рата, јер су пресечене комуникације са Турском, те је ова убрзо капитулирала 30. октобра. После тродневног одмора, на инсистирање војводе Бојовића, његова Прва армија продужила је на север. У силовитом наступу она је 17. октобра ослободила Алексинац и Крушевац и гонећи непријатеља крајем октобра дошла до обала Саве и Дунава. Дана 1. новембра војвода Бојовић је на челу Дунавске дивизије ушао у Београд.

Друга армија ослободила је Рашку област, Краљево, Чачак, Ужице и 3. новембра избила на западну границу Србије – Добрун и Вардиште. Истовремено, ослобођена је и Црна Гора. Ову операцију српска Врховна команда поверила је пуковнику Драгутину Милутиновићу.

Трећег новембра 1918. године капитулирала је Аустро-Угарска.
Пашић је 2. новембра из Париза послао телеграм војводи Мишићу, начелнику Врховне команде: „Примирје са Аустро-Угарском биће потписано. Хитајте најбрже ићи у Босну, Банат и Срем и друге области Аустро-Угарске“.

Посетите нашу галерију слика: ПОВОДОМ СТО ГОДИНА ОД ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА