СЛОБОДА НА ТАЊИРУ

Ево јед­ног уз­не­ми­ру­ју­ћег спи­ска ко­ји је по­чео да кру­жи ин­тер­не­том, па се не­ги­рао, па се иг­но­ри­ше, а не­ки су га схва­ти­ли и озбиљ­но, за­ви­си ко га је про­чи­тао.

Ли­ста ГМО про­из­во­да у про­дав­ни­ца­ма ши­ром Ср­би­је:

1. Snic­kers, Mars, Twix, Milky Way, Bo­unty (чо­ко­ла­ди­це)
2. Hipp (де­чи­ја хра­на)
3. Ne­stle (чо­ко­ла­де)
4. Co­ca-Co­la, Spri­te, Fan­ta, Pep­si
5. Fer­re­ro (Nu­te­la, Kin­der ja­je, Kin­der bu­e­no)
6. Camp­bell (су­пе)
7. Un­cle Ben’s (гра­шак)
8. Lip­ton (ча­је­ви)
9. Da­no­ne (јо­гур­ти, си­ре­ви) He­inz
10. Hel­lman’s (со­ко­ви, за­чи­ни…)
11. Kraft (Мил­ка чо­ко­ла­де…)
12. Kno­rr (со­се­ви, су­пе)
13. Mc’ Do­nalds…

Да ли зна­мо до­вољ­но о овој те­ми? Љу­ди у не­зна­њу су љу­ди ко­ји­ма се мо­же ла­ко ма­ни­пу­ли­са­ти. Да ли же­ли­мо да бу­де­мо не­ко ко гу­та све што му се сер­ви­ра на та­њи­ру или је то, ипак, ствар о ко­јој се раз­ми­шља?

Где је по­че­так на­ше сло­бо­де, ту је по­че­так нас са­мих.

Мо­же се ре­ћи да смо за­че­ти у мај­чи­ној утро­би ка­да су два раз­ли­чи­та, али сло­бод­на и вољ­на ге­на сје­ди­ње­на у јед­но но­во би­ће, мо­же се ре­ћи да је Бог бла­го­сло­вио тај спој и удах­нуо му жи­вот, мо­же се ре­ћи да је тај жи­вот при­ро­дан след при­род­ног за­ко­на и го­то­во да је све­јед­но да ли ће­мо ре­ћи да ли је од Бо­га или при­ро­де, искра сло­бо­де је бље­сну­ла на том по­чет­ку. Се­лек­ци­ја је из­вр­ше­на, из­бор је на­пра­вљен, два је по­ста­ло јед­но. Ве­ли­ка тај­на ства­ра­ња је у тре­нут­ку по­но­во за­ћу­та­ла и по­ро­ди­ла но­ви жи­вот. Шта се де­ша­ва ка­да људ­ско ра­до­зна­ло око за­ви­ри у ту тај­ну и по­же­ли да је узме за се­бе? Шта се де­ша­ва ка­да чо­век по­же­ли да го­спо­да­ри они­ме што је од Бо­га или при­ро­де, или, што је још го­ре, шта се де­ша­ва ка­да по­же­ли да зло­у­по­тре­би све­ту тај­ну?

Сма­трам да је чо­ве­ку, уисти­ну, не­мо­гу­ће да до­пре до ове тај­не. Оно до че­га је ус­пео да до­ђе је ма­те­ма­ти­ка, ра­чу­ни­ца усред­сре­ђе­на на ре­зул­та­те, пре­ци­зна ми­кро ма­ни­пу­ла­ци­ја би­о­ло­шким ма­те­ри­ја­лом, али не и са­мим жи­во­том. Ипак, тај жи­вот је вр­ло осе­тљив и под­ло­жан про­ме­на­ма. Про­ме­не о ко­ји­ма ће­мо ов­де го­во­ри­ти су трај­не јер се за­пи­су­ју у ге­нет­ски код ко­ји на­сле­ђу­ју на­ша де­ца и уну­ци.
Нај­пре ће­мо ре­ћи да је ДНК (де­зок­си­ри­бо­ну­кле­ин­ска ки­се­ли­на) на­след­ни ма­те­ри­јал жи­во­та ко­ји чи­не две по­ве­за­не за­вој­ни­це. То је спи­ра­ла у ко­јој су плус и ми­нус ускла­ђе­ни, у хар­мо­ни­ји ко­ја има за циљ про­ду­же­ње и уна­пре­ђи­ва­ње вр­ста. То су сте­пе­ни­це по­мо­ћу ко­јих се би­ћа раз­ви­ја­ју и иду ка Бо­гу, у сво­јој не­у­га­си­вој те­жњи ка уса­вр­ша­ва­њу. На жа­лост, не­ки од на­уч­ни­ка су по­че­ли да се по­и­гра­ва­ју овим бо­жан­ским ин­стру­мен­том, при­си­ља­ва­ју­ћи га да се по­ко­ра­ва њи­хо­вим за­ми­сли­ма. На­ше мо­дер­но тех­но­ло­шко до­ба омо­гу­ћи­ло је по­је­дин­ци­ма да ис­ко­ри­сте ми­кро­ско­пе, про­у­че ДНК ни­зо­ве и про­бу­де сво­је дав­но са­ња­не екс­пе­ри­мен­те. Шта ће се де­си­ти ако по­ме­ша­мо ба­бе и жа­бе? Зар то не би био уз­бу­дљив и је­дин­ствен при­зор? Го­то­во де­чи­ја пи­та­ли­ца је на­шла мо­гућ­ност сво­је ре­а­ли­за­ци­је. Ге­нет­ски ин­же­ње­ринг је про­цес у ко­ме на­уч­ни­ци узи­ма­ју ге­не (део мо­ле­ку­ла ДНК ко­ји но­си ин­фор­ма­ци­ју за на­сле­ђи­ва­ње и функ­ци­је ор­га­ни­зма) из јед­не вр­сте и на си­лу их уба­цу­ју у ДНК дру­гих вр­ста. Та вр­ста ди­зај­ни­ра­ња но­вих и пот­пу­но не­при­род­них об­ли­ка жи­во­та је до­би­ла сво­ју по­др­шку и огром­ну нов­ча­ну за­ле­ђи­ну у нај­ве­ћим ин­ду­стри­ја­ма мо­ћи, ин­ду­стри­ји хра­не и ин­ду­стри­ји ра­та, а ово дво­је су не­ка­ко од­у­век би­ли по­ве­за­ни.
Ин­ду­стри­ја хра­не као стуб за ко­ји се при­ве­за­ла ве­ли­ка ма­са љу­ди, у не­мо­гућ­но­сти или не­во­љи да про­из­во­ди соп­стве­ну хра­ну, у мно­го­људ­ним зе­мља­ма се по­ка­за­ла као нај­про­фи­та­бил­ни­ји из­вор огром­не за­ра­де. По­тра­жња се уве­ћа­ла, а он­да су не­ке ком­па­ни­је по­ку­ша­ле и ус­пе­ле да ство­ре од­ре­ђе­не вр­сте би­ља­ка чи­ју ће про­из­вод­њу мо­ћи да кон­тро­ли­шу и од ње има­ју нај­ве­ће ко­ри­сти. На­уч­ни­ци су нај­пре ан­га­жо­ва­ни за пра­вље­ње раз­ли­чи­тих вр­ста отро­ва ко­ји ће на за­се­ја­ним по­љи­ма уни­шта­ва­ти не­по­же­љан ко­ров и ин­сек­те, а по­том за ства­ра­ње та­квих би­ља­ка ко­је ће би­ти от­пор­не на све те хе­ми­ка­ли­је. У при­лог тврд­њи да је ова­кав агре­си­ван при­ступ про­из­вод­њи хра­не за­и­ста по­ве­зан са ра­том је­сте чи­ње­ни­ца да је тре­нут­ни мо­дел екс­тен­зив­не по­љо­при­вре­де за­сно­ван на ви­шку вој­них про­из­во­да ко­ји су за­о­ста­ли по­сле Дру­гог свет­ског ра­та. Од пре­о­ста­лог ма­те­ри­ја­ла за из­ра­ду бом­би је на­пра­вље­но пр­во ве­штач­ко ђу­бри­во, а од ви­шка нер­вног га­са пр­ви ин­сек­ти­ци­ди.
Зе­мља у ко­јој је ра­ђе­но нај­ви­ше екс­пе­ри­ме­на­та са ге­нет­ским ин­же­ње­рин­гом и за­са­ђе­но нај­ви­ше ве­штач­ких об­ли­ка нај­пре жи­та­ри­ца је Аме­ри­ка, од­но­сно Сје­ди­ње­не аме­рич­ке др­жа­ве, где је у да­на­шње вре­ме чак 90% усе­ва ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ва­но. Кор­по­ра­ци­ја ко­ја је ус­пе­ла да се на­мет­не и оства­ри не­ве­ро­ва­тан про­фит од про­мо­ци­је, ди­стри­бу­ци­је и про­да­је сво­јих, ка­ко их они на­зи­ва­ју, па­те­на­та је Мон­сан­то. Већ и са­мо име ове хе­миј­ске кор­по­ра­ци­је на­го­ве­шта­ва ње­ну мо­но­по­ли­стич­ку, бес­по­штед­ну бор­бу за пре­власт, па су та­ко ко­руп­ци­ја и ло­би­ра­ње у по­ли­тич­ким струк­ту­ра­ма до­ве­ли до то­га да је у Аме­ри­ци фи­зич­ки не­мо­гу­ће да би­ло ка­ква фе­де­рал­на ре­гу­ла­ти­ва о без­бед­но­сти хра­не про­ђе без при­су­ства љу­ди ко­ји су по­ве­за­ни са Мон­сан­том. До­вољ­но је ис­та­ћи да је пред­сед­ник FDA – глав­не аме­рич­ке ин­сти­ту­ци­је за без­бед­ност хра­не Мајкл Теј­лор, бив­ши пред­се­да­ва­ју­ћи за јав­ну по­ли­ти­ку Мон­сан­та. По­ред Мон­сан­та тре­ба на­ве­сти још не­ко­ли­ко хе­миј­ских ком­па­ни­ја ко­је го­спо­да­ре би­о­тех­но­ло­шким тр­жи­штем: Du pont, Dow, Syngen­ta, Bayer. Њи­хов ути­цај је то­ли­ко по­рас­тао и оја­чао да су ус­пе­ли да пла­те и мно­ге стра­не Вла­де да ра­де у њи­хо­ву ко­рист, а на ште­ту соп­стве­ног на­ро­да.

soja_sjeme

90% засађене соје у свету је генетски модификовано

А са­да да раз­мо­три­мо ма­ло о ка­квој ште­ти је ов­де реч!
95% ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ва­них усе­ва је ди­зај­ни­ра­но та­ко да се омо­гу­ћи на­та­па­ње би­ља­ка са ве­ли­ком ко­ли­чи­ном хер­би­ци­да. Биљ­ка­ма се уба­цу­ју ге­ни из­ве­сних бак­те­ри­ја или жи­во­ти­ња ка­ко би им се омо­гу­ћи­ло да пре­жи­ве опа­сне хе­ми­ка­ли­је ко­ји­ма се тре­ти­ра­ју, а ко­је уни­шта­ва­ју све оста­ло жи­во на зе­мљи­шту. Про­из­вод­ња ГМ усе­ва, а то су у нај­ве­ћој ме­ри ку­ку­руз, со­ја, па­мук, уља­на ре­пи­ца, кром­пир и дру­го, то­ли­ко ште­ти би­о­ди­вер­зи­те­ту да је по­треб­но не­ко­ли­ко го­ди­на да се зе­мљи­ште об­но­ви по­сле уз­го­ја ових би­ља­ка. Уни­шта­ва­ње ин­се­ка­та, од ко­јих су мно­ги и ко­ри­сни, као на при­мер пче­ле, до­во­ди до опа­да­ња по­пу­ла­ци­је пти­ца, те­шки отро­ви се са њи­ва ис­пи­ра­ју и од­ла­зе у во­до­то­ко­ве, је­зе­ра, оке­а­не, та­ко да во­да по­ста­је за­га­ђе­на и опа­сна за упо­тре­бу, а ри­бе и пре­о­ста­ли во­де­ни свет пре­пу­ни ток­си­на.
ГМ усе­ви­ма се нај­ви­ше хра­ни сто­ка. Да ли је то олак­ша­ва­ју­ћа окол­ност за нас љу­де? Да­ле­ко од то­га! Ток­си­ни из би­ља­ка има­ју спо­соб­ност би­о­а­ку­му­ла­ци­је у жи­во­ти­ња­ма и њи­хо­вом мле­ку та­ко да су ко­ли­чи­не отро­ва при упо­тре­би ме­са и млеч­них про­из­во­да до­дат­но уве­ћа­не, а ти­ме и ста­нов­ни­штво ко­је их кон­зу­ми­ра угро­же­но. Ме­ђу­тим, за­ни­мљи­во је ис­та­ћи да ни­су ток­си­ни ти ко­ји су у це­лој овој при­чи нај­о­па­сни­ји, већ упра­во сам по­сту­пак ге­нет­ске мо­ди­фи­ка­ци­је ко­ји по­сле­дич­но до­во­ди до ге­нет­ских му­та­ци­ја у чи­та­вом лан­цу ис­хра­не. Што је нај­го­ре, то је не­по­вра­тан про­цес ко­ји, ка­да се јед­ном спро­ве­де, ути­че на ре­про­дук­тив­не ће­ли­је ор­га­ни­зма па се сва­ки ефе­кат пре­но­си на на­ред­не ге­не­ра­ци­је. Ако се по­ре­ме­ти ба­ланс ген­ске функ­ци­је, по­ре­ме­те се сви би­о­хе­миј­ски про­це­си у ор­га­ни­зму. И упра­во то је по­ка­за­ло ис­тра­жи­ва­ње спро­ве­де­но сре­ди­ном де­ве­де­се­тих го­ди­на у Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји.
Док­тор Ар­пад Пуз­тај, би­о­хе­ми­чар и нај­ве­ћи свет­ски струч­њак у ну­три­ци­о­ни­зму, ода­бран је да пред­во­ди тим од три­де­се­так ис­тра­жи­ва­ча ко­ји је фи­нан­си­ран са три ми­ли­о­на до­ла­ра да у нај­бо­љој свет­ској ла­бо­ра­то­ри­ји оба­ви ис­тра­жи­ва­ња на па­цо­ви­ма и утвр­ди по­сле­ди­це узи­ма­ња ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ва­не хра­не. Из­дво­је­не су три гру­пе па­цо­ва ко­је су хра­ње­не са три раз­ли­чи­те вр­сте кром­пи­ра. Пр­ви је био ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ван, дру­ги при­ро­дан кром­пир, а тре­ћи пр­скан ин­сек­ти­ци­ди­ма ко­ји­ма се пр­ска и ге­нет­ски мо­ди­фи­ко­ван кром­пир. Пр­ва гру­па па­цо­ва је већ у пр­вих де­сет да­на жи­во­та по­ка­за­ла про­бле­ме са раз­ви­ја­њем уну­тра­шњих ор­га­на, обо­рен им је иму­ни си­стем и успо­рен раст, са де­ли­мич­ном атро­фи­јом је­тре. Гру­пе ко­је су је­ле пр­скан и при­ро­дан кром­пир се ни­су раз­бо­ле­ле. Сво­ју за­бри­ну­тост док­тор Ар­пад је по­де­лио у јав­но­сти и иза­звао ве­ли­ку ме­диј­ску па­жњу да би са­мо два да­на ка­сни­је до­био от­каз, по­сле 35 го­ди­на успе­шног ра­да. Ућут­кан је суд­ским прет­ња­ма, а ње­гов тим рас­пу­штен. По­ве­де­на је сна­жна кам­па­ња са ци­љем да се дис­кре­ди­ту­је ње­гов рад и за­шти­ти би­о­тек тех­но­ло­ги­ја. Не­дав­но ис­тра­жи­ва­ње про­фе­со­ра Ери­ка Се­ра­ли­ни­ја ко­је је тра­ја­ло две го­ди­не је по­ка­за­ло да су па­цо­ви­ма хра­ње­ним ГМ ку­ку­ру­зом на­кон са­мо три ме­се­ца по­че­ли да се ма­ни­фе­сту­ју ту­мо­ри. 94% па­цо­ва је има­ло ту­мо­ре на млеч­ној жле­зди што је пан­дан ту­мо­ру дој­ке код же­на. Код му­шких па­цо­ва су ту­мо­ри би­ли углав­ном на бу­бре­зи­ма. Тим је, ина­че, имао про­блем да на­ба­ви ГМ ку­ку­руз чи­та­вих го­ди­ну да­на јер су про­из­во­ђа­чи пот­пи­са­ли уго­во­ре са Мон­сан­том да не сме­ју да усту­па­ју ку­ку­руз за по­тре­бе не­за­ви­сних ис­тра­жи­ва­ња. Ове сту­ди­је су по­ка­за­ле да ни­су пе­сти­ци­ди ти ко­ји иза­зи­ва­ју бо­лест већ сам про­цес тран­сге­не­зе. Уста­но­вље­на су ду­бо­ка оште­ће­ња свих си­сте­ма и ор­га­на ко­ји су ис­пи­ти­ва­ни. Из­ра­же­ни су ре­про­дук­тив­ни про­бле­ми, про­бле­ми иму­ног си­сте­ма, пре­ра­но ста­ре­ње, про­бав­ни про­бле­ми, по­ре­ме­ћај ре­гу­ла­ци­је хо­ле­сте­ро­ла и ин­су­ли­на. Исте ГМ биљ­ке је­ду и Аме­ри­кан­ци, али те­сти­ра­ње на љу­ди­ма ни­је вр­ше­но. Ипак је у са­мој Аме­ри­ци по­ве­ћан број ре­тар­ди­ра­них, аути­стич­них, обо­ле­лих од ауто­и­му­них бо­ле­сти, алер­гиј­ских смр­то­но­сних ре­ак­ци­ја, де­фор­ми­са­них у сва­ком по­гле­ду. 93% ГМ отро­ва је про­на­ђе­но у кр­ви труд­ни­ца, а чак 80% код фе­ту­са.
Да ли је до­вољ­но ре­ћи да ГМ со­ја има се­дам пу­та ви­ше алер­ге­на од обич­не? Или спо­ме­ну­ти да је сто­ка хра­ње­на на по­љи­ма ГМ па­му­ка у Ин­ди­ји ма­сов­но уги­ну­ла? Или јед­но­став­но ре­ћи да ГМ хра­на не­ма бо­љи укус, хран­љи­ву вред­ност, па чак ни ни­жу це­ну? Да је сто­ти­не фар­ме­ра из­гу­би­ло пар­ни­це са Мон­сан­том или да им је за­бра­ње­но да ко­ри­сте соп­стве­но се­ме?
Мон­са­то је не­ве­ро­ват­но моћ­на кор­по­ра­ци­ја ко­ја у ша­ци др­жи не са­мо по­је­дин­це, већ и чи­та­ве зе­мље, ко­ја иг­но­ри­ше на­уч­ни­ке, па чак и оспо­ра­ва њи­хов рад, не пре­за од ко­руп­ци­је и пре­ва­ре, оства­ру­је ми­ли­јар­де про­фи­та и не пре­же да из­ја­вљу­је да ће ус­по­ста­ви­ти кон­тро­лу над це­лим све­том. Мо­жда ће и спо­ми­ња­ње EPYCI­TE ге­на ко­ји је ко­мер­ци­ја­ли­зо­ван, а ко­ји ства­ра трај­ни сте­ри­ли­тет раз­ја­сни­ти њи­хо­ве истин­ске на­ме­ре. Кон­тро­лом хра­не ус­по­ста­ви­ти кон­тро­лу по­пу­ла­ци­је, кон­тро­лу ра­ђа­ња, смрт­но­сти, бо­ле­сти. До­кле то мо­же да во­ди? Па јед­но је ја­сно: ба­бе и жа­бе је­су по­бр­ка­не, али ка­да би­ло ко­ји чо­век или не­ка са­мо­и­за­бра­на гру­па љу­ди по­же­ли да по­бр­ка чо­ве­ка и Бо­га, до­пу­шта­ју­ћи да их осе­ћај при­вид­не мо­ћи за­се­ни и об­ма­не, по­раз је не­ми­но­ван. Би­ће то по­раз по­је­дин­ца, на­ци­је или це­лог чо­ве­чан­ства, па то на кра­ју кра­је­ва за­ви­си од свих нас. Сло­бо­да из­бо­ра је ипак на­ша, па да поч­не­мо од та­њи­ра.

Хо­ћу ли је­сти за жи­вот или за…