КУЛТ ДРВЕТА код старих Славјана

У да­ле­ком вре­ме­ну на­ших пре­да­ка и њи­хо­ве мно­го­бо­жач­ке ве­ре др­во је по­себ­но по­што­ва­но. Иако се да­нас ви­ше осла­ња­мо на „се­ћа­ња“ ко­ја су утка­на у на­род­ној тра­ди­ци­ји не­го на ве­ро­до­стој­не по­дат­ке ко­је смо са­ми са­тр­ли у про­шло­сти, украт­ко ће­мо се освр­ну­ти на онај део кул­та ко­ји је за на­ше прет­ке био и нај­ва­жни­ји.

svetovid 02

Световид, бог старих Славјана, острво Рујан

Др­во је дом бо­жан­ства, оно је пр­ви и нај­при­ми­тив­ни­ји храм и ње­го­ва ле­ко­ви­та сна­га огле­да се у сна­зи бо­жан­ства или де­мо­на ко­ји у др­ве­ту жи­ви.

Нај­све­ти­је ста­бло Ста­рих Сла­вја­на био је храст. У све­тим хра­сто­вим шу­ма­ма ло­жи­ла се веч­на ва­тра. Би­ле су огра­ђе­не пло­том, за за­шти­ту од сто­ке и злих љу­ди. Ис­под хра­ста ста­ре­ши­не су ве­ћа­ле о свим ва­жним по­тре­ба­ма свог ро­да. Ста­бло хра­ста би­ло је по­све­ће­но бо­гу Пе­ру­ну, гро­мов­ни­ку па се сход­но то­ме ис­под хра­ста при­но­си­ла и жр­тва бо­гу на ка­ме­ним жр­тве­ни­ци­ма. Од његовог дебла су рађени велики кипови богова као и мали кућни идоли. Огром­на ста­бла хра­ста по­не­кад ста­ра и по ви­ше сто­ти­на го­ди­на на­род је по­себ­но по­што­вао. Не­ка чак и да­нас обе­ле­жа­ва­ју гро­бо­ве на­ших дав­них пре­да­ка. Ни­је са­мо ста­бло би­ло све­то. Храстов бадњак је представљао дух предака. Бадњак је ритуално постављан на огњиште у част бога Сварога (време од Бадње вечери до Поклада) док се хра­сто­во ли­шће при­но­си­ло бо­ле­сни­ци­ма да би пре оздра­ви­ли.

Ли­па. Ста­ри Сла­вја­ни су жи­ве­ли у ли­по­вим шу­ма­ма. У по­је­ди­ној ли­те­ра­ту­ри ли­па се спо­ми­ње као све­то сла­вјан­ско др­во. На­ши пре­ци су и ис­под ли­пе при­но­си­ли жр­тве у знак по­што­ва­ња утка­ног бо­жан­ства у ње­ном ста­блу. Има­ли су оби­чај да у кров сво­је ку­ће, ма где би­ли, утак­ну огран­ке ли­пе и ти­ме је са­чу­ва­ју од гро­мо­ва и по­жа­ра. Јед­на на­род­на уз­ре­чи­ца ка­же ова­ко:

„Цвет­но­кит­на ли­по,
те­бе у свој ср­ди,
Ни­ти Пе­рун жар­ком стре­лом
не на­гр­ди.“

Ве­ро­ва­ло се да ли­па чу­ва чо­ве­ка од зла и уро­ка. У ли­по­вим шу­ма­ма Сла­вја­ни су са­би­ра­ли мед и во­сак. Липу су повезивали са богињом–заштитницом породице.
У на­шем на­ро­ду је по­сто­ја­ло ве­ро­ва­ње да се не сме по­се­ћи ста­ри храст или ли­па, јер би онај ко­ји би га по­се­као мо­гао умре­ти или те­шко обо­ле­ти. Вук Ка­ра­џић је оста­вио за­ни­мљив за­пис о ово­ме: „Кад се ко бо­ји да ни­је сје­но­ви­то оно др­во ко­је је по­сје­као, ва­ља да на па­њу ње­го­ву жи­вој ко­ко­ши од­сје­че гла­ву оном сје­ки­ром, ко­јом је др­во сје­као, па му не­ће ни­шта би­ти ако би др­во би­ло сје­но­ви­то“.

По­ред ли­пе и хра­ста ва­жно је спо­ме­ну­ти и др­во ти­се. Тис је имао по­себ­ну уло­гу код на­ших да­ле­ких де­до­ва. Био је на од­ре­ђен на­чин ве­зан за по­ро­ди­цу и ог­њи­ште. Ве­ро­ва­ло се да ти­со­ви­на те­ра зле ду­хо­ве и аве­ти (чак се и да­нас по­не­где уши­ва у оде­ћу), ста­вља се во­ло­ви­ма у ро­го­ве, или се сме­шта у деч­ју ко­лев­ку да де­те­ту не на­шко­де ве­шти­це. У не­што из­ме­ње­ном об­ли­ку моћ ти­со­ви­не је та­ко­ђе при­сут­на и да­нас. Крст од ти­со­ви­не је та­ко­ђе ја­ка за­шти­та од де­мо­на и Ђа­во­ла.
Кад смо код кр­ста и ње­го­ве моћ­не уло­ге, тре­ба ре­ћи да се Пра­во­слав­на цр­ква са кул­том др­ве­та бр­зо из­ми­рила, па у мно­гим об­ре­ди­ма уче­ству­ју и са­ми све­ште­ни­ци, на­рав­но у из­ме­ње­ном об­ли­ку при­ме­ре­ним хри­шћан­ском ве­ру­ју.

hrast-zapis

Храст – запис, стар више векова, село Савинац у Србији

Запис је у Србији дрво које представља светињу за село на чијем подручју се налази. Дрво постаје запис чином освештења, при чему се у његову кору урезује крст. За запис се бира крупно дрво, првенствено храст, а ређе цер, брест, јасен и дивља крушка. Поред њега може бити постављен крст (често камени), a околни простор може бити ограђен. Верује се да ће онога ко се усуди да га посече или на други начин оштети задесити велика несрећа. На њега се не сме пењати или под њим спавати, плодови му се не смеју кидати нити гране ломити. Чак ни саме од себе отпале гране се не смеју сакупљати.

У новијој на­род­ној ре­ли­ги­ји дрве­ће је по­де­ље­но на срећ­но и не­срећ­но.

У срећ­но др­ве­ће се убра­ја­ју храст, ле­ска, дрен, тис, ли­па, вр­ба, ја­бу­ка, бре­за (бре­зу су, уз храст, по­себ­но обо­жа­ва­ли при­бал­тич­ки Сла­вја­ни) …
Не­срећ­но др­ве­ће су орах, зо­ва, кру­шка, ба­грем, дуд, брест…

Орах је др­во ко­је се убра­ја у нај­не­срет­ни­је др­во по­ве­за­но с де­мо­ни­ма (иако оно као и мно­га дру­га не­срет­на ста­бла мо­же де­ло­ва­ти и ле­ко­ви­то). Ве­ро­ва­ло се да орах ни­ка­ко не сме са­ди­ти млад чо­век јер, ако га по­са­ди, умре­ће он­да ка­да де­бло по­ста­не де­бе­ло као мла­ди­ћев врат. У не­ким кра­је­ви­ма се орах не са­ди бли­зу ку­ће јер се ве­ру­је да оно до­но­си раз­дор у по­ро­ди­ци. Ис­под ора­ха не успе­ва­ју дру­ге биљ­ке па се ве­ру­је да је ње­го­ва кро­шња де­мон­ска. За­то на­ши ста­ри ни­су хте­ли да спа­ва­ју под њом јер су ве­ро­ва­ли да би се про­бу­ди­ли бо­ле­сни, ако би се уоп­ште про­бу­ди­ли. Ипак, не треба заборавити да су наши давни преци орах повезивали са Сварогом, праоцем светлости, неба и земље.

hrasti humka

Храст, родовски заштитник над славјанском гробницом, острво Рујан

У сва­ком слу­ча­ју, дубина по­што­ва­ња др­ве­ћа код на­ших пре­да­ка је оста­ви­ла великог тра­га у мно­гим на­род­ним при­по­вет­ка­ма, пе­сма­ма, то­по­ни­ми­ма и име­ни­ма ма­на­сти­ра ко­ја су мо­жда на­ста­ла на ме­сти­ма тих ста­рих га­је­ва, као што су Ора­хо­вац, Кру­ше­дол и др.

Култ др­ве­та је био, у ви­шем сми­слу, култ при­ро­де – Мај­ке При­ро­де.

badnjak