СРБИ – И РИШЋАНИ И КРШЋАНИ И МУСЛИМАНИ

Историја – други о нама…

Александар Фјодорович Гиљфердинг (1831–1872), руски историчар, филолог и фолклорист, славјанофилски идеолог, био је руски конзул у Босни и Херцеговини (1857–1858). Пропутовао је Босну, Херцеговину и Стару Србију и оставио путопис, вредно историјско сведочанство о времену и друштву у којем је боравио.

otac_sin„Примивши ислам, припадници српског племена уврстили су се у редове стране завојевачке нације. Примивши католицизам они су потпуно изгубили народност. Овдје нећу говорити о првима. Покушаћу да окарактеришем ове посљедње у поређењу са православнима. Православни Србин, ма гдје он живео – у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Кнежевини Србији – има, сем цркве, једну велику домовину, српску земљу, истина подељену између многих господара, али она постоји идеално, као земља једног православног српског народа. Он има своје усмено предање, традицију: зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за јунака Краљевића Марка. Његов садашњи живот почива на народним темељима и проткан је пређашњим историјским животом нације. Србин католик одбацује све српско као православно. Он не познаје српске домoвине, ни српске прошлости. Он зна само за уску, регионалну домовину: назива се Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према покрајинама гдје се родио. Свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, славонским и сл. Кад уопштава појам језика, који је у ствари један те исти у Босни, Далмацији и Славонији, назива га ‘нашким’ језиком. Он овако пита странца: ‘Умјете ли ви нашки?’ Али шта значи нашки језик, он не зна. Он не зна име тога језика, јер ни сам нема заједничке домовине нити заједничког народног имена. Сем уже покрајине, за њега постоји само једна отаџбина – римокатоличка црква. Зато Србин католик назива себе кршћанином исто онако као што православац назива ришћанином. Оба ова израза означавају, у ствари, једну те исту ријеч хришћанин, само различито изговорену.

Србина католика повезује с овом интернационалном домовином свештенство – хијерархија, која, према организацији западне цркве има на вјернике много већи утицај него што је то случај у православној цркви. […]

Ислам је значајна појава у Босни и заслужује нашу пажњу. Само у двије земље на свијету, у Албанији и у Босни (са Херцеговином), наилазимо на појаву да Европејци исповедају ислам. Али је између Албаније и Босне, у овим релацијама, разлика огромна. За Албанца индиферентног према вјери, ислам је само спољашња форма коју је он прихватио да би угодио властима. Албанац муслиман је прије свега Албанац, а ислам је за њега ствар другостепене важности. Али Словен Босанац – примивши првобитно ислам такође из материјалних побуда – толико је прожет духом своје нове религије да је она постала главном покретачком снагом његовог живота. Њој за љубав он се одрекао сваке везе са својом браћом по крви и примио народност с којом нема ништа заједничко: од Словена постао Турчин… Тако је ислам начинио од Босанаца можда веће фанатике него што су некада били Арабљани и Турци. Осим овог утицаја ислама на карактер Словена, можда су и други мотиви имали удјела на уобличавање силовитог фанатизма код Босанаца муслимана. Овдје управо мислим на дух ренегатства. Ренегат постаје нехотице фанатиком своје нове религије само да би пред самим собом оправдао своје отпадништво. […]

Бегови, с којима су се бивше спахије, изгубивши своје специјалне приходе и обавезе, опет посве сјединили, сами себе сматрају потомцима старих хришћанских племића босанских. У њиховим устима српска ријеч звучи необично чисто и елегантно. […]

У хану сједио некакав гуслар, римокатолик, и пред групом слушалаца пјевао уз гусле о Краљевићу Марку и у пјесми га опјевао као латинског (римокатоличког) јунака. Један муслиман, сједећи ту, дуго је слушао и најпослије, не могавши издржати, скочи, истрже гусле из гусларевих руку и, замахнувши на њега, рече: ‘Шути, болан! Четири стотине година турчимо Марка и не можемо да га потурчимо, а ти хоћеш да га за један дан полатиниш.’“

Александар Ф. Гиљфердинг,
Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево, 1972.